Svako malo se jednim ili drugim povodom podiže graja, mahom u naučno i
filozofski polupismenim, četvrtpismenim i nepismenim medijima, kako nam
ili treba nešto „prirodno“ (npr. hrana, talenat, realističko slikarstvo
ili seksualno ponašanje), ili pak žestoko osuđujemo nešto što je
„neprirodno“ ili „veštačko“ (npr. veštačka đubriva, aditive,
nadrealističku umetnost ili seksualno ponašanje). Pritom se ekstremno
retko ili gotovo nikad ne postavlja pitanje na osnovu čega smo tačno utvrdili šta jeste, a šta nije prirodno – podrazumeva se da je to „očigledno“ ili da to „svi znaju“.
Svi su, da se podsetimo i toga, svojevremeno znali da je Zemlja ravna
ploča, a čak i kad je njen okrugli oblik postao deo opšteg znanja, svi
su još mnogo vekova znali da ona miruje u središtu vasione – koja je, da
i to pomenem, po opštem znanju bila stvorena upravo i samo radi nas i
našeg komfora – a ko drugačije kaže može veoma neprijatno da se provede.
I to je bio deo „opšteg znanja“. Dakle, u „opšte znanje”, ako tako
nešto uopšte postoji, nije se mnogo pouzdati. Ako za nešto, nazovimo ga
X, čujete da “X svi znaju”, budite uvereni da je X nejasno, zagonetno
ili obojeno nekom vrstom predrasuda.
Ne ulazeći u duboku
filozofsku polemiku oko utemeljenja ove dihotomije, navešću samo par
zabavnih primera koji tu tobože očiglednu razliku pobijaju. Kad je čovek
počeo da utiče na prirodu naše planete na velikoj skali i da izaziva
klimatske promene? “Očigledni” odgovor da se to desilo tek u novije
doba, nakon industrijske revolucije, pogrešan je – danas postoje snažni
nalazi, koje je posebno naglašavao nedavno preminuli klimatolog Stiven
Šnajder, kako ljudski uticaji na klimu počinju još u doba intenzivne
poljoprivrede u najranijim civilizacijama bronzanog doba.
Leta
Gospodnjeg 1678, devet godina pre pojave Njutnove besmrtne Principie, na
drugom kraju Evrope, u Rimu, jedan skoro podjednako briljantan, a
svakako podjednako sveobuhvatan – i podjednako verski isključiv, mada sa
drugačijim predznakom – um, otac Atanasijus Kirher, objavio je
zagonetnu sliku koja je prikazivala sva slova latinskog alfabeta,
uključujući i dvoglas Æ, urezana u prirodni, milionima godina stari i
ljudskom rukom nedirnuti, blok kalcita. Učeni jezuita gotovo da nije
morao ovoj empirijskoj činjenici da daje ikakav dodatni komentar i
interpretaciju. Ima li boljeg i veličanstvenijeg dokaza božanskog
Proviđenja od toga?
Najveći mislilac jezuitskog reda u svom
veku (naziv koji je u narednom stoleću pripao Ruđeru Boškoviću!), Kirher
(1602-1680) je nazivan “Leonardom XVII veka” i “poslednjim čovekom
Renesanse”. Bio je jedan od prvih ljudi koji je posmatrao mikrobe kroz
mikroskop (i sugerisao da su kuga i druge epidemije izazvane
mikroorganizmima!), pionir egiptologije i geo-nauka, i jedan od prvih
arheologa u savremenom smislu reči. Stoga se na njegovu argumentaciju ne
može primeniti onaj čest adage da ljudima koji svuda vide prst
Proviđenja nedostaje “liberalno obrazovanje” (štogod ono inače bilo).
Nama se njegova identifikacija nasumičnih brazdi u kalcitu sa slovima
latinice čini smešna, naravno; međutim, ako bismo detaljnije ušli u
razloge zašto nam se to čini smešnim i pod kojim tačno uslovima je taj
smeh opravdan, razumeli bismo jedan dobar deo praktične epistemologije.
Lako je danas smejati se Kirheru; a šta bismo zaključili kada bi isti
takav blok kalcita doneli astronauti sa Marsa ili, još bolje, neke
vansolarne planete? Da li bi onda bilo verovatnije da je on nastao
slučajnim prirodnim procesima ili rukom inteligentnog bića?
Obično se za kriterijum da li je nešto što vidimo prirodno ili ne
koriste izvesne pravilnosti i matematički regularni oblici, za koje se
pretpostavlja da ne postoje u prirodi. Ali, obratimo pažnju na ovu
školjku Nautilus-a koja opisuje logaritamsku spiralu sa preciznošću koja
je do najnovijeg doba bila nedostupna ljudskim dizajnerima:
Nauka je otkrila puno ovakvih primera. Pogledajmo i dijatomejsku
algu vrste Thalassiosira, jednog od glavnih primarnih proizvođača u
okeanima naše planete – oblik koji je u toj meri pravilan da najviše
podseća na proizvode industrijskog dizajna:
Kad smo kod “prirodnih oblika”, obično se ostrva na mapi koriste
kao primeri slučajnih oblika, koji su još od Mandelbrota uspešno
modelirani fraktalnom raspodelom. Međutim, da li bi neki vanzemaljac
koji bi posetio Zemlju nakon mogućeg nestanka čovečanstva mogao da
napravi takvu razliku u slučaju Pearl-Katara, veštačkog ostavka koje se
gradi u Persijskom zalivu:
A šta tek reći o slavnom “licu na Marsu”? Doduše, nakon
detaljnijeg snimanja više uopšte ne liči na lice, ali nama će se i dalje
činiti da smo prepoznali nešto “očigledno veštačko”.
