„Ništa nije bilo protivzakonito jer zakon nije postojao, ali ako bi bio uhvaćen, sa sigurnošću je mogao da očekuje smrtnu kaznu, ili u najmanju ruku dvadesetpet godina u logoru za prisilni rad.“ (George Orwell, 1984. Životinjska farma)
Ukoliko se setimo ovih ironičnih Orwellovih reči, nekima od nas bi zasigurno prva asocijacija ovih dana, bila Zakon o JMBG.
Uhvaćeni su. Zbog svog nerada i zanemarivanja osnovnih ljudskih prava koje su zagarantovane svakom ljudskom biću samom činjenicom što je čovek. No, ukoliko je verovati Hannah Arendt- oduzimanjem čoveku prava građanina, oduzeto mu je svako pravo. On tada i ne postoji. Nema pravo ni na pravo.
Oduzeti čoveku pravo na posedovanje jedinstvenog matičnog broja, ne uzimajući u obzir moguće posledice tog čina tj.nečinjenja/obavljanja svog posla, riskirali su njegov život. Igrali su ruski rulet isprobavajući teoriju relativnosti na deci koja su tek rođena, koja tek treba da pojme što je to život, egzistencija i zapravo preživljavanje na ovom komadu planete na koji smo posejani. Vrlo brzo suočili su ih s problematikom života u zemlji koja osim predivne prirode, čistog vazduha i meke vode, ima problem sa brigom o sopstvenim građanima. „Čoveku nikad nije mnogo žao kad neko od odraslih ode, jedan gad manje na svetu, kažeš u sebi, ali kad je dete u pitanju, nisi u to tako siguran. Postoji i budućnost” (Luj Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći). Kada razmišljam o budućnosti te dece koja se bore za život, a neko zbog izmišljenih pravila ili njihovog odsutstva oduzima im radost igranja u pesku. Neke ručice, ručice Berine nikada neće oblikovati svoj prvi čokoladni kolač od blata nalik na kockastu iluziju srećnog detinjstva. Ne mogu da se otrgnem patetici dok pišem ili mislim o NJOJ i o deci kojoj svet odraslih oduzima pravo da ikada budu odrasli. A ovi odrasli ljudi u skupim odelima, često ističu kako je upravo građanin onaj za koga rade. Kroz njihove govore svaki građanin im je posebno drag, a posebno deca. I to s posebnim šarmom i kreativnošću predstavljaju periodično. Da se ne zaboravi. Nekako se poklopi da kada dođe sezona predizbornih kampanja, tada njihova blagoglagoljivost procveta.
Pa onda kada shvate da bi ti isti građani mogli da primete kako ne rade posao na način za koji su im dali legitimitet, onda spinuju, dižu prašinu i bacaju je u oči svima koji bi mogli da se ujedine i da razvrgnu sporazum koji se naziva država. Mi vama glasove, vi nama sigurnost. No, gde je ta sigurnost? O kakvoj sigurnosti govore, o kakvom konstitucionalizmu, o kakvom poretku kada ne mogu obezbediti lečenje bićima kojima je najpotrebnija skrb odraslih? Pa i životinje brinu o svojoj mladunčadi dok ne postanu sposobne da same brinu o sebi. No, ne mora biti reči niti o empatiji i čovekoljublju; neobavljanje zaduženja koja su u opisu posla zakonodavaca su krajnje alarmantan indikator nezrelog i nezdravog državnog sistema. Ovo je školski primer poludemokratije koja u svojoj srži poseduje opasnost po članove društva.
Još jedan pokazatelj nedostatka ideje da se poprave nedostaci i unaprede valjanosti jeste neprestana aktualizacija teorija zavere i izvlačenja iz rukava , svima poznatih, aduta koji udaraju na emocije naroda koji žive u BIH, a to je pozivanje na nacionalnu i versku pripadnost i pokušaji zavadnje triju entiteta koji, verovatno, dobiju ospice kada čuju reč entitet. U ovim trenucima kada je ta tematika potpuno irelevantna jer se radi o deci Bosne i Hercegovine, bez obzira kako se zvali i kojem se bogu mole njihovi roditelji.
I sam đavo mi se stvori pred očima kada slušam ovakve izjave. Uvek sam mrzela što sam vizuelni tip. Ali opet, setim se Dostojevskog i Braće Karamazovih gde kaže da đavo nije ni postojao, već da ga je čovek stvorio; i da ga je stvorio po svojoj slici i prilici. Naravno da ga je stvorio.
