Odlazak Ivane Španović i Novaka Đokovića u Tokio bio je čisti zicer – dve garantovane zlatne medalje, dve doze sreće ili barem jakog trankvilajzera. Nije se desilo. I sad su oni tobože krivi što smo nesrećni.
Iskustva bivše Jugoslavije, posebno Bosne i Hercegovine, u oblasti bezbednosti, pogotovo u poslednjoj deceniji 20. veka, višestruko su nepovoljna i trebalo bi da posluže za nauk: Dogodilo se, ne ponovilo se!
Mržnja u javnom prostoru podignuta je na najjače, do daske. Srbi i Bošnjaci se po dobrom starom običaju uveliko online, na mreži, hvataju za vratove govorom mržnje, dok se offline, van mreže, potpisuju peticije
Kako je lekarima koji brinu o bolesnima od kovida sada kada su dostupne vakcine koje spasavaju život, a koje su ovi pacijenti odbili da prime. „Postoji veliki unutrašnji sukob“, rekao mi je jedan od njih.
“Nona, ja bi došao.“ Nisam ga vidjela mjesecima. Sin mi je rekao: “Kreši sam zabranio da ti dolazi dok ne dođeš k pameti. Svojim ljubavnim pizdarijama osramotila si čitavu porodicu.
Osim načina na koji je zakon ugledao svjetlost dana, u njemu nema ništa sporno, skandalozno, ni posebno što bi zahtijevalo studiozan pravnički osvrt. Dobra namjera i legitiman cilj se ne mogu osporavati; neko je morao da zaustavi veličanje zločina.