Onog dana kada je Liz Truss postala premijerka, nekoliko
novinara je ponudilo „ekskluzivne“ uvide u njen plan za rešavanje
energetske krize. Ali planovi koje su opisali suštinski se razlikuju. U
jednom Truss namerava da potroši 75 milijardi funti za kompenzacije
distributerima energije zbog ograničenja cene, u drugom da prebaci teret
na potrošače i primora ih da se dugoročno zaduže, a u trećem da sve
finansira zaduživanjem države.
Uskoro ćemo znati šta je odlučila.
Zasad je izvesno da će tržište energije – to čudovište koje je država
stvorila da bi pomogla energetskim kompanijama koje nikada nije ni
trebalo privatizovati – uskoro prestati da funkcioniše.
Kada
država počne da reguliše veleprodajnu cenu energije, isplaćuje naknade
posrednicima i ograničava cene koje plaćaju potrošači – ne samo
domaćinstva nego i pabovi, perionice i domovi za stare – „tržišne sile“
odlaze u svet fikcije. Problem je u tome što tržišno rešenje za ovakvu
krizu ne postoji, kao što ne postoji tržišno rešenje za cunami. Cene
vrtoglavo rastu jer energije nema dovoljno. Energije nema dovoljno zato
što je Vladimir Putin obustavio isporuke gasa. Nalazimo se usred
energetskog rata i ostali smo bez opcija koje imamo u doba mira.
Torijevci
to možda neće naglas reći, ali njihovi potezi pokazuju da i oni počinju
da shvataju šta se događa. Ako želimo da imamo dovoljno električne
energije, da podstaknemo korišćenje nuklearnih elektrana i obnovljivih
izvora, i pritom zadržimo cene ispod nivoa koje nameću zakoni ponude i
tražnje, potrebna je intervencija kojom će se suspendovati delovanje
tržišnih sila.
Izgleda da su laburisti dobili prve dve runde u
ovoj političkoj debati. Prvo, kada je Rishi Sunak na mestu ministra
finansija pristao na uvođenje vanrednog poreza, i ponovo kada je Liz
Truss podržala zamrzavanje cene energije za domaćinstva. Ove pobede,
mada simbolične, imaju znatnu političku težinu. Laburisti su prvi
ponudili rešenje, a plan zamrzavanja cena koji su objavili Keir Starmer i
Rachel Reeves, ministarka finansija u senci, bio je jasan, jednostavan i
utemeljen na univerzalističkim načelima.
Prema planu koji nude
laburisti ograničavanje cene donelo bi korist svima, a ne samo
siromašnima. To je više od čina društvene solidarnosti. Plan polazi od
ideje da bi univerzalno ograničavanje cene pomoglo da se suzbije
inflacija i tako donekle umanje troškovi zaduživanja.
Većina
glasača ne razume sve detalje, ali jasno im je da bi prema planu
laburista njihovi računi za energiju bili zamrznuti i da bi razliku u
ceni snosili giganti naftne i gasne industrije kroz ukidanje poreskih
izuzeća koje su dobili zaslugom Rishija Sunaka. Ukratko, u pitanju je
dobra politika i dobra ekonomija. Sada je izazov izboriti se za
prihvatanje takvih načela u debatama koje će se voditi povodom većeg i
obuhvatnijeg energetskog paketa koji Truss upravo sprema.
Trošak
ograničavanja cene za domaćinstva na prosečan iznos od 2.500 funti
godišnje u naredne dve godine procenjuje se na 75 milijardi funti. Ali
na domaćinstva otpada samo 40 procenata potrošnje energije u Velikoj
Britaniji. Ako bi se uključile fabrike, mala preduzeća, bolnice, domovi
za stare i škole, račun bi iznosio 188 milijardi funti.
Pitanje je
ko će to da plati i kada? Radnici ili kapitalisti? Sada ili u
budućnosti? Za svu stvorenu vrednost koja se meri godišnjim BDP-om
postoje samo dva konačna odredišta: nadnice i profit. Očekuje se da će
realne zarade uskoro početi da padaju brže nego ikada otkako se njihovo
kretanje meri. Profiti, s druge strane, vrtoglavo rastu. Ako se
prepustimo silama tržišta, dolazeća kriza će neizbežno doneti jedan od
najvećih transfera bogatstva u korist najbogatijih.
Načelo da
trošak ograničavanja cene energije treba da snose korporacije, kroz veće
poreze i ukidanje dividendi, a ne radnici, kroz veće poreze, kresanje
budžeta za javne usluge i opadanje realnih zarada, očigledno je
socijalističko. Ali prihvataju ga i umereni socijaldemokrati kao što su
Starmer i Reeves.
