Šeli o moralnoj i političkoj pokvarenosti

Neumorni neprijatelj neodgovorne vlasti, posebno one koja počiva na izrabljivanju, pesnik je sa radikalne margine pisao za samouke radnike. Vlasti su se plašile njegovog uticaja.

01. august 2022, 12:05

Zar će trula korupcija ostati neprimetna,

Zar će se laskanja dići do umornog neba;

Zar nijedan rodoljub neće pokidati veo

Što te poroke skriva od lica dana?

Zar je javna vrlina mrtva? – hrabrost iščezla?”

Ne, ovo nije opis moralne pustoši savremene Britanije, ovo su stihovi iz Pesničkog ogleda o postojećem stanju stvari, žestoke kritike moralnog propadanja, koja se pre dva veka sručila na poznu džordžijansku Britaniju. Napisao ih je i anonimno objavio 1811. godine Persi Biš Šeli da bi podržao radikalnog irskog novinara Pitera Finertija, koji je sedeo u zatvoru kao klevetnik jer je optužio anglo-irskog političara vikonta Kaslreja za mučenje i pogubljenje irskih pobunjenika, protivnika britanske vladavine.

Šelijeva poema bila je „izgubljena“ bezmalo dvesta godina, sve dok 2006. nije „pronađen“ jedan primerak pamfleta. Deset godina kasnije kupila ga je oksfordska biblioteka Bodlijen i javnost je konačno opet mogla da ga pročita. Ta poema obraća se našem vremenu ništa manje nego što se obraćala Britaniji pre dva veka.

U petak 8. jula navršilo se dvesta godina od Šelijeve smrti. Pesnik se udavio kad je oluja zahvatila njegov čamac dok se vraćao iz posete prijatelju, takođe pesniku, lordu Bajronu, tada nastanjenom u Livornu. Bilo je to mesec dana pre njegovog tridesetog rođendana.

Vordsvort je o njemu rekao da je bio „jedan od najboljih umetnika među nama; imam na umu njegovo vladanje stilom“. Pored toga, on je i jedan od najznačajnijih političkih esejista, „neumorni neprijatelj neodgovorne vlasti, posebno one koja počiva na bogatstvu i izrabljivanju“, kao što primećuje Pol Fut, koji je svojom knjigom Crveni Šeli pomogao da se obnovi značaj Šelijevih političkih ideja.

Šelijev najveći dar bio je veština preplitanja pesničkog i političkog. Poezija, po njegovom mišljenju, nužno ima političku dimenziju, a politika zahteva pesničku imaginaciju. Zato su pesnici, kaže se u čuvenom stihu iz ogleda Odbrana poezije, „nepriznati zakonodavci sveta“. Poezija ne stoji po strani od sveta, već nastoji da se njim bavi i da ga menja. Živimo u vremenu u kom političari iz radničke klase mogu biti ismejani zato što odlaze u operu. Za Šelija je mera visoke kulture stepen njene sposobnosti da pokrene imaginaciju običnih ljudi.

Rođen u porodici koja je pripadala zemljoposedničkoj aristokratiji, odškolovan na Itonu i Oksfordu, Šeli je bio predodređen za život u jezgru britanske vladajuće klase. Ali on je rođen i u vreme previranja, vrtloga – intelektualnog kao i političkog – koji je izazvala Francuska revolucija. Upravo to previranje mu je pomoglo da nađe svoj glas. A Šeli je, sa svoje strane, pokušao da njemu podari glas. Po rečima njegovog najpronicljivijeg biografa Ričarda Holmsa, Šeli i njegova poezija nisu bili eterični, kao što je nalagala literarna tradicija, već „mračniji i bliži zemlji“.

Šelijevo prvo značajno delo – O neophodnosti ateizma – objavljeno za vreme njegove prve godine na Oksfordu, dovelo je do njegovog izbacivanja s univerziteta i zateglo njegove odnose s ocem do tačke pucanja. Živeći od danas do sutra kao putujući pisac, Šeli je potražio novi dom na radikalnoj margini britanske politike kao borac protiv moralne i političke korupcije koji se aktivno zalaže za republikanizam i parlamentarnu reformu, za jednaka prava i ukidanje ropstva, za slobodu govora i štampe, za irsku slobodu i katoličku emancipaciju, za slobodu religije i slobodu od religije.

Njegovi politički ideali često su bili protivrečni jer se njegov revolucionarni duh sudarao s njegovim fabijanskim sklonostima ka postepenoj, nenasilnoj promeni. Ali za razliku od drugih pesnika romantizma kao što su Vorsvort i Kolridž, Šeli nikad nije napustio svoj radikalizam, preziranje autoriteta ili slavljenje glasova radnih ljudi.

I njegov lični život je bio buran. Napustio je svoju prvu ženu Harijet Vestbruk, koja je kasnije izvršila samoubistvo, da bi živeo s Meri Godvin, ćerkom radikalnih filozofa Meri Volstonkraft i Vilijama Godvina. Neprestano je bežao od uterivača dugova i na kraju su on i Meri napustili Englesku i nastanili se u Italiji. Roman Frankenštajn Meri Šeli, veliko istraživanje protivrečnosti modernosti, postavlja pitanje šta znači biti čovek.

Prezren od uticajnih književnih i političkih krugova, Šeli je pisao za samouke pripadnike radničke klase, za koje su učenje i kultura bili sredstvo samouzdizanja, ali i suprotstavljanja moćnicima. Vlasti su se plašile njegovog uticaja i suzbijale su njegova dela bilo direktnom cenzurom ili pretnjama njegovim izdavačima da će biti optuženi za podrivanje poretka.

Zato su mnoga Šelijeva dela objavljena posle njegove smrti. „Maska anarhije“, verovatno najpoznatija politička poema na engleskom jeziku, napisana je u stanju mahnitog gneva posle masakra Piterlu iz 1819: najmanje 15 osoba je ubijeno kad se konjica zaletela u gomilu od 60.000 ljudi koji su se okupili da zahtevaju parlamentarnu reformu i proširenje prava glasa. Šeli je poslao poemu svom prijatelju, uredniku i izdavaču Liju Hantu, čoveku radikalnih shvatanja. Hant je nije objavio jer bi to trenutno povuklo optužbu za pobunu i kaznu zatvorom. Tek 1832. ugledala je svetlost dana ta poema čija čuvena poslednja strofa glasi:

Ustanite kao probuđeni lavoviU nepobedivim brojevima –Zbacite svoje lance na zemlju kao rosuKoja je po vama popala u snu –Vas je mnogo, njih nekolicina.

U decenijama posle Šelijeve smrti, nadahnuće koje je pružala njegova poezija nadilazilo je generacije i granice. Kraljica Mab postala je poznata kao čartistička biblija i često je čitana na radničkim skupovima. Slogan boraca za pravo glasa „Dela, ne reči“ preuzet je iz Maske anarhije. A ona poslednja strofa bila je na usnama mnogih koji su „zbacivali svoje lance“, od jevrejskih tekstilnih radnika u Njujorku početkom 20-ih godina 20. veka, preko demonstranata na trgu Tjenanmen osamdeset godina kasnije, pa sve do trga Tahrir.

Pre svega, Šelijev glas nam je danas verovatno najpotrebniji zbog njegovog insistiranja na preispitivanju prava vlastodržaca. Naime, kao što pesnik kaže u Kraljici Mab:

Priroda odbija monarha, ne čoveka;podanika, ne građanina…… i poslušnost,smrt svakog duha, vrline, slobode, istine,pretvara čoveka u roba, a ljudsko telou mehanički automat.

The Guardian, 10.07.2022.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 27.07.2022.