“Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni."
"Ova rečenica, pomisli on, kao da je prepisana iz nekog partijskog udžbenika. Razume se, Partija je tvrdila da je oslobodila prole ropstva. Pre Revolucije su ih kapitalisti besramno izrabljivali, gladovali su, bili bičevani, žene prisiljavane da rade u rudnicima (žene su u stvari još uvek radile u rudnicima), šestogodiånja deca prodavana da rade u fabrikama. No u isto vreme, držeći se principa dvomisli, Partija je učila da su proli po prirodi niža bića koja se primenom nekoliko jednostavnih pravila moraju držati u pokornosti, kao životinje. U stvari se
o prolima znalo veoma malo.
Nije bilo ni potrebno znati mnogo. Sve dok su radili i razmnožavali se, ostale njihove aktivnosti su bile nevažne. Ostavljeni samima sebi, kao stoka puštena na argentinske ravnice, oni su se bili vratili načinu života koji kao da im je bio urođen, kao da je preostao od iskoni. Rađali su se, rasli na ulici, u dvanaestoj godini počinjali da rade, prolazili kroz kratak procvat lepote i seksualne želje, venčavali se u dvadesetoj, postajali sredovečni u tridesetoj, umirali najčešće
u šezdesetoj.
Težak fizički rad, briga o kući i deci, sitne svađe sa susedima, filmovi, fudbal, pivo i, iznad svega, kocka ispunjavali su njihov duhovni horizont. Držati ih pod kontrolom nije bilo teško. Među njima se uvek kretalo nekoliko agenata Policije misli, šireći lažne glasine i likvidirajući ono malo pojedinaca za koje se smatralo da mogu postati opasni; ali nije bilo ni pokušaja da se zadoje ideologijom Partije.
Nije bilo poželjno da proli imaju čvrste političke poglede. Od njih se tražio jedino izvestan primitivni patriotizam na koji se moglo osloniti kad god bi zatrebalo privoleti ih na duže radno vreme ili smanjenje sledovanja. čak i kad su postajali nezadovoljni, kao što se koji put dešavalo, njihovo nezadovoljstvo nije vodilo nikuda jer su ga, nemajući opštih predstava, mogli usredsrediti samo na sitne pojedinačne trzavice. Veća zla po pravilu nisu primećivali. Znatna većina prola čak nije ni imala telekran u kući.
Čak se i obična policija retko mešala u njihove poslove. U Londonu je bilo neverovatno mnogo kriminala; postojao je ceo jedan podzemni svet lopova, razbojnika, prostitutki, prodavaca droga i varalica svih vrsta; no sve je to bilo nevažno jer se dešavalo samo među prolima. U pitanju
morala bilo im je dozvoljeno da se drže običaja svojih predaka.
Seksualni puritanizam Partije nije im bio nametan. Promiskuitet se nije kažnjavao, razvod je bio dopušten. Što se toga tiče, bila bi dozvoljena i religija da su proli pokazali bilo kakav znak potrebe il želje za njom. Bili su ispod svake sumnje. Kao što je govorila partijska parola: 'Proli i životinje su slobodni.”