Mada je to zasad manje očigledno, u određenom
trenutku će i konzervativci morati da ga usvoje i primene. Prirodni
instinkt im govori da troškove krize treba prebaciti na radnike i da to
treba učiniti odmah, kroz smanjenje nadnica, povećanje poreza i kresanje
budžeta za javne usluge. Ali čini se da i desnica koja se kune u
slobodno tržište shvata da ako bankrotiraju domaćinstva moraju
bankrotirati i vlasnici njihovih hipoteka, a posle njih i hedž fondovi
čiji su se šefovi okupljali na zabavama koje je Liz organizovala na
Mejferu.
U Britaniji i čitavoj Evropi kapitalizam se suočava s
baukom kontrole cena, vanrednih poreza, pa čak i nacionalizacije. Zato
je prošle sedmice Allister Heath, urednik Sunday Telegrapha,
upozorio da „energetski rat koji vodi Rusija gura Evropu i Ujedinjeno
Kraljevstvo u ekonomski slom i socijalizam“. U međuvremenu, Izabella
Kaminska, novinarka koja već dugo prati finansije i uređuje blog Blind
Spot, piše: „ne razumem kako je moguće da tržišta ostaju tako smirena
pred mogućnošću da većinski deo evropskog kapitalističkog sistema bude
nacionalizovan. Umesto ’prava kupovine’, ugroženi kućevlasnici i mali
preduzetnici mogli bi dobiti ’pravo prodaje’ imovine državi“.
Ukratko, najdalekovidiji pobornici laissez-faire kapitalizma
shvataju da ovo nije prolazni eksces već istorijski trenutak u kom će
taštine iz ere slobodnog tržišta sagoreti na lomači državnih
intervencija. Pokušaj da se teret energetske krize svali na radnike,
mala preduzeća i potrošače srušio bi ekonomiju. Zato svi predlozi koji
pristižu iz kruga oko Liz Truss uključuju ispostavljanje računa nekim
budućim poreskim obveznicima.
Jedna od mogućnosti, poručuje
torijevska desnica, jeste da se država zaduži, kao u ratno doba, i taj
novac – recimo 75 milijardi funti – preda energetskim kompanijama kao
naknadu za gubitak zbog ograničavanja cene. Druga opcija koju Truss
razmatra je zaduživanje samih potrošača, čime bi se svako domaćinstvo u
Velikoj Britaniji opteretilo višedecenijskim dugom sličnim dugovima po
osnovu studentskih kredita.
Odgovor laburista mora uključivati
sledeća temeljna načela: prvo, ograničavanje cene treba da bude
univerzalno, uz eventualnu dodatnu pomoć za najsiromašnija domaćinstva.
Zatim, državna pomoć koja se pruža kompanijama iz privatnog sektora mora
podrazumevati sticanje odgovarajućeg udela u vlasništvu ili celine
vlasništva. Treće, kakva god intervencija da se odabere, njen konačni
ishod mora biti redistribucija od najbogatijih u korist svih ostalih.
Takođe,
ne smemo odustati od dugoročne posvećenosti promenama u načinu
proizvodnje i korišćenja energije kojima ćemo okončati zavisnost od
fosilnih goriva i totalitarnih država koje ih izvoze. S obzirom na
dolazeću recesiju uzrokovanu energetskom krizom, laburisti bi relativno
lako mogli braniti sledeći predlog: uvođenje vanrednog poreza na dobit
po stopi od 95 procenata za kompanije koje posluju s naftom i gasom, a
za svrhu pokrivanja troškova zamrzavanja cena i eventualno dodatno
zaduživanje države za investicije u nuklearnu energiju i termoizolaciju
domova.
Ali, kao što sam već rekao, potrebne su nam i strukturne
promene u vlasništvu i upravljanju, počevši od državnih licenci za
proizvođače nafte i gasa. Država bi morala da poseduje „zlatnu akciju“ u
svakoj od kompanija koje rade na naftnim i gasnim bušotinama u Severnom
moru da bi svojim upravljačkim pravima mogla da izdejstvuje odvajanje
domaće veleprodajne cene od cene na svetskom tržištu.
Tako bi se
direktno subvencionisao čitav sistem, od kompanije Centrica do računa za
električnu energiju za pabove i domaćinstva. Pored toga, bilo bi
pravično i logično nacionalizovati maloprodajne kompanije i nacionalnu
distributivnu mrežu.
Investitori će tvrditi da su žrtve
„eksproprijacije“ i zahtevaće obeštećenje po međunarodnim sporazumima.
Ali u tom slučaju moraće da stanu na kraj veoma dugog reda, jer će se
isto događati širom Evrope i sveta dokle god Putin bude u poziciji da
nas ucenjuje isporukama gasa.
The New Statesman, 07.09.2022.
Preveo Đorđe Tomić