Stiže ih kletva. Gadili su narodu politiku, forsirali đubre, ohrabrivali ravnodušnost, jahali na nezainteresovanošću većine. Proglašavali su apolitičnost za vrlinu, sleganje ramenima za svoju podršku. Namera im je bila bestidna.
Politika je njihova ekskluzivna teritorija. Njihov zabran i njihova prćija. U njihovom shvatanju, naopakom i morbidnom, politika i vlast su sinonimi. Samo njima znani i njima predodređeni. Jedino oni i niko drugi. Drugi su izdajnici, imbecili, štetočine i plaćenici. Politika, to su on i oni!
Ali, avaj! Al’ se prevariše!
Politika se razlila čitavom Srbijom. Nenadano. Poput cunamija. Politikom su se, preko noći, počeli baviti oni za koje su bili ubeđeni da ih politika savršeno ne zanima. Politika nam je, najednom, postala glavna tema. Nacionalna tema. Tema svih tema. Srpska je studentarija, onako mladalački neodoljiva, hrupila na političku scenu ove zemlje i ne deluje da će s te scene brzo i lako biti uklonjena. Niti da će se s nje sama, svojevoljno, skloniti. I ne stidi se da rekne javno:
„Da, naši su zahtevi politički, ali nisu stranački.“ Jasno, da jasnije biti ne može. Gledaj i slušaj oluju što nailazi. Tu je već, na svakom koraku.
Hteli su da nam omrznu politiku, pa da vladaju neograničeno i bez ikakve kontrole. Da sve i svakog u državnoj službi potčine svojoj volji i svom ćefu. Računali su da su sve uspavali, anestezirali, obesvestili.
Oooo, kakav za**b! Kolosalan! Monumentalan. Kako im je današnje pokolenje mladih, svojim suprotstavljanjem i svojim duhom, pokazalo da je uistinu politično. I politično, i hrabro, i neverovatno nadahnuto. Šamar posred lica. A obraz bridi li, bridi. I crveni kao kosovski božur. Mlađarijom se ne može ni manipulacijom, ni podvalom, ni silom. Klinci se ne primaju na njihovu demagogiju. Ni na demagogiju, ni na prazna obećanja. Čitaju ih kao bukvar. Za suvu šljivu ih ne zarezuju. Znaju tačno šta hoće, a šta neće. Šta od koga traže i šta od koga očekuju. Zezaju se, al’ su ozbiljni. Duhoviti su, al’ su svoji. Lepršavi, al’ nesalomivi.
Nažalost, i njihovu i našu, oni sami ne mogu promeniti Srbiju. Za taj epohalan poduhvat potrebni su svi. Na čelu sa opozicionim vođima i istaknutim pojedincima. Celokupan narod se mora dići. Jer, nije reč o tome da se smeni sadašnja vlast i njen prvi čovek. To je inicijalan potez. Ama neće biti dovoljan! Moraće stariji potomcima dokazati svoju odlučnost da zasuču rukave i prionu na posao. Tabla se mora izbrisati i ispisati ispočetka. Sve se u Srbiji mora promeniti. Iz fundamenta. Iz temelja. Iz korena. Apsolutno sve. Po meri građanstva. Po meri studentskih zahteva. I studentskih očekivanja. Vlast, ma ko je vršio i ma kako se zvao, mora biti primoran da se drži Ustava i zakona, reda i morala. Najstrožije. Moraće se ubuduće ceniti sposobnost, vrednoća, odgovornost i posvećenost. Moraće se ocene, diplome, zaposlenja i titule, prinadležnosti i mesto u društvu, sticati na osnovu zasluženog i dostignutog. Eto, dragi moj čitaoče, to je politika. To je ta politika kojom se bave srpski akademci. I bavljenje fizikom, biologijom ili arhitekturom, je politika. Naš je život, sudbina i blagoutroblje, određeno i uslovljeno politikom. Politika, to je većinski izražena, slobodno izražena, volja ljudi. Bez pritiska, bez zloupotreba i bez ucena. Bez ispiranja mozgova, pre i iznad svega.
