Ovaj tekst pišem u jednom od onih dana
kada sam ponosan što sam Srbin. To su dani kada igraju NAŠI. Upravo je srpska
košarkaška reprezentacija („bez ijednog crnca i Jevrejina“, napomena nekolicine
Fejsbuk komentatora), na Mundobasketu osvojila srebro koje sija zlatnim sjajem,
izgubivši od Nemačke, za koju igraju Jevreji i crnci (srpske patriote na
Fejsbuku, zabrinute za stanje nemačke nacije, tvrde – „Adolf se u grobu prevrće“),
a naravno uz pomoć sudija (ne znam odakle su, ali su svakako neprijatelji srpstva,
lopovi i janičari).
Otkako sam kukavički pobegao iz
junačke postojbine mojih predaka, televizor ne gledam. Poklonio sam ga
komšijama iz Afganistana. Rekao sam braćo ja ne mogu, vi gledajte i suze ronite
za svojim rodnim krajem, poljima maka i talibanima, ja sam sve rezerva suza
potroši na moje talibane i njihove tovare kokaina. Zahvaljujući nedostatku
televizora, avaj, bio sam uskraćen za gledanje utakmice Srba protiv Nemaca, ali
možda je tako i bolje, jer kad ja gledam, Srbija obično gubi, jer sam kukavički
izdajnički maler, kako drugačije opisati nekoga ko mora šest puta snažno da se
uštine ne bi li se naterao da navija za NAŠE.
Oni koji nisu ja rade na nevidljivo
nacionalno dugme, koje pritiska nevidljivi prst Kneza Lazara, dugme koje poziva
na sabornost i ujedinjenje, dugme koje poziva na zaborav svih naših svađa i
nedaća, dugme koje aktivira instant oprost onima koji Srbiju naizgled vode u
propast. Očigledno je da to nije tako, čim se sve zaboravi čim NAŠI igraju,
bilo šta, pa čak i basket tri na tri, a kamoli pet na pet ili odboju koliko god
na koliko god. Ta želja za javnim iskazivanjem podrške, ta rešenost i
motivacija da se NAŠI podrže u lovu na bonus koji će im dati naš voljeni
predsednik, jedna su od najlepših srpskih odlika.
Mi ćemo sa patriotskim pesmama na
usnama pratiti NAŠE na prvenstva u fudbalu, košarci i šahu, zato što je
patriotizam iznad svake srpske podele, iznad svakog „zla“ koje jedni drugima
priređujemo. Nije to zlo, to smo mi, što bi rekla ministarka Kisić na
Informerovoj žurci. I smisao za humor proradi tada, pre finala, Fejsbuk je bio
preplavljen slikama Otpisanih, op trt gevezen zajn, he he, neće Švaba znati šta
ga je snašlo, kad pripucaju Prle, Tihi, Bogdan i Kari, provozate mu se svi po
nadimku, nevernici i izdajnici, he he.
Onda su nas sudije pokrale, a momci,
momci su ipak drugi na svetu, a igrali su sa rezervnim timom i rezervnim
trenerom i rezervnim predsednikom košarkaškog saveza i rezervnim predsednikom
države i rezervnim navijačima, dakle sve je bilo, zapravo, kako treba. Bog nam
je lično pomogao, pa je izbacivao lopte iz obruča (priznajem, ja, očajnik,
nisam izdržao, pratio sam ovu utakmicu na Jutjubu, putem radio prenosa na
italijanskom, kad bolje razmislim, zato su NAŠI i izgubili, izvinjavam se), jer
da smo pobedili, mi s pobedom ne bi znali šta ćemo.
Od slinog slavlja i sreće verovatno
bismo se međusobno poubijali, bolje je ovako, gospodski, velikodušno, dati
Švabama titulu, eto vam na, mi makar dobro znamo kako je biti svetski šampion,
isto kao što znamo i kako je najuriti okupatora, he he, a, jel se sećate? I tom
prilikom smo bili toliko zaneseni pobedom, pa smo se usput međusobno poubijali,
mi, Srbi, konkretno, o Hrvatima ću za koji pasus. Valja iz istorije učiti i na
vreme stati na loptu, da slučajno ne pobedimo, pa ujutru, još uvek pijani od
slavlja, da krenemo u neki pravednički pohod. Nije još vreme. Treba predsednik
još da osnaži vojsku, pa ćemo onda, a sigurno će se poklopiti sa nekim
sportskim uspehom, jer, možda ne umemo da radimo, niti da se bijemo, ali za
loptom umemo da trčimo.
Jel zna neko kad se igra odbojka? I
koja odbojka? Zar nisu pre neku nedelju naše odbojkašice osvojile srebro koje
sija zlatnim sjajem? Jel i odbojkaši igraju? Mođda omladinci? Ne znam, i bolje
da ne znam, ako slučajno budem pratio, izgubiće. Uveče igra Novak. Na to smo
navikli. Na svakih mesec dana, on dođe do finala grend slema. U Njujorku smo
već pobedili, jer Nolo Srbine igra sa Medvedevim. Rus i Srbin u finalu Flešing Medousa,
zalupili smo celom svetu tenisa (i izvan tenisa) slušalicu. Opet. I opet.
