Nikolić Josipoviću: Ne mogu lepše da mislim o vama nego što, evo, mislim. Vidi se da vi, za razliku od tog Pupovca, duboko osećate svu tragiku izbeglištva i rasejanja, jer ste je osetili i još je uvek osećate na sopstvenoj koži. Verujem vam da je velika nesreća biti proteran iz urođenog srpstva u nametnuto hrvatstvo koje je izmislio onaj Pupovac, samo da bi mogo da tera svoj poso i da bude vođa Srba u Hrvatskoj, kad već ne može da bude u Srbiji...
Švajcarski imidž neutralnosti daje malo povoda da se Federer smesti u politički kontekst. Nedavna srpska istorija tu slobodu ne dopušta Đokoviću. Ponekad se to ispoljava na sasvim neočekivane načine, kao kada bučni američki navijači pružaju podršku Đokoviću da bi preko nje izrazili odbojnost prema predsedniku Obami i njegovim demokratskim prethodnicima. NATO bombardovanje (evo ga opet!), koje je zadalo toliko muke njihovom idolu, odličan je izgovor za to.
Da država pripadne državljanima, Bosancima i Hercegovcima, da država postane zajednica ljudi, umjesto što je zajednica torova, na to ćemo očigledno morati pričekati...
Jer nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. Stoga sastavljači Encikopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.
Postao je tako skromni Stjepan istinska zvijezda, hrvatske su ga novine slavile kao novog Nikolu Teslu, a on je strpljivo objašnjavao svoj komplicirani izum. U najkraćemu, riječ je o mreži gumenih cijevi kojima se voda iz najbliže rijeke dovodi do njive: čini se, naime, da iz nekog razloga riječna voda – ista ona što s proljeća poplavi sve podrume i kuhinje – zasađenim biljkama, kad se umjereno i stalno ulijeva u gredice, čini dobro.
U savremenoj Rusiji, koja je pod Putinom uspešno objedinila sve ono najgore što brutalni kapitalizam u sadejstvu s lokalnim totalitarnim nasleđem može da ponudi, tri članice Pussy Riot, pankerke i političke aktivistkinje (koje su sve što su radile na kraju krajeva radile isključivo gitarama i stihovima i vunenim fantomkama u duginim bojama i jednako šarenom odećom te provokativnim, ljutim ali takođe zabavnim kratkim performansima u kojima niko nikada nije stradao, naprotiv) za svoju dvominutnu akciju u crkvi dobile su po dve godine teškog rada u nekakvoj guberniji bogu iza nogu kao u ruskom romanu.
Teško je više bilo koga iznenaditi, prošli smo mnoge igre i apsurde u proteklih dvadeset godina da bi nas neki novi lovci na glasove mogli zaprepastiti do mjere da razmislimo dalje od rodbinske, prijateljske ili bilo kakve linije koja banalizuje cijeli taj proces pretumbavanja korisnika budžetskog novca.
Moj dida je gledao u pijat sa lignjom i rekao je: „Gospodine precjedniče! Fala van šta ste mi ukazali tu čast i posjetili me u mom skromnom pijatu! Ova familija će se u to ime kucnit sa po čašom bevandice!“ Onda su veliki kucnili se sa bevandicom plus ja sa kolom. Plus su svi se berlavo keserili. Mama je klimala sa glavom i govorila je: „Je, je, svaka čast…“ Tata je govorijo: „Sigurno nije bilo lako kraj toliko obaveza doplivat sa Briona do Šolte!“
Životno junaštvo Bore Stjepanovića junaštvo je glumca. Ništa više ili manje od toga. Na glumca se nemamo pravo pozivati, jer glumci nismo. I da jesmo, svejedno se nemamo prava na njega pozivati. Glumci nisu narod, nego je svatko glumac sam za sebe, i svaki je glumac sam pred Hekubom. On nije Srbin, Hrvat ili Bošnjak, pa da se skriva iza drugih Srba, Hrvata ili Bošnjaka, niti je Sarajlija, pa da se skriva iza svoje goleme, jedinstvene pripadnosti tom gradu, koja mu danas pruža priliku da određuje tko smije, a tko ne smije živjeti u tom gradu.