Zar će trula korupcija ostati neprimetna,
Zar će se laskanja dići do umornog neba;
Zar nijedan rodoljub neće pokidati veo
Što te poroke skriva od lica dana?
Zar je javna vrlina mrtva? – hrabrost iščezla?”
Ne, ovo nije opis moralne pustoši savremene Britanije, ovo su stihovi
iz Pesničkog ogleda o postojećem stanju stvari, žestoke kritike
moralnog propadanja, koja se pre dva veka sručila na poznu džordžijansku
Britaniju. Napisao ih je i anonimno objavio 1811. godine Persi Biš Šeli
da bi podržao radikalnog irskog novinara Pitera Finertija, koji je
sedeo u zatvoru kao klevetnik jer je optužio anglo-irskog političara
vikonta Kaslreja za mučenje i pogubljenje irskih pobunjenika, protivnika
britanske vladavine.
Šelijeva poema bila je „izgubljena“ bezmalo
dvesta godina, sve dok 2006. nije „pronađen“ jedan primerak pamfleta.
Deset godina kasnije kupila ga je oksfordska biblioteka Bodlijen i
javnost je konačno opet mogla da ga pročita. Ta poema obraća se našem
vremenu ništa manje nego što se obraćala Britaniji pre dva veka.
U
petak 8. jula navršilo se dvesta godina od Šelijeve smrti. Pesnik se
udavio kad je oluja zahvatila njegov čamac dok se vraćao iz posete
prijatelju, takođe pesniku, lordu Bajronu, tada nastanjenom u Livornu.
Bilo je to mesec dana pre njegovog tridesetog rođendana.
Vordsvort
je o njemu rekao da je bio „jedan od najboljih umetnika među nama; imam
na umu njegovo vladanje stilom“. Pored toga, on je i jedan od
najznačajnijih političkih esejista, „neumorni neprijatelj neodgovorne
vlasti, posebno one koja počiva na bogatstvu i izrabljivanju“, kao što
primećuje Pol Fut, koji je svojom knjigom Crveni Šeli pomogao da se obnovi značaj Šelijevih političkih ideja.
Šelijev
najveći dar bio je veština preplitanja pesničkog i političkog. Poezija,
po njegovom mišljenju, nužno ima političku dimenziju, a politika
zahteva pesničku imaginaciju. Zato su pesnici, kaže se u čuvenom stihu
iz ogleda Odbrana poezije, „nepriznati zakonodavci sveta“. Poezija ne
stoji po strani od sveta, već nastoji da se njim bavi i da ga menja.
Živimo u vremenu u kom političari iz radničke klase mogu biti ismejani zato što odlaze u operu. Za Šelija je mera visoke kulture stepen njene sposobnosti da pokrene imaginaciju običnih ljudi.
Rođen
u porodici koja je pripadala zemljoposedničkoj aristokratiji,
odškolovan na Itonu i Oksfordu, Šeli je bio predodređen za život u
jezgru britanske vladajuće klase. Ali on je rođen i u vreme previranja,
vrtloga – intelektualnog kao i političkog – koji je izazvala Francuska
revolucija. Upravo to previranje mu je pomoglo da nađe svoj glas. A Šeli
je, sa svoje strane, pokušao da njemu podari glas. Po rečima
njegovog najpronicljivijeg biografa Ričarda Holmsa, Šeli i njegova
poezija nisu bili eterični, kao što je nalagala literarna tradicija, već
„mračniji i bliži zemlji“.
Šelijevo prvo značajno delo – O
neophodnosti ateizma – objavljeno za vreme njegove prve godine na
Oksfordu, dovelo je do njegovog izbacivanja s univerziteta i zateglo
njegove odnose s ocem do tačke pucanja. Živeći od danas do sutra kao
putujući pisac, Šeli je potražio novi dom na radikalnoj margini
britanske politike kao borac protiv moralne i političke korupcije koji
se aktivno zalaže za republikanizam i parlamentarnu reformu, za jednaka
prava i ukidanje ropstva, za slobodu govora i štampe, za irsku slobodu i
katoličku emancipaciju, za slobodu religije i slobodu od religije.
Njegovi
politički ideali često su bili protivrečni jer se njegov revolucionarni
duh sudarao s njegovim fabijanskim sklonostima ka postepenoj,
nenasilnoj promeni. Ali za razliku od drugih pesnika romantizma kao što
su Vorsvort i Kolridž, Šeli nikad nije napustio svoj radikalizam,
preziranje autoriteta ili slavljenje glasova radnih ljudi.
I
njegov lični život je bio buran. Napustio je svoju prvu ženu Harijet
Vestbruk, koja je kasnije izvršila samoubistvo, da bi živeo s Meri
Godvin, ćerkom radikalnih filozofa Meri Volstonkraft i Vilijama Godvina.
Neprestano je bežao od uterivača dugova i na kraju su on i Meri
napustili Englesku i nastanili se u Italiji. Roman Frankenštajn Meri Šeli, veliko istraživanje protivrečnosti modernosti, postavlja pitanje šta znači biti čovek.
Prezren
od uticajnih književnih i političkih krugova, Šeli je pisao za samouke
pripadnike radničke klase, za koje su učenje i kultura bili sredstvo
samouzdizanja, ali i suprotstavljanja moćnicima. Vlasti su se plašile
njegovog uticaja i suzbijale su njegova dela bilo direktnom cenzurom ili
pretnjama njegovim izdavačima da će biti optuženi za podrivanje
poretka.
Zato su mnoga Šelijeva dela objavljena posle njegove
smrti. „Maska anarhije“, verovatno najpoznatija politička poema na
engleskom jeziku, napisana je u stanju mahnitog gneva posle masakra
Piterlu iz 1819: najmanje 15 osoba je ubijeno kad se konjica zaletela u
gomilu od 60.000 ljudi koji su se okupili da zahtevaju parlamentarnu
reformu i proširenje prava glasa. Šeli je poslao poemu svom prijatelju,
uredniku i izdavaču Liju Hantu, čoveku radikalnih shvatanja. Hant je
nije objavio jer bi to trenutno povuklo optužbu za pobunu i kaznu
zatvorom. Tek 1832. ugledala je svetlost dana ta poema čija čuvena
poslednja strofa glasi:
Ustanite kao probuđeni lavoviU nepobedivim brojevima –Zbacite svoje lance na zemlju kao rosuKoja je po vama popala u snu –Vas je mnogo, njih nekolicina.
U decenijama posle Šelijeve smrti, nadahnuće koje je pružala njegova poezija nadilazilo je generacije i granice. Kraljica Mab postala je poznata kao čartistička biblija i često je čitana na radničkim skupovima. Slogan boraca za pravo glasa „Dela, ne reči“ preuzet je iz Maske anarhije.
A ona poslednja strofa bila je na usnama mnogih koji su „zbacivali
svoje lance“, od jevrejskih tekstilnih radnika u Njujorku početkom 20-ih
godina 20. veka, preko demonstranata na trgu Tjenanmen osamdeset godina
kasnije, pa sve do trga Tahrir.
Pre svega, Šelijev glas nam je
danas verovatno najpotrebniji zbog njegovog insistiranja na
preispitivanju prava vlastodržaca. Naime, kao što pesnik kaže u Kraljici Mab:
Priroda odbija monarha, ne čoveka;podanika, ne građanina…… i poslušnost,smrt svakog duha, vrline, slobode, istine,pretvara čoveka u roba, a ljudsko telou mehanički automat.
The Guardian, 10.07.2022.
Prevela Slavica Miletić