Tekst predavanja koje je autor održao u Bremenu u Nemačkoj 30. novembra 2007. povodom primanja nagrade Hannah Arendt.
Prvu knjigu Hanne Arendt sam pročitao kada sam imao 16 godina. Bio je to Eichmann u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla.
Za mene je to ostao njen reprezentativni tekst, mada ne i njen najbolji
filozofski tekst. Ona tu nije sasvim u pravu i ova knjiga svakako nije
njeno najpopularnije delo. Ni meni se nije dopalo kada sam ga pročitao
prvi put – bio sam vatreni mladi socijalista-cionista i njeni zaključci
su me duboko uznemirili. Ali s godinama sam shvatio da Eichmann u Jerusalimu
najbolje predstavlja Hannu Arendt: direktan napad na bolnu temu,
odstupanje od zvaničnog tumačenja, izazivanje nesloge među kritičarima i
posebno među prijateljima i, iznad svega, remećenje lagodnog mira opšte prihvaćenih stavova.
U spomen Hanni Arendt kao „remetiteljki mira“ želim da ponudim neka
razmišljanja o temi kojom se najviše bavila u svojim političkim spisima.
Godine 1945, u jednom od svojih prvih eseja po završetku rata u
Evropi, Hannah Arendt je napisala da će „problem zla biti glavno pitanje
posleratnog intelektualnog života u Evropi – kao što je smrt bila
glavni problem posle prethodnog rata.“1
U nekom smislu je bila apsolutno u pravu. Posle Prvog svetskog rata
Evropljani su bili traumatizovani sećanjem na smrt: pre svega smrt na
bojnom polju u dotad nezamislivim razmerama. Poezija, proza, film i
likovna umetnost u međuratnoj Evropi bili su prožeti slikama nasilja i
smrti, obično kritičkim, a ponekad i nostalgičnim (kao u delima Ernsta
Jüngera ili Pierra Drieua La Rochella). Naravno, oružano nasilje Prvog
svetskog rata prožimalo je civilni život u međuratnoj Evropi u mnogim
oblicima: paramilitarne jedinice, politička ubistva, državni udari i
revolucije.
Posle Drugog svetskog rata, međutim, glorifikacija nasilja je
uglavnom iščezla iz evropskog života. Tokom tog rata nasilje je bilo
usmereno ne samo na vojnike već – pre svega – na civile (ljudi nisu
ginuli samo u bitkama; mnoge živote su nasilno odneli okupacija, etničko
čišćenje i genocid). Krajnja iscrpljenost svih evropskih nacija – i
pobednika i poraženih – ostavila je malo iluzija o slavi borbe ili časti
umiranja. Ostala je široko rasprostranjena svest o surovosti i zločinu
dotad neviđenih razmera. Hanni Arendt, lucidnom posmatraču, bilo je
očigledno da će se kontinent opsesivno baviti pitanjem kako ljudska bića
mogu to da rade jedni drugima i, pre svega, pitanjem kako i zašto je
jedan evropski narod (Nemci) odlučio da istrebi drugi (Jevreje). To je
za nju bio „problem zla“.
U nekom smislu Arendt je nesumnjivo bila u pravu. Ali, kao što se
često događa, drugim ljudima je bilo potrebno više vremena da shvate
njenu poentu. Tačno je da su posle Hitlerovog poraza i Nirnberških
procesa advokati i zakonodavci posvećivali mnogo pažnje pitanju „zločina
protiv čovečnosti“ i definisanju novog zločina – „genocida“ – koji
dotad čak nije imao ni ime. Ali dok su se sudovi trudili da definišu
čudovišne zločine koji su nedavno bili počinjeni u Evropi, sami
Evropljani su davali sve od sebe da ih zaborave. Barem u tom smislu
Arendt nije bila u pravu, barem neko vreme.
***
U godinama posle Drugog svetskog rata većina Evropljana, daleko od
toga da se posveti razmišljanju o zlu koje se događalo tokom ratnih
godina, odlučno se okrenula drugim stvarima. Danas nam je teško da to
shvatimo, ali činjenica da Šoa – pokušaj genocida nad evropskim
Jevrejima – ni u kom slučaju nije bila osnovno pitanje posleratnog
intelektualnog života u Evropi (ili Sjedinjenim Državama). Većina ljudi –
intelektualaca i drugih – izbegavala ga je koliko god je mogla. Zašto?