Doduše, moglo bismo se setiti i Maunt Rašmora:
Dualizam “prirodnog” i “veštačkog” pre svega se koristi da bi se
neke stvari – koje se proglašavaju za “veštačke” – prikazale u
negativnom svetlu. Što je, naravno, budalaština, s obzirom da su i sam
Homo sapiens i njegova kultura delovi prirode, odnosno biološke
evolucije iz koje proizlaze. Što je to u naučno nepismenim krugovima
tobože kontroverzno ne treba mnogo da nas ovde dotiče. Ideja o ljudskoj
inteligenciji, svesti i ostalim kognitivnim fenomenima kao nastavku
biološke evolucije postojala je još u predsokratovskoj Grčkoj. Njeno
moderno određenje daje neodarvinizam, koji se u poslednjih četvrt veka
sve uspešnije primenjuje u tradicionalno “veštačkim” oblastima kao što
su socijalna psihologija, antropologija, pa i istorija umetnosti.
Na kraju krajeva, sam stav prema nauci često je – naročito kod naučno
nepismenog ili polupismenog dela populacije – određen upravo predrasudom
da je razvitak nauke kreirao tehnologije koje naš život čine sve više i
više “veštačkim” (kao da se to ne odnosi na sve ljudske kulture, od
početka ljudskog sedelačkog načina života do danas). Ovo je posebno
ironično u svetlu pomenute činjenice da je upravo kroz teoriju evolucije
nauka konstruisala elegantan most kojim se ta lažna dihotomija
prevazilazi i ljudski kognitivni fenomeni i kultura koja iz njih
proishodi stavljaju u adekvatan prirodni kontekst.
Na taj
način, ovo pitanje je u samom fokusu debate oko mesta i uloge nauke kao
aktivnosti u društvu. Da li nauka treba da bude prihvaćena i priznata i
finansijski podržana u skladu sa njenim rezultatima i značaju za
savremeno društvo (kao što nažalost nije u ovom trenutku slučaj bilo gde
na planeti) ili treba da životari na totalnoj margini društva (kao što
je slučaj u Srbiji) ili nešto između (kao što je slučaj u gotovo svim
zemljama Evrope) – o tome nažalost odlučuju ljudi koji imaju u najmanju
ruku iskrivljene predstave o tome šta je priroda, a šta artefakt.
Naravno, nije u pitanju samo nesposobnost da se oštra granica povuče –
na daleko prizemnijem nivou ima tu i čiste neobaveštenosti, pa i
ideološke zloupotrebe. Kao što je faktografski netačna tvrdnja da
homoseksualnost ne postoji u prirodi, kod velikog broja živih vrsta,
nekih morfološki bližih, nekih morfološki veoma daleko od čoveka, tako
je i ideološki iskrivljena ideja prisutna na ekološkoj levici koja
prirodi pripisuje nekakve etičke vrline i vrednosti. Doista? Ko bi rekao
da su zemljotresi, uragani, vulkanske erupcije i eksplozije supernovih
zapravo nosioci moralnih vrednosti? Bio je jedan takav autoritet, ali na
sreću ne u stvarnosti, već u fikciji velikog Voltera: profesor Panglos
koji se, u slavnom Kandidu, ističe i legendarnom tvrdnjom da i
katastrofalni zemljotres koji je 1755. godine razrušio Lisabon mora biti
dobar, jer se inače u njegovu optimističku filozofiju ne uklapa!
Cela debata oko “prirodnog” i “veštačkog” me dobrim delom podseća na
bure u čaši vode koje se često podižu u vezi sa autorstvom i tzv.
autorskim pravima koje iz autorstva proizlaze. Ako apstrahujemo za
momenat pitanje materijalnog stanja i standarda stvaraoca – koje je
svakako izuzetno bitno i na koje se svakako mora odgovoriti, bez obzira
koliko populistička i nerazumna društva pokušavala da istinski kreativne
ljude, koji su uvek u manjini, gurnu na marginu ili ignorišu –
neizbežno je ono zanimljivo pitanje na koje pokušava da odgovori na svoj
uobičajeno ironični način Orson Vels u svom remek-delu F for Fake.
Ovaj film se na zanimljiv dokumentarni način bavi pitanjem autorstva
umetničkih dela, naročito savremenog slikarstva, i prisustva falsfikata
među njima, mada sadrži i gomilu sjajnog biografskog materijala o samom
Velsu. Za našu sadašnju temu najzanimljivija je veličanstvena scena u
kojoj se Vels penje uz zvonik katedrale u Šartru, jedno od bez ikakve
dileme najznačajnijih umetničkih dela koje je čovečanstvo ikada
stvorilo. Da li nam je odista važno to što ne znamo ko je projektovao,
izgradio i ukrasio katedralu? pita se Vels. Zbog čega nam je onda to
važno u slučaju Pikasovih ili Vermerovih slika? Zar nije ono što je
bitno sam estetski doživljaj koji svako pojedinačno delo čini delićem
jedinstvenog, panteističkog Dela?
Na isti način, preporučujem
perspektivu koja je zapanjujuće malo prisutna u javnom diskursu, a
naročito u beskonačnim jalovim raspravama oko “prirodnog” i “veštačkog”:
zaboravimo malo na te ionako nedovoljno dobro definisane pojmove i
upitajmo se oko kvaliteta same stvari. Nebitno je da li je nešto
“prirodno” ili “veštačko”: bitno je jedino da li je dobro? da li vrši
svoju funkciju? da li stvara novu vrednost? To su pitanja o kojima valja
da razmišljamo i da ih počnemo shvatati daleko, daleko ozbiljnije.
Tekst je preuzet saportala Elementarium