Ovaj tekst pišem u jednom od onih dana kada sam ponosan što sam Srbin. To su dani kada igraju NAŠI. Upravo je srpska košarkaška reprezentacija („bez ijednog crnca i Jevrejina“, napomena nekolicine Fejsbuk komentatora), na Mundobasketu osvojila srebro koje sija zlatnim sjajem, izgubivši od Nemačke, za koju igraju Jevreji i crnci (srpske patriote na Fejsbuku, zabrinute za stanje nemačke nacije, tvrde – „Adolf se u grobu prevrće“), a naravno uz pomoć sudija (ne znam odakle su, ali su svakako neprijatelji srpstva, lopovi i janičari).
Otkako sam kukavički pobegao iz junačke postojbine mojih predaka, televizor ne gledam. Poklonio sam ga komšijama iz Afganistana. Rekao sam braćo ja ne mogu, vi gledajte i suze ronite za svojim rodnim krajem, poljima maka i talibanima, ja sam sve rezerva suza potroši na moje talibane i njihove tovare kokaina. Zahvaljujući nedostatku televizora, avaj, bio sam uskraćen za gledanje utakmice Srba protiv Nemaca, ali možda je tako i bolje, jer kad ja gledam, Srbija obično gubi, jer sam kukavički izdajnički maler, kako drugačije opisati nekoga ko mora šest puta snažno da se uštine ne bi li se naterao da navija za NAŠE.
Oni koji nisu ja rade na nevidljivo nacionalno dugme, koje pritiska nevidljivi prst Kneza Lazara, dugme koje poziva na sabornost i ujedinjenje, dugme koje poziva na zaborav svih naših svađa i nedaća, dugme koje aktivira instant oprost onima koji Srbiju naizgled vode u propast. Očigledno je da to nije tako, čim se sve zaboravi čim NAŠI igraju, bilo šta, pa čak i basket tri na tri, a kamoli pet na pet ili odboju koliko god na koliko god. Ta želja za javnim iskazivanjem podrške, ta rešenost i motivacija da se NAŠI podrže u lovu na bonus koji će im dati naš voljeni predsednik, jedna su od najlepših srpskih odlika.
Mi ćemo sa patriotskim pesmama na usnama pratiti NAŠE na prvenstva u fudbalu, košarci i šahu, zato što je patriotizam iznad svake srpske podele, iznad svakog „zla“ koje jedni drugima priređujemo. Nije to zlo, to smo mi, što bi rekla ministarka Kisić na Informerovoj žurci. I smisao za humor proradi tada, pre finala, Fejsbuk je bio preplavljen slikama Otpisanih, op trt gevezen zajn, he he, neće Švaba znati šta ga je snašlo, kad pripucaju Prle, Tihi, Bogdan i Kari, provozate mu se svi po nadimku, nevernici i izdajnici, he he.
Onda su nas sudije pokrale, a momci, momci su ipak drugi na svetu, a igrali su sa rezervnim timom i rezervnim trenerom i rezervnim predsednikom košarkaškog saveza i rezervnim predsednikom države i rezervnim navijačima, dakle sve je bilo, zapravo, kako treba. Bog nam je lično pomogao, pa je izbacivao lopte iz obruča (priznajem, ja, očajnik, nisam izdržao, pratio sam ovu utakmicu na Jutjubu, putem radio prenosa na italijanskom, kad bolje razmislim, zato su NAŠI i izgubili, izvinjavam se), jer da smo pobedili, mi s pobedom ne bi znali šta ćemo.
Od slinog slavlja i sreće verovatno bismo se međusobno poubijali, bolje je ovako, gospodski, velikodušno, dati Švabama titulu, eto vam na, mi makar dobro znamo kako je biti svetski šampion, isto kao što znamo i kako je najuriti okupatora, he he, a, jel se sećate? I tom prilikom smo bili toliko zaneseni pobedom, pa smo se usput međusobno poubijali, mi, Srbi, konkretno, o Hrvatima ću za koji pasus. Valja iz istorije učiti i na vreme stati na loptu, da slučajno ne pobedimo, pa ujutru, još uvek pijani od slavlja, da krenemo u neki pravednički pohod. Nije još vreme. Treba predsednik još da osnaži vojsku, pa ćemo onda, a sigurno će se poklopiti sa nekim sportskim uspehom, jer, možda ne umemo da radimo, niti da se bijemo, ali za loptom umemo da trčimo.
Jel zna neko kad se igra odbojka? I koja odbojka? Zar nisu pre neku nedelju naše odbojkašice osvojile srebro koje sija zlatnim sjajem? Jel i odbojkaši igraju? Mođda omladinci? Ne znam, i bolje da ne znam, ako slučajno budem pratio, izgubiće. Uveče igra Novak. Na to smo navikli. Na svakih mesec dana, on dođe do finala grend slema. U Njujorku smo već pobedili, jer Nolo Srbine igra sa Medvedevim. Rus i Srbin u finalu Flešing Medousa, zalupili smo celom svetu tenisa (i izvan tenisa) slušalicu. Opet. I opet.