U Istočnoj Evropi su za to postojala četiri razloga. Pre svega, tu su
bili počinjeni najgori ratni zločini protiv Jevreja; mada su ih
sponzorisali Nemci, nije vladala nestašica ornih saradnika među lokalnim
okupiranim stanovništvom: Poljacima, Ukrajincima, Letoncima, Hrvatima i
drugima. Na mnogim mestima je postojao snažan podsticaj da se zaboravi
ono što se dogodilo, da se najgori užasi prekriju velom zaborava.2
Drugo, mnogi nejevrejski Istočnoevropljani i sami su bili žrtve
strahota (od Nemaca, Rusa i drugih); kad su se oni sećali rata, obično
nisu mislili na agoniju svojih suseda Jevreja, već na sopstvena
stradanja i gubitke.
Treće, od 1948. godine Sovjeti su kontrolisali veći deo Centralne i
Istočne Evrope. Sovjeti su Drugi svetski rat zvanično opisivali kao
antifašistički – a unutar Sovjetskog Saveza su ga nazivali „Veliki
patriotski rat“. Za Moskvu je Hitler pre svega bio fašista i
nacionalista. Njegov rasizam je tu bio manje važan. Milioni Jevreja
ubijenih na sovjetskoj teritoriji uračunati su u sovjetske gubitke,
naravno, ali njihovo jevrejstvo nije isticano ili je čak potpuno
prećutkivano u istorijskim knjigama i javnim komemoracijama. Na kraju,
posle nekoliko godina komunističke vladavine, sećanje na nemačku okupaciju zamenjeno je sećanjem na sovjetsko ugnjetavanje. Istrebljivanje Jevreja je gurnuto još dalje u pozadinu.
U Zapadnoj Evropi, mada su okolnosti bile sasvim drukčije, tekao je
paralelni proces zaborava. Ratna okupacija – u Francuskoj, Belgiji,
Holandiji, Norveškoj i, posle 1943, u Italiji – bila je ponižavajuće
iskustvo i posleratne vlasti su želele da zaborave kolaboraciju i umesto
toga istaknu junačke pokrete otpora, nacionalne ustanke, oslobođenja i
mučenike. Više godina posle 1945. mnogi koji su vrlo dobro znali šta se
zaista događalo – poput Charlesa de Gaullea – svesno su podsticali
nacionalnu mitologiju o herojskim stradanjima i hrabrom masovnom otporu.
I u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj u početku je prevladalo nacionalno
samosažaljenje zbog patnji Nemačke. A s početkom hladnog rata i promenom
tabora, postalo je nezgodno isticati prošle zločine sadašnjih
saveznika. Zato niko – ni Nemci, ni Austrijanci, ni Francuzi, kao ni
Holanđani, Belgijanci ili Italijani – nije želeo da se seća stradanja
Jevreja ili posebnog zla koje ga je izazvalo.
Zbog toga je, da se poslužimo čuvenim primerom, italijanski izdavač
Einaudi 1964. godine glatko odbio da štampa knjigu sećanja na Aušvic
Prima Levija Zar je ovo čovek; u to vreme, i još nekoliko godina kasnije, užase nacizma su oličavali Bergen-Belsen i Dahau, a ne Aušvic; naglašavani su politički
a ne rasni stradalnici jer se to bolje slagalo sa ohrabrujućim
posleratnim opisima nacionalnog otpora tokom rata. Levijevu knjigu je na
kraju objavio jedan mali lokalni izdavač, ali u svega 2.500 primeraka.
Jedva da ju je iko kupio; većina primeraka je propala u magacinu 1966.
godine u poplavi koja je pogodila Firencu.
