Verovatno
ste primetili da je tokom proteklog vikenda u Srbijici bilo
neuobičajeno tiho, sa vrlo malo političke buke i besa, a ako se pitate
zašto – bilo je to zato što su državni vrh sa Ocom, kao simbolom
svetovne, i patrijarhom, kao predstavnikom duhovne vlasti – u prisustvu
“najumnijih srpskih glava” – vikend proveli u Banjaluci, na proslavi
dvadesetogodišnjice Republike Srpske.
ste primetili da je tokom proteklog vikenda u Srbijici bilo
neuobičajeno tiho, sa vrlo malo političke buke i besa, a ako se pitate
zašto – bilo je to zato što su državni vrh sa Ocom, kao simbolom
svetovne, i patrijarhom, kao predstavnikom duhovne vlasti – u prisustvu
“najumnijih srpskih glava” – vikend proveli u Banjaluci, na proslavi
dvadesetogodišnjice Republike Srpske.
Oco
je na toj ubibože trogatelnoj i – posledično – do neba dosadnoj
svečanoj akademiji delovao kao katalizator, mora mu se to priznati, mada
bi mnogo bolje učinio da me je onomad poslušao. Savetovao sam mu, ako
se sećate, da Laktašima promeni ime u Lajkovac i da tu, u Bosanskom
Lajkovcu, Milu Dodiku sagradi uskotračnu prugu, čisto da bi Mile
“uvatio” pravac. DŽaba sam krečio. Ka i vazda.
je na toj ubibože trogatelnoj i – posledično – do neba dosadnoj
svečanoj akademiji delovao kao katalizator, mora mu se to priznati, mada
bi mnogo bolje učinio da me je onomad poslušao. Savetovao sam mu, ako
se sećate, da Laktašima promeni ime u Lajkovac i da tu, u Bosanskom
Lajkovcu, Milu Dodiku sagradi uskotračnu prugu, čisto da bi Mile
“uvatio” pravac. DŽaba sam krečio. Ka i vazda.
Mile
Dodik je osoba visokog rizika, nije to nepoznato široj javnosti. Nakon
što je – bar tako on misli – uspostavio dobre veze sa Moskvom, svakakve
su mu se misli počele motati po glavi, pa se ohrabren Moskvom i rečenim
mislima odao ćeranju inata, starog srpskog zanata. Ali to nije tema naše
današnje kolumne. Naša tema je “strah od podela” koji je ovih dana
provejavao i sa ove i sa one strane Drine. I patrijarh je, recimo, u
Božićnoj poslanici zavapio da NIKOM ne smemo dozvoliti da nas NI PO KOM
OSNOVU deli. Može biti da sam nešto propustio na časovima istorije, ali
mi se čini da NAS niko – ne samo sada, nego nikada – nije spolja delio,
nego da smo se samostalno delili, a da sve bude crnje i gore, da su
najžešće deobe pravili upravo oni koji panično pozivaju na takozvano
nacionalno jedinstvo.
Dodik je osoba visokog rizika, nije to nepoznato široj javnosti. Nakon
što je – bar tako on misli – uspostavio dobre veze sa Moskvom, svakakve
su mu se misli počele motati po glavi, pa se ohrabren Moskvom i rečenim
mislima odao ćeranju inata, starog srpskog zanata. Ali to nije tema naše
današnje kolumne. Naša tema je “strah od podela” koji je ovih dana
provejavao i sa ove i sa one strane Drine. I patrijarh je, recimo, u
Božićnoj poslanici zavapio da NIKOM ne smemo dozvoliti da nas NI PO KOM
OSNOVU deli. Može biti da sam nešto propustio na časovima istorije, ali
mi se čini da NAS niko – ne samo sada, nego nikada – nije spolja delio,
nego da smo se samostalno delili, a da sve bude crnje i gore, da su
najžešće deobe pravili upravo oni koji panično pozivaju na takozvano
nacionalno jedinstvo.
- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -
Srpski
nacionalizam je vrlo sličan srpskoj državi, ona mu je konačno i ćerka,
dakle – nedovršen, površan, prvoloptaški, mnogo više zasnovan na ličnom
nego na kolektivnom egoizmu, što će reći da zagovornici nacionalnog
jedinstva to jedinstvo zamišljaju kao jedinstvo u slepom prihvatanju
njihovih ličnih “vizija” i nebuloza. Pošto to, bar na ovom svetu, ne
ide, eto ti svakog dana neke srpske podele.
nacionalizam je vrlo sličan srpskoj državi, ona mu je konačno i ćerka,
dakle – nedovršen, površan, prvoloptaški, mnogo više zasnovan na ličnom
nego na kolektivnom egoizmu, što će reći da zagovornici nacionalnog
jedinstva to jedinstvo zamišljaju kao jedinstvo u slepom prihvatanju
njihovih ličnih “vizija” i nebuloza. Pošto to, bar na ovom svetu, ne
ide, eto ti svakog dana neke srpske podele.
Kamo
sreće da se kod nas – kad je za to bilo vreme, sad je kasno – zapatio
nacionalizam jevrejskog (ili bar francuskog) tipa koji se zasniva na
kulturnom jedinstvu (koje se ne obazire na religijske i političke
razlike), a ne na tiskanju oko kazana u kome se kuva geršla. Da je bilo
tako, sada bi Srba bilo, odoka procenjujem, najmanje dvadesetak miliona,
a Srbija bi bila – hajde da ne preterujemo pa da kažem kao Švedska –
ali bi mogla, da kažemo, biti kao Češka, što će reći da bi bila u stanju
da bude snažna podrška, oslonac i utočište za sve Srbe iz regiona i
takozvane dijaspore, a svakako ne bi punila gaće kad Hrvatska dobije na
poklon četiri-pet raketica dometa 300 kilometara. U tom slučaju te
raketice ne bi mogle “da dobace”, ako razumete šta hoću da kažem.
sreće da se kod nas – kad je za to bilo vreme, sad je kasno – zapatio
nacionalizam jevrejskog (ili bar francuskog) tipa koji se zasniva na
kulturnom jedinstvu (koje se ne obazire na religijske i političke
razlike), a ne na tiskanju oko kazana u kome se kuva geršla. Da je bilo
tako, sada bi Srba bilo, odoka procenjujem, najmanje dvadesetak miliona,
a Srbija bi bila – hajde da ne preterujemo pa da kažem kao Švedska –
ali bi mogla, da kažemo, biti kao Češka, što će reći da bi bila u stanju
da bude snažna podrška, oslonac i utočište za sve Srbe iz regiona i
takozvane dijaspore, a svakako ne bi punila gaće kad Hrvatska dobije na
poklon četiri-pet raketica dometa 300 kilometara. U tom slučaju te
raketice ne bi mogle “da dobace”, ako razumete šta hoću da kažem.
Svetislav Basara: http://www.danas.rs/skup_glava