Ja i dalje verujem da univerzitet mora biti kolevka kritičke misli u
jednoj državi. I još uvek se nadam da nismo zaboravili svoje zadatke –
školovati stručnjake, ali i vaspitavati odgovorne građane koji će
otvorenih očiju i jasnog glasa ustati protiv laži, zamajavanja, gušenja
sloboda, diktature… Strepim od pomisli da smo zaboravili na sopstvenu
društvenu i političku odgovornost. Možda je vreme da se podsetimo
univerziteta – profesora, asistenata i studenata – od pre samo par
decenija i uporedimo, na sopstvenu sramotu, stanje akademskog duha
nekada i sada.
Već od kraja osamdesetih godina prošlog veka, a neki će reći od osme
sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, 1987. godine,
počinju da se podižu glasovi koji ukazuju na kršenje autonomije
univerziteta, a pre svega zbog mešanja CK u kadrovska pitanja na
univerzitetima. Ni najmanje ne iznenađuje činjenica da je grupa
profesora Beogradskog univerziteta, koja je ubrzo označena kao
antirežimska, ujedno bila i većinski antiratno orijentisana u atmosferi
narastajućeg međuetničkog konflikta i ubrzanih priprema režima za
nastupajuće ratove. Milošević je, naravno, nepogrešivo locirao
univerzitet kao faktor koji mu može značajno pokvariti planove za
homogenizaciju Srbalja na putu ka osvajanju potpune i ničim sputane
diktature, adekvatno uvijene u šarene folije nacionalizma i ksenofobije.
Zapravo, tada je započeo projekat „ubijanja“ univerziteta, koji će, u
izvedbi Miloševića, Šešelja, pa i mladog Vučića, potrajati desetak
godina.
Nije proteklo puno vremena do početka otvorenih pobuna na
fakultetima. Razlozi su bili duboko politički – antirežimski, motivisani
mobilizacijama, sankcijama i opštim beznađem koje se poput lavine
strovalilo na mlade generacije. Prvi studentski protesti, organizovani
1992. godine, nisu doveli do smene vlasti, ali su imali otrežnjujući
efekat na same studente – buđenje svesti o tome da mogu biti veoma
ozbiljna snaga u društvenom životu. Konačno, univerzitetski nastavnici
su se profilisali spram odnosa prema studentskoj pobuni, a samim tim i
prema aktuelnoj politici.
Novi studentski protesti, na talasu opšteg građanskog bunta nakon
krivotvorenja rezultata lokalnih izbora 1996. godine, bili su masovni i
trajali su čak 117 dana. Postoje podaci da je čak 3.500 profesora i
saradnika, od ukupno 5.500, studentima pružilo javnu i potpisanu
podršku.1
U okviru BU i Univerziteta umetnosti osnovan je Univerzitetski odbor za
odbranu demokratije i Udruženje profesora i istraživača, čiji su
osnovni ciljevi bili podrška studentima i priznavanje rezultata izbora.
Naravno, ni sama vlast nije sedela skrštenih ruku. Novi Zakon o
univerzitetu, koji je donet 1998. godine, imao je za cilj da završi
posao sa ukidanjem autonomije univerziteta i da se, ujedno, sa
univerziteta odstrane neposlušni elementi. Prema ovom Zakonu, Vlada je
bila ovlašćena da po sopstvenoj meri postavlja članove u upravljačke
strukture na univerzitetima – od upravnih odbora do dekana i rektora.
Posebna stavka u Zakonu omogućila je konačni obračun sa slobodnomislećim
nastavnim kadrom, a podrazumevala je obavezu potpisivanja novog ugovora
o radu, što je praktično predstavljalo prihvatanje novog Zakona. Zbog
odbijanja da potpišu ovakav papir, najmanje 200 nastavnika i saradnika
izbačeno je sa BU, a mnogi su bili pod suspenzijom. Kaznene mere su se
razlikovale od fakulteta do fakulteta i zavisile su od, pre svega, snage
kolektiva, ali i od toga koliko je koji dekan bio visoko pozicioniran u
SPS-u, JUL-u ili SRS-u.
Gušenje slobodne misli i govora na univerzitetu odigravalo se u
paketu sa novim Zakonom o javnom informisanju, koji je usvojen iste
godine, u vreme kada je ministar informisanja bio danas aktuelni
predsednik Srbije. Tako je legalizovana represija na svim nivoima javnog
delovanja. Odgovor akademske zajednice podrazumevao je pokretanje
Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM) u kojoj je angažovan
veliki broj proteranih nastavnika i saradnika i koja je predstavljala
svojevrsnu oazu slobodne misli. Studenti, s druge strane, formiraju
protestnu grupu Otpor, koja ubrzo prerasta u masovni narodni pokret, a u
Savetu ove organizacije nalazi se nekolicina profesora univerziteta.
Svi znamo priču o padu Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine, o
ulozi studenata u tom procesu i, sveukupno, o slavnom vremenu političke
pobune akademske zajednice. Procesi koji su nakon toga usledili
verovatno su bili očekivani i prirodni – vraćanje univerziteta u
normalne akademske tokove i poslove koji jesu njihova osnovna delatnost
(nauka i obrazovanje). Iluzija o tome da smo postali normalno društvo
polako se uvlačila u sve pore nastavničkog i naučnog rada. Približno u
skladu sa svetskim trendovima raspisivani su konkursi za naučne
projekte, reformisali smo studijske programe prema „bolonjskoj mustri“,
napravili cenovnike za studente, stvorili bezbroj privatnih univerziteta
sve diskutabilnijeg porekla i kvaliteta i, sve u svemu, otvorili
nekakvo tržište za znanje i umenje.