A sad, Hrvati. To jest, Sergej. U
ovom, nacionalnim emocijama nabijenom vikendu, srpski Sergej i njegov nemački
pas Mile, dodatno su se potrudili da srpska i hrvatska vrela krv poteku venama
ova dva velika naroda, koji su divni prijatelji, ali i veliki konkureti – „biće
nama jao majko naša, kad zapjeva četnik i ustaša, lepo kaže pjesma. Ovaj čuveni
„volim te – mrzim te“ odnos između Srba i bivših Srba, kako jedan deo srpskog
dela Fejsbuka naziva Hrvate, doživeo je svoj novi vrhunac, potpuno slučajno,
potpuno neplanirano, sasvim mimo vrhunaca koji se dešavaju u vreme godišnjica „Oluje“
i Vukovara.
To je zato što dve žile lave krčkaju
ispod vulkana međunacionalnih strasti, kao da se rat nije ni završio. Ima li
lepšeg istorijskog odnosa, od uzajamne podrške u pohodu ka sopstvenom
istrebljenju, kako to rade Hrvati i Srbi, odnosno Srbi i Hrvati. Srbin Sergej
odveo je nemačkog ovčara Mileta na hrvatsku splitsku plažu, bez povoca, jer, kako sam
naučio iz Fejsbuk komentara srpskih podržavalaca Sergejevih postupaka, Sergej
neće da vezuje Mileta, Mile ima da bude slobodan, onako kako Bog i priroda
zapovedaju.
Ovakvi stavovi se ponekad kose sa
zakonima, pa je tako Serž popio kaznu zbog neuputnog rukovanja kučetom, pa je
vređao sptlitske milicajce, pa je bio u pritvoru pet sati, pa je platio kaznu,
pa je pušten, pa je napisao ljutiti komentar na Instagramu, u kome je splitskog
dogradonačeklnika (ispravite me ako grešim, vest sam pročitao ovlaš) nazvao
govnetom, pa je idućeg dana opet kažnjen, jer je nemačkog ovčara Mileta bez
povoca vodio hrvatskom, odnosno splitskom ulicom, pa je platio kaznu, pa je
opet pizdeo na Instagramu (obećavši da više u Split neće doći), da bi ga, na
Bajakovu, zbog objava na Instagramu, kaznili sa još tisuću eura i zabranili mu
ulazak u EU na godinu dana.
E, onda je Serž potpuo odlepio i u
svojoj narednoj objavi na Instagramu uporedio splitsku narodnu miliciju sa
ustašama, sebe sa žrtvom Lore, zapretivši im da će proći kao na Blajburgu. Svi
mi koji znamo Sergeja znamo da je Sergeju sa Sergejem najteže, pa bismo, da su
neka normalna vremena i normalne zemlje, samo rekli: „Ma, to je Sergej“. Ovo
su, međutim, povjesni trenuci dvije balkanske supersile, pa je tako Sergejevo
specijalno vaspitanje nemačkog ovčara Mileta dobilo i preko potrebnu nacionalnu
dimenziju.
Mediji s ove i one strane Šengen-zone
prenosili su šta se dešavalo bez redakcijskih komentara, maltene onako kao što
sam i ja preneo malopre. Za komentare su bili zaduženi komentatori na Fejsbuku.
Posle privođenja u Splitu, nisam uspeo da nađem nijedan komentar u Sergejevu
korist. U Hrvatskoj su bili u fazonu moraš da se pridržavaš hrvatskih zakona, a
u Srbiji su bili u fazonu kod nas svako šeta kučiće kako mu dune. Posle druge
kazne, u Srbiji su se javili dog whispereri, koji su podržali Sergejevo
nevezivanje velikog psa. Kada bi se javio neko ko je bio u fazonu psi treba da
se drže na povocu, dog whispereri bi mu jebali sve po spisku.
I na hrvatskoj strani našli su se
retki glasovi koji su branili Sergeja, uz opravdanje „Kada bi se zakoni na sve
primenjivali kao na njega, gdje bi nam bio kraj“, implicirajući da se u tom
svetom gralu demokratije i građanskih prava zakoni primenjuju selektivno.
Ostali su bili u fazonu evo rasplakali smo se što nam nećeš dolazit. Taman sam
mislio da se vrela srpska i hrvatska krv postala rashladila, kada je usledila
zabrana ulaska u EU i Sergejeve „ustaše, Lora i Blajburg“. Bogu hvala. Najednom
su se hrvatski komentatori sa „ovaj je napušen“ i „tako ti i triba kad ne
poštuješ zakone“, dobrim delom okrenuli kačenju ustaških postera, slika
traktora i prozivanju četnika, među koje se, po prelasku granice, a po njihovom
shvatanju četništva, upisao i Sergej.
Na stranici N1 Srbija, ipak, komentari
nisu bili zadovoljavajući, čak ni posle zabrane ulaska u EU. Svi su kenjali po
Seržu, a neki su pisali i „Jadan Mile“. Verovatno su se oštrili za finale u
košarci. To bi bio kraj ovog vrelog nacionalnog vikenda, mislim, treba još
Novak da igra, a i fudbaleri… Lepo veli pitalica sa društvenih mreža: „Šta je
zajedničko srpskim fudbalerima i košarkašima? NI jedni ni drugi ne umeju da
igraju fudbal. He He“.
Ne sumnjam, ipak, da će jedan gol u
mreži Litvanaca (igraju sa Litvanijom, jel da?) prethodnu šalu poništiti i naši
orlići će ponovo postati srpski ponos, isto kao što su svi zaboravili na to
kako su bukvalno pre tri objave, pljuvali naše srebrne momke i njihovog
„matorog“ trenera, posle utakmice s Italijom. Živela Srbija. Živjela Hrvatska. Živio
Sergej. Živeo Mile. Smrt fašizmu.