Nedostatak interesovanja za Šou mogu da potvrdim sopstvenim iskustvom
odrastanja u Engleskoj – pobedničkoj zemlji koja nije bila okupirana i
nije imala kompleks ratnih zločina. Čak ni u Engleskoj se o tome nije
mnogo govorilo u školi i u medijima. Godine 1966. kada sam počeo da
studiram modernu istoriju na Kembridžu, učili smo francusku istoriju –
pa i istoriju višijevske Francuske – ali Jevreji ili antisemitizam
gotovo da nisu spominjani. Niko o tome nije pisao. Da, proučavali smo
nacističku okupaciju Francuske, saradnike okupatora u Višiju i francuski
fašizam. Ali ni u čemu što smo čitali, na engleskom ili francuskom,
nije se govorilo o francuskoj ulozi u Konačnom rešenju.
Iako sam Jevrejin i iako su neki članovi moje porodice ubijeni u
logorima smrti, tada mi nije bilo neobično što se o tome ne govori.
Ćutanje je izgledalo sasvim normalno. Kako da objasnimo, iz današnje
perspektive, tu spremnost da prihvatimo neprihvatljivo? Kako nenormalno
postaje tako normalno toliko da ga ni ne primećujemo? Možda iz žalosno
prostog razloga koji navodi Tolstoj u Ani Karenjinoj: „Nema životnih uslova na koje se čovek ne može priviknuti, naročito ako vidi da ih svi oko njega prihvataju.“
Posle šezdesetih sve je počelo da se menja, iz mnogo razloga:
proticanje vremena, radoznalost nove generacije, a možda i popuštanje
međunarodnih napetosti.3
Pre svega Zapadna Nemačka, nacija koja je najodgovornija za strahote
Hitlerovog rata, preobrazila se tokom jedne generacije u zajednicu
jedinstveno svesnu svojih zločina i razmera svoje odgovornosti.
Osamdesetih godina o uništavanju evropskih Jevreja se sve više govorilo u
knjigama, na filmu i na televiziji. Od devedesetih i kraja podele
Evrope, zvanična izvinjenja, nacionalni komemorativni kompleksi,
spomenici i muzeji postali su opšte mesto; čak i u postkomunističkoj
Istočnoj Evropi stradanja Jevreja su prodrla u zvanično sećanje.
Danas je Šoa univerzalna referenca. Istorija Konačnog rešenja, ili
nacizma, ili Drugog svetskog rata svuda se obavezno predaje u srednjoj
školi. U Sjedinjenim Državama pa čak i u Velikoj Britaniji postoje škole
u kojima je to jedino što deca uče iz moderne evropske istorije. Sada
postoji bezbroj sećanja, kazivanja i studija o istrebljivanju Jevreja
tokom rata: lokalne monografije, filozofski eseji, sociološka i
psihološka istraživanja, memoari, romani, igrani filmovi, arhivi
intervjua i mnogo šta drugo. Kao da se proročanstvo Hanne Arendt
ispunilo: istorija problema zla postalo je osnovna tema evropskog
intelektualnog života.
***
Sada je, dakle, sve u redu? Sada, kad smo pogledali u mračnu
prošlost, nazvali je njenim imenom i zakleli se da se ona ne sme
ponoviti? Nisam baš siguran. Dozvolite mi da navedem pet teškoća koje
proizlaze iz naše zaokupljenosti Šoom koju sada učenici nazivaju
„holokaust“. Prva teškoća je povezana s dilemom nespojivih sećanja.
Usmerenost pažnje zapadne Evrope na Konačno rešenja je sada
sveopšta (mada iz razumljivih razloga nešto manja u Španiji i
Portugalu). Ali, iz razloga koje sam pomenuo, istočne nacije koje su pristupile Evropi posle 1989. zadržale su vrlo različita sećanja na Drugi svetski rat i njegove pouke.
Zaista, s nestankom Sovjetskog Saveza i slobodom da se proučavaju
zločini i greške komunizma, veća pažnja se posvećuje stradanju istočne
Evrope, i od Nemaca i od Sovjeta. U tom kontekstu naglasak zapadnih
Evropljana i Amerikanaca na Aušvicu i jevrejskim žrtvama ponekad izaziva
gnevnu reakciju. U Poljskoj i Rumuniji, na primer, pitali su me –
obrazovani građani, kosmopoliti – zašto su zapadni intelektualci posebno
osetljivi na masovno ubijanje Jevreja. Šta je s milionima nejevrejskih
žrtava nacizma i komunizma? Postoji odgovor na to pitanje, ali on nije
samorazumljiv istočno od linije Odra-Nisa. U tome Evropa nije
jedinstvena.
