Otadžbina je teška reč. Siguran sam da bi trebali prestati da je koristimo neko vreme. Umesto otadžbine, ja bih da slušam sve slabe reči ovog sveta. Na kamenu, spomeniku i u udžbenicima upisao bih reči koje govore obične žene koje nazivam običnima jer ih drugačije ne možemo raspoznati.
U četvrtak, 26. maja, u 13 sati predsjednik Srbije Boris Tadić službeno je potvrdio da je haaški bjegunac Ratko Mladić 'rano jutros' uhapšen u selu Lazarevu kod Zrenjanina
Fanatik je bezvremenski čovjek. Bezbroj je puta on umirao za svoju ideju. Stariji je od svega u što vjeruje i za što se bori. Njegove su sve muke njegovoga naroda, sva krv i sve žrtve. On je sve to doživio i sve to u njemu je živo. Privatnim muka on nema, i na privatne nesreće savršeno je neosjetljiv.
Bolje ikad, nego nikad, slažem se. Ako tako postavimo stvari. Ali, zašto da stvari tako postavljamo? Ko je u javnost uopšte uveo mogućnost da Mladić nikada ne bude uhapšen? Oni što su za njim, kao, godinama tragali? Oni, što nikako nisu mogli da ga nađu? Oni što nisu mogli da ga vide, od širita kape? One plave oči, onaj pogled krvoloka, niko nije umeo da prepozna?
Odgovor je poznat svakome ko razumije odnos ideologije i obrazovanja: u pitanju je borba za kontrolu nad najmoćnijim državnim aparatom. Onaj ko ovlada dušama djece, vladaće glasovima odraslih.
Tako je lako praviti se pametan, pa čak i moralno superioran. A onda ispasti glup i licemjeran. Ratko Mladić je uhićen u Srbiji, a mnogi hrvatski političari mudro su zaključili da se to dogodilo zbog Haaga i Europske unije. A pogodite tko je najviše pametovao? Zna se.
Čudna stvar: već godinama nema viceva o političarima. Dobro, možda bi se to moglo provizorno objasniti kao posledica demokratizacije posle koje politički i političarski vicevi gube smisao. Sve je, bajagi, transparentno, sve se može reći, nema tu više razloga za subverzivnu sprdačinu sa najvećim sinovima našeg naroda i njihovim genijalnim priključenijima. Ja se, međutim, ne bih složio sa takvim objašnjenjem.
Samo bi naivni mogli pomisliti da će se sada samo promijeniti društveni formati, da će se naša solidarnost naprosto reformatirati u skladu s novim državnim granicama i izmijenjenim ideološkim obrascima, pa da ćemo, eto, biti solidarni samo sa svojom sirotinjom i svojim rudarima.