Vođe pokatkad ostanu dugo na vlasti, društvo ne može da ih se reši
bez velikog zla. Ljudi se privikavaju na trpnju, mire se s bedom. Vođa
će naći načina da ih zabavi drugim stvarima, da im stvori mnogo
neprijatelja i da u njima probudi ratobornost, osvetoljubivost i mržnju.
To je način da ih se zaposli, veže uz sebe i učini zavisnicima svoje
loše politike.
Intelektualci su, nema sumnje, kumovali mnogim nevoljama. Ustoličili
su kojekakve bezlične osobe, hvalili bezvrijedne tipove, pleli intrige,
cinkarili razborite i suzdržane kolege. Radili su za vlastodršce i
progonili one koji su se usuđivali da ponešto zamere toj vladavini, ili,
ne daj bože, posumnjaju u duševno zdravlje vođe. Ali kad su se i
vremenom sami treznili i sagledali obmane, onda bi se takvi
intelektualci žderali zbog loše intuicije i plitike pameti. Jedni bi
tonuli u rezignaciju i alkoholizam, drugi bi postajali ljuti protivnici
do juče ljubljenom vođi.
“Jahani narod“, kako bi rekao Domanović, sanja o vođi koji će ga
izbaviti nevolja, a kad se taj vrag pojavi i unese neke strasti u svoj
nastup, niko se ne pita odakle stiže, iz kakvog političkog okrilja, s
kakvim traumama i kojim potrebama da zavodi druge i vlada ljudima. U
literaturi je moguće da vođa stigne iz ludnice, a u literaturi nema
ničega što pre toga nije bilo u životu. O vođi se stvara lažna slika, a
on uspješno pozira za tu laž. Pesnici veselo grakću dok se ta avet
uspinje. Oni je veličaju, a taj mali lik preobražava se u političkog
diva.
U usponu vođe pesnici vide povratak dostojanstva, jer vođe se i
uzdižu tako što najprije proglase da je dostojanstvo naroda izgubljeno i
sa s njima počinje nova historija. Samo razboriti intelektualci, skloni
sumnji i skepticizmu, uspešno se distanciraju od tih naglih i
zavodljivih pojava. Oni znaju da se narod ponižava dok se vođa uspinje,
upozoravaju na to, ali su zaglušeni sveopštom galamom koju stvara vođa i
njegova rulja. Dok on riče s govornicima, gomila aplaudira
trivijalnostima i besmislicama. Lude vođe kao magnet privlače lude
sledbenike.
Ludački potezi u prvi mah mogu izgledati kao normalni, pogotovu što
ih štampa propagira. Taj negativac, taj ludi šef donosi nagle odluke. On
se probudi i prekine ekonomske, trgovačke i diplomatske odnose s nekom
državom zato što je besan na politiku te države, ili pak uvređen ako su
ga tamo nazvali pravim imenom. Kad mrzi nekog političara, onda svoju
mržnju ne obuzdava, već je širi na celi narod iz koje taj političar
potiče. Pored toga u svom narodu pothranjuje mržnju, podstiče niske
strasti, zavađa se sa susedima, a potom i sa svima koji imaju neke
primedbe na njegovu politiku. Poteruje novinare, odbija kontakte, ne
prihvata konferencije za štampu. Izoluje svoj narod i nema prijatelja
nigde u svetu. Nepovjerljiv je i tvrdoglav kad mu nešto savetuje pametan
čovek, popustljiv kad mu nitkovi ugađaju, a prijemčiv za sve što je
destruktivno i nakaradno.
Loše postupke vođe mnogi opravdavaju njegovim groznim saradnicima. Na
te priče naseda čak i doborameran, mada ne odviše bistar svet. To je
način da se zatvore oči pred manama vođe i da se prikriju njegove
slabosti. Ništarije koje ga okružuju i na koje se oslanja srž su njegove
politike. On je bez njih izgubljen. Ti grozni likovi oko njega nisu
ništa drugo do ustrostručeni lik samog vođe.
Ono što je zajedničko manje-više svim vođama jeste obdarenost za
demagogiju, a u “liku svakog demagoga postoji jedna patološka crta“,
kako je to svojevremeno rekao danas zaboravljeni filozof Vladimir
Dvorniković. Razne fiks ideje uspinju takvog vođu do vrha, ali tada
njegova država postaje luda kuća. On sipa megalomanske ideje, priča o
velikim investicijama koje će ga visoko uzdići. Kaneti prepoznaje bolest
upravo u toj “sklonosti prema visini“. Čim se ustoliči vođa odmah
nastoji da se preseli iz kvarta koji je u nizini na neki breg, na neku
uzvišicu, jer takvoj osobi nije bitno ‘da gore ostane, već da gore brzo
stigne’. Kaneti kaže da se takvog tipa hrani nestalnost ideja, a on sve
čini kako bi rastao i peo se lestvicama prestiža. Ne bira sredstvo kako
bi se što pre popeo, jer on od ‘malog’ postaje ‘veliki’, od ‘ništa’
‘nešto’, od ‘nikog’ ‘neko’. Taj hiroviti vođa radi sve nabrzaka, hoće za
tili čas da reši ono što je nerešivo. Njegovim naglim odlukama
oduševljavaju se neurotični i intelektualci. Mnogima se ludost dopadne,
jer šašavi potezi kadkad “onebičavaju“ političku stvarnost. To je
lakomisleno prihvatanje vođe. Salvador Dali je na jednom nadrealističkom
skupu 1934. godine izjavio da je Hitlerova nadrealistička figura sjajna
poput one Sada ili Lotreamona. Istoričar A. Hamilton upozorava da je
“greška prenositi estetske ideje na nivo politike“.
Zaslužuju li negativne vođe da se o njima pišu negativne rasprave, da
ga pisci uvode u književnost? Da Ružmon misli da naše rasuđivanje o
takvom tipu ne sme da zavisi od “zanosa i mržnje koju izaziva“ i da ga
ne bi trebalo određivati kao “genija u dijaboličnom smislu“. Filozof
savetuje da se u takovog vođu ne puca, jer ta čast pripada samo tiranima
i kraljevima. Ludi vođa je greška istorije. Nije potrebno njegovo
spektakularno svrgavanje, već nešto više ironije ili duha kako bi se
izvrgnuo ruglu i učinio smešnim. Potrebno je malo oštroumnosti da mu se
prestiž podrije i malo odlučnosti da se njegova ludačka avantura na
vreme osujeti. Njega će humor potisnuti; to je za natmurenog vođu otrov.
Potrebno je da mu se smejemo i da se, smejući, povremeno ugrizemo za
jezik.
Mirko Kovač
Iz knjige: Cvjetanje mase, Bosanska knjiga, Sarajevo 1997