Druga teškoća se tiče istorijske tačnosti i nad-kompenzacije. Tokom
mnogo godina zapadni Evropljani su više voleli da ne misle o stradanju
Jevreja tokom rata. Sada nas podstiču da sve vreme mislimo o tome. U
prvim decenijama posle 1945. gasne komore su postojale samo na marginama
našeg razumevanja Hitlerovog rata. Danas su one u njegovom središtu: za
današnje učenike i studente Drugi svetski rat je zapravo holokaust.
Posmatano iz moralne perspektive tako i treba da bude: „Aušvic“ jeste
ključno pitanje Drugog svetskog rata. Ali istoričare to vodi na
pogrešan put. Naime, tužna je istina da tokom Drugog svetskog rata mnogi
ljudi ništa nisu znali o sudbini Jevreja, a i da jesu, ne bi mnogo
marili. Postojale su samo dve grupe za koje je Drugi svetski rat pre
svega bio projekat uništavanja Jevreja: nacisti i sami Jevreji. Za
gotovo sve druge rat je imao drukčija značenja: oni su imali sopstvena
stradanja.
Ako istoriju Drugog svetskog rata predajemo pre svega – a ponekad i
isključivo – kroz prizmu holokausta, možda ne predajemo uvek dobru
istoriju. Teško nam je da prihvatimo da holokaust u našem životu ima
važniju ulogu od one koju je imao u ratnim doživljajima okupiranih
teritorija. Ali ako želimo da shvatimo pravo značenje zla – ono što je
Hannah Arendt imala na umu kada ga je nazvala „banalnim“ – onda moramo
zapamtiti: kada je reč o našem odnosu prema uništavanju Jevreja, nije
strašno to što je ono bilo tako važno, već to što nije bilo tako važno.
***
Moj treći problem se tiče samog pojma „zla“. Modernim sekularnim
društvima dugo je bila odbojna sama ideja „zla“. Više volimo
racionalističke i pravne definicije dobra i zla, ispravnog i pogrešnog,
zločina i kazne. Međutim, poslednjih godina ta reč se ponovo ušunjala u
etički, pa čak i politički jezik.4 Ali sad kad je pojam zla ušao u naš javni govor, ne znamo šta s njim da radimo. Zbunjeni smo.
S jedne strane, nacističko istrebljivanje Jevreja predstavlja se kao
jedinstven zločin, zlo kojem nije bilo i neće biti ravnog, kao primer i
opomena: „Nie wider! Nikad više!“ Ali s druge strane danas
pominjemo to isto („jedinstveno“) zlo iz mnogih različitih, nimalo
jedinstvenih razloga. Poslednjih godina političari, istoričari i
novinari koriste reč „zlo“ da opišu masovna ubistva i genocidne
posledice u svim delovima sveta: od Kambodže do Ruande, od Turske do
Srbije, od Bosne do Čečenije, od Konga do Sudana. Hitlerovim imenom se
često označavaju „zla“ priroda i namere modernih diktatora: kažu nam da
su „Hitleri“ svuda, od Severne Koreje do Iraka, od Sirije do Irana. A
svima nam je poznato da je Džordž V. Buš lukavom zloupotrebom izraza
„osovina zla“ u velikoj meri doprineo cinizmu na koji ta reč danas
nailazi.