Onomad pohvalih opozicionare. Preuranjeno i preterano, po običaju. Gde iščeznuše, pitam se i pitam njih?
„Jel’ mi za vas sutra treba da glasamo, pod uslovom da vas u međuvremenu pronađemo i izvučemo iz te mišije rupe u koju ste se zavukli? Zar je vaš maksimalan domet rasprava o tzv. predsedniku Vlade i tzv. predsednici Skupštine? Ne nalazite važniju i značajniju preokupaciju od to dvoje opskurnih spodoba, mašica u rukama vrhovnog vladara Srbije?“
Ponavljam, uslov za bilo kakav preobražaj Srbije, a pogotovu onaj što studenti priželjkuju, jeste svrgavanje aktuelnog režima i vladajuće partije s vlasti. A prethodni uslov, uslov svih uslova, jeste svrgavanje predsednika Srbije. Kad on padne, padaju i njegovi kao kula od karata. Ili predsednička ostavka ili poraz na izborima. NJegov ili njegovog naslednika, svejedno. Odmah posle toga – promena Ustava. Šefa države treba birati u parlamentu i on ne sme imati nikakva izvršna ovlašćenja. NIKAKVA.
Po ugledu na položaj predsednika u Nemačkoj, Italiji ili Grčkoj. Potom bi trebalo uvesti i sve ostale ustavne odredbe kako bi se utvrdila, zakovala, zapečatila, najefikasnija kontrola vlasti i vlastodržaca. Uporedo s tim, dosledno krivično gonjenje svih onih koji su se na vlasti, ili uz pomoć vlasti, ogrešili o zakon i sebi prisvojili ono što nije stečeno zakonitim putem. Svi oni iz strukture svrgnute vlasti koji su se na bilo koji način ogrešili o interese građanstva, koji su lagali i obmanjivali, trebalo bi da budu podvrgnuti javnom sramoćenju. NJihova imena i prezimena zapisana na stub srama njihove vadavine. Ništa im se nažao ne sme činiti: njihova bi kazna bila javno žigosanje. Sasvim dovoljno da od bruke ljudima u oči ne mogu pogledati. Prezir.
Nema naših i njihovih. Nema osvetoljubivosti, ni revanšizma. Nema raskola i konflikata. Ima samo časnih i nečasnih, čestitih i pokvarenih, poštenih i prljavih. Po istom aršinu, jednakim za svakog. Ma ko taj bio i kom se bogu molio, koga voleo i s kim živeo.
Koliko god bežao, dragi moj čitaoče, politika će te zaskočiti. Koliko god ljude odgovarao od politike, oni će ti, kad-tad, politikom uzvratiti. Nepisano pravilo istorije. Zlatno naravoučenije pametnom.
Zato bi blagotvorno bilo kad bi predsednik ove zemlje podneo račun srpskim građanima i građankama o svemu onom u čemu je uzimao učešća ili o čemu ima saznanja. Svojom voljom ili ohrabrenjem narodnom aklamacijom. Najbolje bi bilo da se sam povuče i bar tim činom, na kraju krajeva, pokaže da u sebi ima trun dostojanstva i pokajničkog osećanja. Nije realistično, ali bi dobro bilo. I preporučljivo. Ovo kažem iz najdubljeg uverenja i bez ostrašćenosti. Zar dvanaest godina nije dosta? Zar je malo biti dvaput biran predsednik Srbije? Dočim, o delima što za njim ostaju, sudiće ova pobunjena mladež, božanstven lik Srbije koja nastupa.
Teže je razumeti u kom času se treba skloniti i žezlo prepustiti drugom, no se popeti na tron i s njega tim istim žezlom vladati u samodržavlju. Prvo je stvar savesti, drugo proizilazi iz vlastodržačke taštine.
Iskreno, od dotičnog ne očekujem ništa. Najmanje jedan takav korak. Mada… Lepo bi bilo… I njemu i nama. Svima bi nam laknulo. Siguran sam…
U suprotnom, čeka nas borba neprestana. Politička, naravno.