A sad, Hrvati. To jest, Sergej. U ovom, nacionalnim emocijama nabijenom vikendu, srpski Sergej i njegov nemački pas Mile, dodatno su se potrudili da srpska i hrvatska vrela krv poteku venama ova dva velika naroda, koji su divni prijatelji, ali i veliki konkureti – „biće nama jao majko naša, kad zapjeva četnik i ustaša, lepo kaže pjesma. Ovaj čuveni „volim te – mrzim te“ odnos između Srba i bivših Srba, kako jedan deo srpskog dela Fejsbuka naziva Hrvate, doživeo je svoj novi vrhunac, potpuno slučajno, potpuno neplanirano, sasvim mimo vrhunaca koji se dešavaju u vreme godišnjica „Oluje“ i Vukovara.
To je zato što dve žile lave krčkaju ispod vulkana međunacionalnih strasti, kao da se rat nije ni završio. Ima li lepšeg istorijskog odnosa, od uzajamne podrške u pohodu ka sopstvenom istrebljenju, kako to rade Hrvati i Srbi, odnosno Srbi i Hrvati. Srbin Sergej odveo je nemačkog ovčara Mileta na hrvatsku splitsku plažu, bez povoca, jer, kako sam naučio iz Fejsbuk komentara srpskih podržavalaca Sergejevih postupaka, Sergej neće da vezuje Mileta, Mile ima da bude slobodan, onako kako Bog i priroda zapovedaju.
Ovakvi stavovi se ponekad kose sa zakonima, pa je tako Serž popio kaznu zbog neuputnog rukovanja kučetom, pa je vređao sptlitske milicajce, pa je bio u pritvoru pet sati, pa je platio kaznu, pa je pušten, pa je napisao ljutiti komentar na Instagramu, u kome je splitskog dogradonačeklnika (ispravite me ako grešim, vest sam pročitao ovlaš) nazvao govnetom, pa je idućeg dana opet kažnjen, jer je nemačkog ovčara Mileta bez povoca vodio hrvatskom, odnosno splitskom ulicom, pa je platio kaznu, pa je opet pizdeo na Instagramu (obećavši da više u Split neće doći), da bi ga, na Bajakovu, zbog objava na Instagramu, kaznili sa još tisuću eura i zabranili mu ulazak u EU na godinu dana.
E, onda je Serž potpuo odlepio i u svojoj narednoj objavi na Instagramu uporedio splitsku narodnu miliciju sa ustašama, sebe sa žrtvom Lore, zapretivši im da će proći kao na Blajburgu. Svi mi koji znamo Sergeja znamo da je Sergeju sa Sergejem najteže, pa bismo, da su neka normalna vremena i normalne zemlje, samo rekli: „Ma, to je Sergej“. Ovo su, međutim, povjesni trenuci dvije balkanske supersile, pa je tako Sergejevo specijalno vaspitanje nemačkog ovčara Mileta dobilo i preko potrebnu nacionalnu dimenziju.
Mediji s ove i one strane Šengen-zone prenosili su šta se dešavalo bez redakcijskih komentara, maltene onako kao što sam i ja preneo malopre. Za komentare su bili zaduženi komentatori na Fejsbuku. Posle privođenja u Splitu, nisam uspeo da nađem nijedan komentar u Sergejevu korist. U Hrvatskoj su bili u fazonu moraš da se pridržavaš hrvatskih zakona, a u Srbiji su bili u fazonu kod nas svako šeta kučiće kako mu dune. Posle druge kazne, u Srbiji su se javili dog whispereri, koji su podržali Sergejevo nevezivanje velikog psa. Kada bi se javio neko ko je bio u fazonu psi treba da se drže na povocu, dog whispereri bi mu jebali sve po spisku.
I na hrvatskoj strani našli su se retki glasovi koji su branili Sergeja, uz opravdanje „Kada bi se zakoni na sve primenjivali kao na njega, gdje bi nam bio kraj“, implicirajući da se u tom svetom gralu demokratije i građanskih prava zakoni primenjuju selektivno. Ostali su bili u fazonu evo rasplakali smo se što nam nećeš dolazit. Taman sam mislio da se vrela srpska i hrvatska krv postala rashladila, kada je usledila zabrana ulaska u EU i Sergejeve „ustaše, Lora i Blajburg“. Bogu hvala. Najednom su se hrvatski komentatori sa „ovaj je napušen“ i „tako ti i triba kad ne poštuješ zakone“, dobrim delom okrenuli kačenju ustaških postera, slika traktora i prozivanju četnika, među koje se, po prelasku granice, a po njihovom shvatanju četništva, upisao i Sergej.
Na stranici N1 Srbija, ipak, komentari nisu bili zadovoljavajući, čak ni posle zabrane ulaska u EU. Svi su kenjali po Seržu, a neki su pisali i „Jadan Mile“. Verovatno su se oštrili za finale u košarci. To bi bio kraj ovog vrelog nacionalnog vikenda, mislim, treba još Novak da igra, a i fudbaleri... Lepo veli pitalica sa društvenih mreža: „Šta je zajedničko srpskim fudbalerima i košarkašima? NI jedni ni drugi ne umeju da igraju fudbal. He He“.
Ne sumnjam, ipak, da će jedan gol u mreži Litvanaca (igraju sa Litvanijom, jel da?) prethodnu šalu poništiti i naši orlići će ponovo postati srpski ponos, isto kao što su svi zaboravili na to kako su bukvalno pre tri objave, pljuvali naše srebrne momke i njihovog „matorog“ trenera, posle utakmice s Italijom. Živela Srbija. Živjela Hrvatska. Živio Sergej. Živeo Mile. Smrt fašizmu.