Štaviše, ako Hitler, Aušvic i genocid nad Jevrejima otelovljuju
jedinstveno zlo, zašto nas neprestano upozoravaju da se nešto slično
može dogoditi bilo gde ili da se negde priprema? Kad god neko nažvrlja
antisemitski grafit na zidu sinagoge u Francuskoj, upozoravaju nas da je
„jedinstveno zlo“ opet s nama, da se ponavlja 1938. godina. Gubimo
sposobnost razlikovanja između normalnih ljudskih grešaka i ludosti –
gluposti, predubeđenja, oportunizma, demagogije i fanatizma – i
autentičnog zla. Izgubili smo iz vida ono što je u političkim religijama
ekstremne levice i ekstremne desnice bilo tako zavodljivo, tako obično,
tako moderno, to jest istinski dijabolično. Najzad, ako svuda
vidimo zlo, kako možemo očekivati da ćemo prepoznati ono pravo? Pre
šezdeset godina Hannah Arendt je strahovala da nećemo znati kako da
govorimo o zlu i da zato nećemo shvatiti šta ono znači. Danas sve vreme
govorimo o „zlu“ – ali rezultat je isti: razvodnili smo njegovo
značenje.
***
Četvrta teškoća je opasnost kojoj se izlažemo kada sve svoje
emocionalne i moralne energije uložimo u samo jedan problem, koliko god
on bio ozbiljan. Cena takvog suženog vida danas je tragično očigledna u
opsednutosti Vašingtona zlom terorizma i „globalnim ratom protiv
terora“. Pitanje nije da li terorizam postoji: naravno da postoji. Niti
je pitanje treba li se boriti protiv terorizma i terorista: naravno da
treba. Pitanje je koja druga zla ćemo zanemariti – ili stvoriti – time
što se fokusiramo na samo jednog neprijatelja i tako pravdamo stotinu
sopstvenih manjih zločina.
Isto važi i za današnju opčinjenost problemom antisemitizma i
insistiranje na njegovoj jedinstvenoj važnosti. Antisemitizam je stari
problem, baš kao i terorizam. Kako je sa terorizmom, tako je i sa
antisemitizmom: čak i manje ispoljavanje podseća nas na to kakve su
posledice nastajale u prošlosti kada ih nismo dovoljno ozbiljno
shvatili. Ali antisemitizam (kao ni terorizam) nije jedino zlo u svetu i ne sme
biti izgovor za zanemarivanje drugih zločina i drugih stradanja.
Opasnost od izvlačenja „terorizma“ ili antisemitizma iz konteksta – ili
njihovo postavljanje na pijedestal i proglašavanje najvećim pretnjama
zapadnoj civilizaciji, demokratiji ili „našem načinu života“, kao i
proglašavanje njihovih nosilaca za metu beskonačnog rata – je u
previđanju mnogih drugih izazova svoga doba.
I o tome je Hannah Arendt imala nešto da kaže. Kao autorka
najuticajnije knjige o totalitarizmu bila je svesna da on predstavlja
pretnju za otvorena društva. Ali u eri hladnog rata postojao je rizik da
„totalitarizam“, baš kao danas terorizam ili antisemitizam, postane
opsesivna briga mislilaca i političara na zapadu, do isključenja svega
ostalog. Protiv toga je Arendt uputila upozorenje koje je i danas
relevantno:
„Najveća opasnost od priznavanja totalitarizma za prokletstvo ovog
veka je zaokupljenost njim do te mere da zanemarimo mnoga manja i ne
tako mala zla kojima je popločan put u pakao.“5
***
Moja poslednja teškoća tiče se odnosa između sećanja na evropski
holokaust i države Izrael. Od svog nastanka 1948. godine, Izrael je imao
složen odnos prema Šoi. S jedne strane, bezmalo uspešno istrebljenje
evropskih Jevreja bilo je argument u prilog cionizmu. Jevreji nisu mogli
da prežive i razvijaju se u nejevrejskim zemljama, njihova integracija i
asimilacija u evropske nacije i kulture bila je tragična obmana i zato
oni moraju imati sopstvenu državu. S druge strane, nekad široko
rasprostranjeno izraelsko gledište da su evropski Jevreji doprineli
sopstvenom stradanju, da su, kao što se govorilo, išli „kao ovce na
klanje“, znači da je identitet Izraela u početku bio građen na
odbacivanju jevrejske prošlosti i shvatanja jevrejskog stradanja kao
slabosti: a zadatak Izraela je bio da prevaziđe tu slabost odgajajući
novi soj Jevreja.6
Međutim, poslednjih godina odnos između Izraela i holokausta se
promenio. Kada je Izrael meta međunarodnih kritika zbog ponašanja prema
Palestincima i okupacije teritorija osvojenih 1967. godine, njegovi
branioci danas više vole da istaknu sećanje na holokaust. Ako
odveć oštro kritikujete Izrael, upozoravaju nas oni, probudićete demone
antisemitizma; u stvari, kažu oni, gruba kritika Izraela ne samo što
podstiče antisemitizam, ona jeste antisemitizam. A sa antisemitizmom se otvara put koji vodi napred – ili nazad: do 1938. godine, do Kristallnacht,
i odatle do Treblinke i Aušvica. Ako želite da znate kuda to vodi, kažu
oni, posetite Jad Vašem u Jerusalimu, Muzej holokausta u Vašingtonu ili
mnoge memorijalne komplekse i muzeje širom Evrope.
