Foto: Predrag Trokicić
U narativu na kom je izgrađen današnji globalni ekonomski sistem
upravo je došlo do neočekivanog obrta. Od kraja Drugog svetskog rata,
takozvani liberalni međunarodni poredak podrazumevao je slobodan protok
roba, kapitala i finansija, ali izgleda da se to vreme bliži kraju.
Svaki tržišni poredak podržan je narativima – pričama koje pričamo
sebi o tome kako sistem funkcioniše. To naročito važi za globalnu
ekonomiju, jer svet, za razliku od pojedinačnih zemalja, nema
jedinstvenu centralnu vladu koja utvrđuje pravila i nameće njihovo
poštovanje. Ovi narativi pomažu u uspostavljanju i održavanju normi koje
omogućuju uredno funkcionisanje sistema. Jednom internalizovane,
prihvaćene norme stabilizuju globalna tržišta na način na koji
međunarodni zakoni, trgovinski sporazumi i multilateralne institucije to
ne mogu učiniti.
Globalni narativi su se kroz istoriju više puta menjali. U doba zlatnog standarda krajem 19. veka, globalna ekonomija je prikazivana
kao samoregulišući i samostabilizujući sistem koji je najsigurniji onda
kada se države uzdržavaju od bilo kakvog mešanja u njegov rad.
Preovladavalo je uverenje da će slobodno kretanje kapitala, trgovine i
zdrave makroekonomske politike na kraju doneti najbolje moguće
rezultate, za svaku zemlju ponaosob i za svetsku ekonomiju u celini.
Kolaps zlatnog standarda i Velika depresija ozbiljno su uzdrmali narativ o dobroćudnim tržištima. Režim iz Breton Vudsa, ustanovljen
posle Drugog svetskog rata na kejnzijanskom učenju o upravljanju
makroekonomijom u cilju stabilizacije globalne ekonomije, dao je
državama istaknutu ulogu. Iz perspektive ovog narativa jedino snažna
država blagostanja može garantovati socijalnu sigurnost i pomoći ljudima
koji su propali kroz pukotine tržišne ekonomije.
Breton Vuds je promenio i shvatanje odnosa lokalnih i globalnih
interesa. Svetska ekonomija razvijana na modelu plitke integracije
podređena je ciljevima pune zaposlenosti i izgradnje pravičnijeg
društva. Zahvaljujući kontrolisanom kretanju kapitala i popustljivom
režimu međunarodne trgovine države su mogle da razvijaju društvene i
ekonomske institucije u skladu sa svojim osobenim preferencijama i
potrebama.
Narativ neoliberalne hiperglobalizacije, koji postaje dominantan 90-ih godina 20. veka, uvodi
kao prioritete duboku ekonomsku integraciju i slobodan protok novca i
na više načina predstavlja povratak narativu zlatnog standarda i veri u
blagotvorno delovanje samoregulišućih tržišta. Ovaj narativ takođe
predviđa i važnu ulogu države: njen zadatak je da nameće pravila koja će
svet učiniti bezbednijim mestom za velike korporacije i banke.
Zagovornici neoliberalnog narativa su verovali da će slobodna tržišta
doneti korist i van ekonomske sfere, da će ekonomska dobit proistekla
iz hiperglobalizacije okončati međunarodne sukobe i ojačati demokratske snage širom sveta, naročito u komunističkim zemljama kao što je Kina.
Narativ hiperglobalizacije ne poriče značaj društvene pravde, zaštite
životne sredine i nacionalne bezbednosti, niti dovodi u pitanje
odgovornost države za ostvarivanje tih ciljeva. Ali polazi od
pretpostavke da se oni mogu ostvariti instrumentima i politikama koje se
neće mešati u slobodu trgovine i kretanja kapitala. Drugim rečima, hoće
i jare i pare. Ako su rezultati razočaravajući, kao što se i desilo, krivac neće biti hiperglobalizacija već odsustvo komplementarnih politika podrške u nekim drugim oblastima.
Hiperglobalizacija je u povlačenju od finansijske krize 2008. zato
što nije uspela da prevlada svoje unutrašnje kontradikcije. Države koje
su nadležnosti za razvoj globalnog narativa prenele na korporacije bile
su preslabe da ih navedu da podrže socijalnu i ekološku agendu unutar
svojih zemalja.
Svet odustaje od hiperglobalizacije i krajnje je neizvesno šta će je zameniti. Ekonomsko-politički okvir koji sam nazvao
produktivizmom naglašava ulogu države u rešavanju problema
nejednakosti, u pružanju usluga javnog zdravstva i tranziciji na čistu
energiju. Postavljanjem tih zanemarenih ciljeva u prvi plan
produktivizam potvrđuje unutrašnje političke prioritete, ne ugrožavajući
pritom otvorenost svetske ekonomije. Režim ustanovljen u Breton Vudsu
već je pokazao da politike koje podržavaju kohezivnu nacionalnu
ekonomiju mogu istovremeno doprinositi promovisanju međunarodne trgovine
i protoku kapitala na duži rok.
Druga paradigma u nastajanju može se opisati
kao hiperrealizam, po tzv. realističkoj školi tumačenja međunarodnih
odnosa. U ovom narativu ističe se geopolitičko rivalstvo Sjedinjenih
Država i Kine i primenjuje logika nultog zbira na ekonomske odnose
između velikih sila. U hiperrealističkom okviru ekonomska međuzavisnost
nije izvor obostrane koristi već oružje koje se može iskoristiti protiv
neprijatelja, kao što su Sjedinjene Države učinile kada su kontrolom
izvoza onemogućile da kineske kompanije pristupaju naprednim
poluprovodničkim tehnologijama i opremi za proizvodnju.
Kojim putem će poći svetska ekonomija zavisi od toga kakve će
rezultate dati ovi konkurentski okviri ekonomskih politika. S obzirom na
njihovo preklapanje u domenu trgovine, najverovatnije je da će u
nekoliko narednih godina države usvojiti protekcionistički stav, vratiti
proizvodne pogone u sopstvene granice i usvojiti industrijske politike
kojima se promovišu napredne proizvodne tehnologije. Takođe je verovatno
da će države birati zelene politike koje pogoduju domaćim proizvođačima, kao što je Zakon o smanjenju inflacije u Sjedinjenim Državama, ili uvoditi barijere na granicama, kao što čini Evropska unija kroz Mehanizam za prilagođavanje ugljenika na granicama. Takve politike istovremeno služe ciljevima domaće i spoljne političke agende.
Ipak, verovatno je da će geopolitički razlozi nadjačati sve ostale i
osigurati pobedu hiperrealističkog narativa. Još nije jasno hoće li
fokus na podsticanje
napredne proizvodnje koji sada dominira industrijskim politikama
doprineti smanjivanju nejednakosti unutar pojedinačnih zemalja, s
obzirom da će dobra radna mesta budućnosti uglavnom biti u sektoru usluga koji nije od značaja za konkurentsko nadmetanje s Kinom.
Dopuštanjem da službe nacionalne bezbednosti preuzmu ekonomski
narativ ugrožava se globalna stabilnost. Rezultat će biti sve opasniji
svet u kome će uvek prisutna pretnja vojnog sukoba Sjedinjenih Država i
Kine primoravati male države da biraju stranu u konfliktu koji nimalo ne
služi njihovim interesima.
Imamo jedinstvenu priliku da ispravimo greške hiperglobalizacije i
izgradimo jedan bolji međunarodni poredak na viziji zajedničkog
prosperiteta. Ne smemo dozvoliti velikim silama da proćerdaju takvu
priliku.
Project Syndicate, 09.03.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 23.03.2023.