Nedavno sam saznao da sam Srbin. Ima tome neka dva mjeseca.
Bilo je to za mene poražavajuće saznanje. Pogotovu jer mi je tu užasnu stvar otkrio moj najbolji prijatelj.
Vakanda nije ni više ni manje izmišljena od Afrike koju su proizveli Hjum ili Trevor-Roper, ili one koja je kanonizovana u holivudskim ponudama kao što je „Tarzan“. Ona je izbavljujuća kontra-mitologija.
Kako, recimo, u etnički čistom Višegradu, tačno dakle na mestu najvećih četničkih pokolja nad Bošnjacima, četnička mrtvačka glava ‘ne predstavlja nikakvu bezbednosnu pretnju’, a ista takva četnička mrtvačka glava na kapiji srpske ambasade u Sarajevu iznenada postane bezbednosna pretnja?
Nad ljudskom sudbinom postoji jedna opasna, po opstanak čovjeka sudbonosna snaga, koja djeluje po razorno slijepom zakonu Svemirske Noći, a upravo ona je trajnim izvorom pjesničkih nadahnuća: Zove se Samoća! Beznadna tuga osamljenosti.
Suprostavljenost slobodnog i neslobodnog uverenja ogleda se, na primer, u shvatanju državnog vođe. Snose li narodi krivicu za vođe koje podnose, na primer Francuzi za Napoleona?
Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma.
Živećemo prave ljubavi kad budemo birali partnere jer ih volimo, a ne jer nam je vreme da sklapamo brakove. Bićemo divni roditelji onda kad decu budemo rađali zato što ih želimo, a ne zato što je vreme da ih imamo.
Porazna je i ponižavajuća odluka nadležne komisije Gradskoga vijeća Sarajeva da Orhan Pamuk, veliki turski i svjetski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ne bude proglašen počasnim građaninom grada Sarajeva.
Ako je neki izbor manje zlo, on je bolja alternativa. Upoređivanje po dobru ili zlu vodi istovetnom ishodu. Kao motivacija da se glasa, ima razlike. Možda ima više smisla glasati za bolje, a ne za manje rđave.