U prvi mah nije mi bilo jasno što bi velika kocka od mramora trebala predstavljati, no kad sam pažljivije pogledala, uočila sam veliku sličnost između te kocke i glave splitskog gradonačelnika, gospodina Željka Keruma. Nakon više konzultacija i podrobnije analize, mogu Vas obavijestiti da isto zapažanje dijele najbliži prijatelji i članovi obitelji Tuđman: svi se slažu u ocjeni da je spomenuta mramorna kocka posve nalik glavi gospodina Keruma, te da uspravni kip mojega pokojnog supruga, u sklopu cjelokupnog spomeničkog rješenja, zapravo miluje bistu splitskog gradonačelnika.
‘Dobrovoljci’. Svesno. Oni nisu zavrbovani, ne pišu izvještaje (ne moraju da ih pišu). Oni su, kao i prvi, provokatori. Oni pišu, takođe, pesme i prozu. Ima ih mnogo među dečjim pesnicima. Oni su i sami nalik na pokvarenu decu. Već su u školi, po svoj prilici, bili prijavljivači. Njihov je sistem sledeći: dograbivši priliku da se nađu u blizini nekog političara ili ‘policajca’, oni brane svoju tezu, kao protivtezu vašoj. Oni su, dakle, pošteni. Oni ne lažu. Samo ‘ponavljaju’ reči koje su čuli od vas.
Gotovo devedeset pet posto „seljaka“, kako reče gospodin Zoran Bohaček de Tahvár et Tarkőm, još uvijek uredno ispunjava svoje obaveze, a oni ostali… jebiga, trebali su pažljivije pročitati što potpisuju kad su dizali kredite. Vidjeli bi onda i onu stavku ugovora po kojoj im banka u slučaju neizvršavanja obaveza ima pravo silovati žene i kćerke. Nije to, drugovi marksisti, bilo ispisano sitnim slovima, nego su vam brojke bile velike.
Komuniciraju putem Fejsbuka, Tvitera i tabloida, tako da se u toj misaonoj kakofoniji više ne zna ni ko vozi traktor, ni ko otvara kapiju. “Čekamo da se Soraja oglasi na Tviteru”- zna da kaže urednik popularno (tako)zvane “džet-set” rubrike ovdašnjih tabloida, ko što su svojevremeno neki drugi žurnalistički pregaoci čekali saopštenje sa sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije
Kada su obznanjene sve nule u budžetu za kulturu, a pre svega nula za kinematografiju, mediji su ustalasali javnost ali su reakcije „radnika u kulturi” ostale najblaže rečeno oprezne i sporadične.
Za stanara zgrade obučene u reklamu malo značaja ima šta fasada promoviše. Svejedno mu je, kafa ili štednja, osiguranje ili mlijeko. Ali za pogled odozdo on je čovjek iz kafe. Ili kave. Ili kahve.
Hrvatska agresija na Bosnu i Hercegovinu u svojoj školskoj definiciji završava, uostalom, potpisivanjem splitskog i washingtonskog sporazuma, odnosno vojnog saveza – onim dakle Alijinim veselim "ma ko je to nama došo!" – pa ako sve ono što se dogodilo do tada nije među ostalim bilo i hrvatska agresija na BiH, ne samo da onda nije bila ni srpska agresija na Bosnu već srpska agresija nije bio ni napad JNA na Hrvatsku.
Najhrabriji ljudi koje sam upoznao su katolički sveštenici. Radeći u Zapadnoj Papui pa zatim u Brazilu, upoznao sam ljude koji su bili spremni da redovno stavljaju glavu u torbu za druge. Kada sam prvi put pokucao na vrata manastira u Bakabalu, gradu u brazilskoj državi Maranjao, sveštenik koji mi je otvorio mislio je da sam poslat da ga ubijem. Tog jutra je dobio još jednu u nizu pretnji smrću od lokalnog udruženja rančera. Ipak je otvorio vrata...
Na maksimirski balkanluk odgovorit će se topčiderskim balkanlucima, i tu greške ne može biti. Za razliku od Crnogoraca, koji su u posljednjih desetak godina pokazali izvjestan dar za kajanje i autorefleksiju, Srbi i Hrvati do kraja se drže balkanskih tradicija, u čemu ih, obilato, podržavaju njihove političke elite. To je, a ne općenarodno raspoloženje, razlog zašto je nemoguće da se u Beogradu ne zviždi Lijepoj našoj i zašto se u Zagrebu moralo zviždati na Bože pravde.