Ovo je vrijeme vidovnjaka i analitičara. A oni su podijeljeni u predviđanjima. Jedni tvrde da će ova bajramska sedmica ostati upamćena po nepopravljivoj šteti koju je državi nanio postupak Zlatka Lagumdžije, dok drugi najavljuju relaksaciju i stabilizaciju političkih odnosa, sa pozicija "čistih računa". Kao u onom vicu u kojem je Cigo, upitan hoće li sutra biti sunčano ili kišovito, odgovorio: "Ako ne bude kiša, biće sunce."
Nakon što je ostavio iza sebe Sarajevo, Brod i Zagreb i bez dužeg zadržavanja prešao Breganu, ljubazna djevojka upozorila ga je da mu za autoput treba vinjeta...
Ako se, naime, do sad i kolokvijalno razbacivalo tezama kako u Bosni slijede velika sranja - a takvih teza, dakle o sranjima koja Bosnu neumitno čekaju u bliskoj budućnosti, zaista ima za razbacivanje - sad to bogami više nije kolokvijalno. U Sarajevo dolazi CNN našega doba, i kad negdje u Buča Potoku radnici na davno zatvoreni dućan gospodina Liua postave tablu s onim neobičnim znakovima i ispod, manjim slovima, "Xinhua News Agency", imat ćete otprilike dvadeset četiri sata da spakujete ženu i djecu, pokupite najvrednije stvari i zbrišete iz grada.
Stiže jesen i hladan vazduh. Pitajte pisce, siromahe i ulične pse. Oni taj sumorni dolazak prvi osete. I zato, ako vidite na Sajmu svog omiljenog pisca – slobodno mu priđite! I slobodno ga davite barem pola sata. On će se praviti da mu je neugodno, ali, odaću vam tajnu: pisac je tu samo zbog vas.
Za razliku od ministara što su se odali glamouru, i kojima danas nije mudro izlaziti na ulicu, fra Šime je, međutim, stekao status heroja, Robina Hooda koji krade od bogatih da bi... dobro, da bi bio bogat. General Gotovina u bijegu nije imao toliko jataka spremnih da mu ponude sklonište, pa policijskoj potjeri kroz odškrinuta vrata - dok u spavaćoj sobi fra Šime Gotovina ljubavnici odrješuje grijehe i grudnjak - u oči kažu da nemaju pojma tko je preplanuli dendi sa slike.
Pokojni papa Jovan Pavle Drugi propagirao je katoličku „kulturu Života“ kao jedinu nadu protiv današnje nihilističke „kulture smrti“ koja se ispoljava kroz razuzdani hedonizam, abortuse, narkomaniju i slepo oslanjanje na naučno-tehnološki razvoj. Verski fundamentalizam (ne samo muslimanski već i hrišćanski) suočava nas s jednom drugom patološkom „kulturom smrti“ koja je mnogo bliža samoj srži religioznog iskustva nego što su to vernici uopšte i spremni da priznaju.
Svakog jutra kada otvoriš novine, svake večeri dok gledaš neki Dnevnik, osećaš se kao pacijent kome psihijatar pokazuje Roršahove mrlje, koje same po sebi ništa ne predstavljaju, a ti u njima treba da nađeš neki smisao, da prepoznaš neki smisleni oblik… Prevaziđen je strah od loše dijagnoze i skoro da nema nikoga ko u tim crnim, belim i crvenim mrljama vidi ptičice, cveće, zaljubljeni par koji se drži za ruke… bilo kakvu nadu.