U skladu sa legalnom filozofijom, ljudska prava predstavljaju jedan od najvažnijih atributa čoveka. Esencijalno univerzalna, ona se mogu ograničiti jedino u onoj meri koja je neophodna da bi se obezbedila ekvivalentna prava svih.
Anđa i Bred nemaju ama baš nikakav razlog da posećuju izbegličke kampove po Bosni, gde nema mnogo onih koji bi rekli: „Vauuu, kakav frajer! Plave okice, trbušnjaci, prelep je!“ A oni drugi ih odvraćali od avanture sa lepuškastim seoskim đilkošem: „Ajde, bre, šta se pališ, pa nije Bred Pit!“ Tamo, u toj Bosni, Anđu i Breda niko i ne poznaje („Nismo znali ko je ta glumica, ali lepa je ko slika, a i onaj njen čoek je mnogo dobar“).
Naše stajalište ne samo da je oprečno drugom bosanskom stajališu, no se oni pothranjuju uzajamnim ranjavanjem opstajući, već više od decenije, na istim temeljima pokvarenog saučešća prema žrtvama iz svog tabora ili na maničnoj sportskoj disciplini: brojanje žrtava rata, ko je koga više.
Kada je američki general Dwight Eisenhower u travnju 1945. po prvi put vidio tisuće leševa u jednom netom oslobođenom koncentracionom logoru bio je šokiran grozotama. Naredio je da lokalno njemačko stanovništvo vidi kosture i sudjeluju u njihovom pokopanju. Kada je gradonačelnik obližnjeg gradića Gotha obišao leševe vratio se kući i zajedno sa suprugom – objesio. Potom je Eisenhower naredio detaljno snimanje i dokumentiranje svega nađenog na tom mjestu, "jer jednom u budućnosti naći će se neki gad koji će ustvrditi kako se ovo nikada nije dogodilo".
Svećenici su isto slabi ljudi, a zbog svoje slabosti daju povoda za osudu i kritičke poglede svijeta. Tako je, ipak, jedan od hrvatskih katoličkih biskupa, riječki nadbiskup dr Ivan Devčić, prekinuo grozomornu šutnju Katoličke crkve u ovom dijelu svijeta na sve strašnije pedofilske afere u redovima klera diljem planete.
Kad je krajem januara Hilari Klinton, šefica američke diplomatije, govorila u Parizu na temu »evropska bezbednost u budućnosti«, onda je to bilo očigledno pažljivo izabrano i mesto i vreme. Govorila je studentima Vojne akademije, na samom početku kalendarske godine, o programu saradnje između Evropske unije (EU) i Amerike na stvarima bezbednosti podjednako važnim za Evropu i Ameriku.
Prvi put je, kažu, uvek najteže. Posle se navikneš. Recimo, prvi put gledati svoj grad – ili barem onaj najintimnije svoj između nekoliko gradova koje razložno nazivaš svojim – očima stranca ili, hajde de, ljubazno primljenog gosta. Recimo, prespavati prvi put u hotelu u gradu u kojem si imao dom, jedini koji ćeš ikada steći, jer sve ostalo su tek stanovi. Posle nekako oguglaš, srodiš se s perspektivom čudnoga gosta, onoga koji je nekako domaćiji od mnogih domaćina.
Šta fali reči „bratstvo“? Ništa! Lepa reč. A šta fali reči „jedinstvo“. Takođe ništa. Reć kao reč. Ali ako između te dve reči stavimo veznik „i“ i kao rezultat dobijemo „bratstvo i jedinstvo“ zapahnuće nas ustajala ideološka memla i suočićemo se sa paradoksom da, postavljene jedna pored druge, obe reči gube smisao i pretvaraju se u mrtvu parolu.