I sada, u trenucima kada je očigledno da se formirala kritička masa koja prepoznaje konkretne probleme koje uništavaju postojanje običnog čoveka, kada ume da formuliše svoje zahteve, kada nudi rešenja i aktivno učestvuje u politici, pojavljuju se kreature političara koji fabrikovanjem prožvakanih izjava natopljenih nacionalističkom frazeologijom ponovo vređaju inteligenciju BH građana koji više ne žele da nasednu da huškačku priču kreatora javnih politika. Svoj nemar i nerad pokušavaju staviti u drugi plan ističući pretnju od urušavanja kompletne države i, samim tim, svojih pozicija moći podgrevajući kotlić u kojemu upozoravaju na nacionalno-religijski odnos snaga koje, zapravo, u ovom trenutku nemaju ništa jedni protiv drugih, ali imaju protiv politike koja se provodi nad njima. Konačno svesni da su građani na jednoj strani, a političari na oprečnoj. Opet ću morati da citiram Orwella. Ova raskrinkanost vlastodržaca iznova je potvrdila koliko je on dobro umeo da ih analizira i predstavi čitateljima. Užurbano sam listala knjigu Niko i ništa u Londonu i Parizu kako ne bih parafrazirala, već tačno citirala njegovo viđenje društva. “Vas, niže klase, žalimo isto kao što bismo žalili šugavu mačku, ali borićemo se svim silama protiv svakog poboljšanja vaših uslova života. Osećamo da je tako sigurnije. Sasvim nam odgovara ovakvo stanje stvari.”
I kada neko krene da se bori, da uperi prstom u ono i onoga što ne valja, i što je očigledno šizofreno u odnosu na njihovo objašnjavanje kako to funkcioniše država, kada se razgolite njihovi strahovi od anarhije i objašnjavanja svima kako je to nešto najgore što može da zadesi jedno društvo kreće zamena teza, a za tekve manevre im se propisno omogućuje mesto u svim oblicima medijima. Vrlo često će da upere državni aparat, kojemu je funkcija očuvanje reda i sigurnosti u onoga koji će da im kaže koliko su rđavi. I oni i dela im. Toga će da razapnu na stup srama koristeći oružje za koje se plaše da bi moglo da bude usmereno ka njima. Metaforički gledano, naravno. To oružje je kritikovanje boraca za ljudska prava, aktivista i umetnika. Da ne ublažavam, ponekad će malo i da pendreče. Nalepiće im etikete poput stranih plaćenika, ratnih profitera, osoba kojima nevolja služi za samopromociju, koji stiču slavu na tuđoj muci i sl.
Izgleda da je došlo vreme da se više ne posustaje pred ovakvom demagogijom. Evidentno je koliko je frustrirajuće boriti se protiv vetrenjača, ali snaga ujedinjenih ljudi sa vizijom uvek mora da urodi povoljnim rezultatom. Suočavanje sa smrću u ličnom životu, a sada i ovako javno uvek je teško i mučno. Izmenjuju se osećanja poricanja, besa, tuge i prihvaćanja. Ali ono što treba da nas sve nauči u tragičnim ishodima ljudi koji su nam značili ili, su nekome značili, da njihov odlazak ne sme biti uzaludan. Da on treba da posluži kao surovi dokaz koliko je život vredan i da treba da se prema njemu odnosimo s poštovanjem. Ukoliko nam ga neko zagorčava, treba da ga sprečimo u tome. Iako tužna što pišem baš ovim povodom, smrt Berine je užasan motivator za stvaranje, imam želju da ta devojčica zauvek živi, makar kao muza. Da žrtva koju je podnela bude prekretnica u životima izmanipulisanih ljudi koji su se bezrazložno mrzeli i bojali jedni drugih. Neka njena smrt opameti one koji moraju da žive bez lica jedne devojčice u svojoj blizini. Neka ne daju više da njima upravljaju gori od njih. Neka se ne predaju ljudi koji dele istu nevolju. Balkansko bure baruta neka ne puca više na štetu malog čoveka, neka mu pomogne da napokon živi kako zaslužuje. A njihovo veličanstvo vlast, neka se seti priče o Damoklovom maču okačenom o vlas kose. Građani BIH ne mogu više da budu taoci sopstvene politike. Oni su mnogo više od toga. Oni zaslužuju državu dostojnu čoveka.