Razumem emocije koje stoje iza takvih tvrdnji. Ali one su izvanredno
opasne. Kada mene i druge neki prekorevaju zbog preoštre kritike Izraela
koja bi mogla probuditi aveti predrasuda, kažem im da je problem
direktno suprotan. Upravo takav tabu može probuditi antisemitizam. Već
neko vreme obilazim koledže i srednje škole u Sjedinjenim Državama i
drugim zemljama, gde držim predavanja o posleratnoj evropskoj istoriji i
Šoi. Te predmete predajem i na svom univerzitetu. Evo mojih nalaza.
Danas učenike i studente nije potrebno podsećati na genocid nad
Jevrejima, istorijske posledice antisemitizma ili problem zla. Oni znaju
sve o tome – onako kako njihovi roditelji nikad nisu znali. Tako i
treba da bude. Ali nedavno me je iznenadila učestalost novih pitanja:
„Zašto se toliko bavimo holokaustom?“ „Zašto je [u nekim zemljama]
protivzakonito poricanje holokausta, ali ne i drugih genocida?“ „Zar se
pretnja antisemitizma ne preuveličava?“ I sve češće: „Zar Izrael ne
koristi holokaust kao izgovor?“ Ranije nisam čuo ta pitanja.
Plašim se da su se dogodile dve stvari. Time što smo isticali
jedinstvenost holokausta i uporedo ga pominjali u vezi sa savremenim
događajima zbunili smo mlade ljude. A time što vičemo „antisemitizam!“
svaki put kad neko kritikuje Izrael ili brani Palestince odgajamo
cinike. Istina je da egzistencija Izraela danas nije ugrožena. I da se
Jevreji na zapadu danas ne suočavaju s predrasudama koje bi se, makar
izdaleka, mogle uporediti sa onima u prošlosti – ili sa savremenim
predrasudama protiv drugih manjina.
Zamislimo sledeći test: Da li biste se danas osećali sigurni,
prihvaćeni, dobrodošli da ste musliman ili „ilegalni imigrant“ u
Sjedinjenim Državama? Da ste „Paki“ u nekim delovima Engleske? Da ste
Marokanac u Holandiji? Da ste Arapin u Francuskoj? Crni čovek u
Švajcarskoj? Stranac u Danskoj? Rumun u Italiji? Da ste Rom bilo gde
u Evropi? Ili biste se osećali sigurniji, integrisaniji, prihvaćeniji
kao Jevrejin? Mislim da svi znamo odgovor. U mnogima od tih zemalja – u
Holandiji, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, da ne pominjemo Nemačku –
lokalna jevrejska manjina je upadljivo predstavljena u biznisu, medijima
i umetnosti. Ni u jednoj od njih Jevreji nisu stigmatizovani, ugroženi
ili isključeni.
***
Ako postoji pretnja zbog koje bi Jevreji – i svi ostali – trebalo da
brinu, ona dolazi iz drugog pravca. Tako smo čvrsto vezali sećanje na
holokaust za odbranu jedne zemlje – Izraela – da nam preti opasnost od
provincijalizovanja značaja te odbrane. Da, problem zla u prošlom veku –
da se još jednom vratimo Hanni Arendt – imao je oblik nemačkog pokušaja
istrebljenja Jevreja. Ali ne radi se samo o Nemcima niti samo o
Jevrejima. Čak ni o Evropi, mada se holokaust dogodio na tom kontinentu.