Danas smo svedoci toga da su procesi „umivanja“ univerziteta tekli
uporedo sa njegovim upodobljavanjem u opšti trend relativizacije svih
društvenih vrednosti. Ova široka dijagnoza ni na koji način ne odgovara
na suštinska pitanja: Šta su uzroci rapidnog propadanja ugleda visokog
obrazovanja? Zbog čega se univerzitet samovoljno odrekao svoje uloge
najznačajnijeg analitičara društvenih kretanja? Na čemu se zasniva
apsolutna tišina akademske zajednice čak i u pitanjima koja se tiču
samog univerziteta?
Možda najdublje razloge možemo tražiti u sveopštem pervertiranom
razumevanju tržišta, što nije isključivo pitanje obrazovanja već jedne
nove društvene paradigme koju smo nekritički prigrlili kao deca novu
igračku. Valuta u univerzitetskoj trgovini postala je – diploma. Masovni
upadi mnogobrojnih privatnih fakulteta na otvoreno i nadasve naivno
tržište imalo je devastirajuće posledice. Neću reći ništa novo u pogledu
kvaliteta „privatnih“ diploma (čast izuzecima), načinima na koje su
diplome sticane, zvanjima koja su na ovaj način verifikovana (uglavnom
kojekakvi menadžmenti i slične trice i kučine) ili zloupotrebama istih.
Ono što, međutim, moram naglasiti jesu užasne posledice ovog „modernog
trenda“ na državne univerzitete.
Postavljanje državnih fakulteta u trgovačku arenu, uz propratno
smanjenje interesovanja same države za uslove njihovog rada, dovelo je
do toga da se ovi fakulteti moraju baviti sopstvenim opstankom u
konkurenciji sa privatnim kapitalom i problematičnim vizijama
obrazovanja. To je pokrenulo raznorazne devijacije u obrazovnom procesu –
od besmisleno visokih školarina, preko sumanutih cena ECTS bodova, do
neprekidnog spuštanja kriterijuma znanja. U ovoj novoj jednačini,
prevazišli smo čak i slaganje/neslaganje oko tvrdnje da „znanje nije
roba“ – danas možemo definitivno reći da „diploma jeste roba“.
Položaj univerzitetskog profesora u takvom sistemu sve manje liči na
poziciju društvenog autoriteta, a sve više na trgovca hartijama od
vrednosti. Mnogi profesori prihvatili su da glume značaj u državnim
kulisama raznoraznih političkih tela i time dali legitimitet aktuelnoj
autoritarnoj politici usput se odreknuvši sopstvene kritičke misli. Oni
koji to nisu uradili, ostali su dezorijentisani u novom bezličnom
akademskom kontekstu, a često i uplašeni za sopstvene pozicije.
Shodno tome, ne treba da nas čudi ni većinska promena odnosa
studenata prema, s jedne strane, fakultetima i obrazovanju i, s druge
strane, sopstvenom značaju kao aktera u društvenom životu. Izuzimajući
protest „Stop diktaturi“, svi studentski buntovi na fakultetima u
protekloj deceniji odnosili su se na probleme broja bodova potrebnih za
upis narednih godina, cenu bodova, cenu studija, itd. Ne pada mi na
pamet da tvrdim da to nisu zaista realni problemi studentskog života.
Zapravo, to na najbolji način iscrtava trgovačku atmosferu današnjeg
visokog školstva. Snaga studentskog organizovanja oko dubljih društvenih
pitanja zaboravljena je u svakodnevnoj individualizovanoj borbi za
smanjenje troškova i realnog opstanka na studijama.
Depresija na BU je ogromna. Mlaki pokušaji batrganja u pitanjima koje
je pokrenuo novi Zakon o visokom obrazovanju ili u problemima
plagijata, pokazuju veliki strah i, ponoviću još jednom, potpunu
dezorijentisanost univerzitetskih nastavnika. Postoje brojni pokušaji
popravljanja nekakvih detalja u obrazovnoj politici, ali zahvatanje
problema u njegovoj dubini potpuno izostaje. Zbog toga smo doživeli i
glatko izglasavanje Zakona kojim se u značajnoj meri ugrožava makar i
prividna autonomija univerziteta.
Tako smo napravili pun krug – počeli smo od jednog Zakona (iz 1998) i
stigli do novog, manje eksplicitnog, ali veoma sličnog. Odnos prema
medijima, ili najava novih policijskih zakona koji će stegnuti obruč oko
svakog pojedinca sa ciljem izgradnje legalizovane diktature, današnju
političku i društvenu atmosferu čine veoma sličnoj onoj iz 90-ih godina.
Čak su i politički akteri isti.
U ovom trenutku, univerzitet je zatečen u stanju frustrirane
paralize. Ipak, ako postoji makar zrno istine u tvrdnji da se istorija
ponavlja, očekuje se skoro buđenje.
1. Milan Kurepa, Usud otpora, Centar za unapređivanje pravnih studija, Alternativna akademska obrazovna mreža, Beograd, 2002.