Najhrabriji ljudi koje sam upoznao su katolički sveštenici. Radeći u Zapadnoj Papui pa zatim u Brazilu, upoznao sam ljude koji su bili spremni da redovno stavljaju glavu u torbu za druge. Kada sam prvi put pokucao na vrata manastira u Bakabalu, gradu u brazilskoj državi Maranjao, sveštenik koji mi je otvorio mislio je da sam poslat da ga ubijem. Tog jutra je dobio još jednu u nizu pretnji smrću od lokalnog udruženja rančera. Ipak je otvorio vrata...
Na maksimirski balkanluk odgovorit će se topčiderskim balkanlucima, i tu greške ne može biti. Za razliku od Crnogoraca, koji su u posljednjih desetak godina pokazali izvjestan dar za kajanje i autorefleksiju, Srbi i Hrvati do kraja se drže balkanskih tradicija, u čemu ih, obilato, podržavaju njihove političke elite. To je, a ne općenarodno raspoloženje, razlog zašto je nemoguće da se u Beogradu ne zviždi Lijepoj našoj i zašto se u Zagrebu moralo zviždati na Bože pravde.
Uprkos tome, kritičko preispitivanje spoljne politike nema alternativu. Ukoliko think-tankovi nastave da određuju zapadnu spoljnu politika, neće doći do promene kursa, već verovatno do novih ratova na Bliskom istoku, što će, kao što smo već imali prilike da se uverimo, izazvati novi talas antizapadnog raspoloženja. Ne bi trebalo da pogoršavamo odnose sa Rusijom i Kinom, kao ni sa Latinskom Amerikom, koja bi svoj indentitet mogla da definiše u daljem udaljavanju od zapada. U suprotnom, mogli bismo da stvorimo svet u kome su zemlje zapada u stalnom konfliktu sa velikim delovima južne i istočne hemisfere. Najkasnije tada, katastrofa zapadne spoljne politike izaći će na videlo, ali tada nijedan spin doktor neće moći da joj pomogne.
Kad je o skraćenicama međunarodnih asocijacija riječ, Bosna i Hercegovina očito bolje kotira kod onih što se kliču FIFA i UEFA, negoli kad je riječ o famoznoj EU. Kraj prošle sedmice obilježen je briselskim sastankom bosanskohercegovačkih političkih lidera sa evropskounijskim mentorima, odnosno fudbalskom utakmicom u Zenici između reprezentacija Bosne i Hercegovine i Grčke, a u sklopu kvalifikacija za Svjetsko fudbalsko prvenstvo koje će naredne godine biti održano u Brazilu.
Ne može se reći da je svaki centimo dobro potrošen. Protekcionaštvo je bilo uobičajeno, a broj ubistava utrostručen, delimično zahvaljujući korupciji u policiji i pravosuđu. Čavezova nafto-diplomatija ponekad je izgledala bizarno, kao kada je omogućio jeftin autobuski prevoz da pomogne levičarskom gradonačelniku Londona Kenu Livingstonu. Uprkos ekstravagantnosti i autoritarnom stilu, mase su ga obožavale.
Pred vama su delovi prvog poglavlja poslednje knjige Ronalda Dworkina: Religija bez boga, koju će ove godine izdati Harvard University Press. Neposredno pre svoje smrti 14. februara, autor je poslao njen rukopis redakciji The New York Review of Books.
Nismo eto, saznali identitete desetorice napadača na manastirsku četničad, kao što nismo čitali, recimo, Facebook-profile onih desetak ili dvadeset hiljada ljudi što su koji dan kasnije na maksimirskom stadionu oteklih vratnih arterija urlali “Ubij Srbina“: za razliku od otkrića da su mladi Srbi budale, otkriće kako su budale i mladi Hrvati, ne bi valjda bilo dovoljno nevjerojatno i senzacionalno.
Male štediše ne mogu da ne izgube, čak i ako se ne posegne za njihovim novcem u kiparskim, njihovim bankama. Što se ruskih, srpskih i drugih vlasnika velikih kiparskih računa tiče, sve će zavisiti od toga da li su sa ovim rizikom računali i na koji su se način osigurali. Ako nisu, šišanje im ne gine.
Korupcija je svima toliko očita, da možda više i ne misle toliko na javno ispostavljene tajkune, koji se koprcaju kao ribe na suvom na sudovima i otklanjaju kamere i novinare sa samo njima razumljivom nadutošću, već na ono što im je neposredno pred očima: najgore iz školskog odeljenja, siledžije sa ulice, devojčure iz komšijskog bara, pijane motocikliste i slične, koji veselo uleću u državne službe