Problem zla – ili totalitarnog zla, ili genocidnog zla – univerzalni je
problem. Međutim, ako se njim manipuliše radi lokalnih interesa, onda
će se dogoditi (a verujem da se već događa) da oni koji stoje na
izvesnoj distanci od sećanja na evropski zločin – zato što nisu
Evropljani ili zato što su suviše mladi da bi pamtili zašto je to važno –
neće razumeti kakve veze to sećanje ima s njima i prestaće da slušaju
kada budemo pokušali da im to objasnimo.
Ukratko, holokaust može izgubiti svoj univerzalni odjek. Moramo se
nadati da se to neće dogoditi i moramo naći novi način da očuvamo
ključnu pouku koju nam Šoa zaista može dati: o tome kako lako jedan
narod – ceo jedan narod – može biti oklevetan, dehumanizovan i uništen.
Nikuda, međutim, nećemo stići ako ne priznamo da ta pouka zaista može
biti dovedena u pitanje ili zaboravljena: nevolja s poukama, kao što je
primetio Gryphon, jeste to što blede iz dana u dan. Ako mi ne verujete,
idite izvan razvijenog zapada i pitajte šta je pouka Aušvica. Odgovori
vam se neće dopasti.
***
Ovde nema lakog rešenja. Ono što je zapadnim Evropljanima očigledno,
još uvek nije jasno mnogim istočnim Evropljanima. Moralne opomene
Aušvica koje dominiraju evropskim horizontom sećanja sasvim su
nevidljive ljudima iz Azije i Afrike. I, pre svega, možda će značenje
onoga što je mojoj generaciji samorazumljivo, za našu decu i unuke
postepeno bledeti. Možemo li da sačuvamo evropsku prošlost koja sad
odlazi iz sećanja i prelazi u istoriju? Zar nismo osuđeni da je
izgubimo, makar delimično?
Možda svi naši muzeji, spomenici i obavezne školske posete danas nisu znak naše spremnosti da pamtimo, već pre ukazuju na osećanje da smo okajali šta smo imali i da sad možemo da se okrenemo na drugu stranu i zaboravimo,
pošto smo prepustili kamenju da pamti umesto nas. Ne znam: kada sam
poslednji put posetio berlinski memorijal Ubijenim Jevrejima Evrope,
školska deca koju su tu doveli igrala su se žmurke među kamenjem. Ali
ovo znam: ako istorija treba da radi svoj posao, da zauvek čuva
svedočanstva o prošlim zločinima, najbolje je da bude ostavljena na
miru. Kada kopamo po prošlosti da bismo ostvarili političku korist –
birajući ono što može poslužiti našoj svrsi i koristeći istoriju za
oportunističke moralne lekcije – dobijamo i loš moral i lošu istoriju.
U međuvremenu bismo možda svi morali da pripazimo kada govorimo o
problemu zla. Ima više vrsta banalnosti. Postoji ona vrsta o kojoj
govori Hannah Arendt – mirno, normalno, komšijsko, svakodnevno zlo u
ljudima. Ali postoji i druga vrsta: banalnost prekomerne upotrebe –
uspavljujuće, omamljujuće dejstvo gledanja, govorenja ili mišljenja
jednog te istog, sve dok javnost ne otupi i ne postane imuna na zlo koje
opisujemo. S tom banalnošću – ili „banalizacijom“ – suočavamo se danas.
Posle 1945. generacija naših roditelja zapostavila je problem zla zato što je on za njene pripadnike imao suviše značenja. Generacija koja dolazi posle nas mogla bi ga zanemariti zato što on sada ima premalo značenja. Kako to sprečiti? Drugim rečima, kako osigurati da problem zla ostane
osnovno pitanje intelektualnog života, i to ne samo u Evropi? Ne znam
odgovor, ali sam prilično siguran da je to pravo pitanje. Hanna Arendt
ga je postavila pre 60 godina i verujem da bi ga postavila i danas.
The New York Review of Books, 14.02.2008.
Prevela Slavica Miletić