Sve što čovek radi, radi u cilju smanjenja tenzije, straha, rizika i nesigurnosti kako bi postigao zadovoljstvo i mir. Ovo je trvdnja koja sledi iz brojnih psiholoških teorija koje pokušavaju da predstave određene zakone ljudskog funkcionisanja. Ipak, kada pogledamo oko sebe, sve češće viđamo ljude kojima život bez rizika nije zanimljiv i koji izvesnost i mir poistovećuju sa monotonijom i dosadom. Izgleda da težnja ka miru i stabilnosti, zapravo, nije ono čemu se uvek teži. Oni jesu potrebni čoveku, ali isto tako mu je potreban i određeni nivo pobuđenosti i stimulacija kako život ne bi delovao monotono.
Nekome tko o policijskom poslu zna samo iz američkih serija, u kojima nervozni agenti iz derutnih njujorških policijskih stanica upadaju u mračne brooklynske tattoo-salone – odakle se sljedećih pola sata čuju samo glasne psovke i mukli jauci – cijela ova stvar s Tomislavom Karamarkom može izgledati malo, pa recimo tako, nekonvencionalno.
Zamislite da sleti vanzemaljac na našu malu plavu planetu, nauči par jezika ili uključi universal translator, i krene u misiju istraživanja i pokušaja razumevanja naše civilizacije. „Ok, vaši naučnici su za poslednjih sto godina shvatili i objasnili nuklearnu fisiju, teoriju relativiteta, i proces evolucije kroz prirodnu selekciju, skoro dešifrovali ljudski genom i napravili ogromne pomake na polju informacione tehnologije?“, pita zbunjeni Alien.
Kada smo bili maleni i bezbrižni, igrali se pece, klikera, puhe, trule kobile i jurili po zelenim livadama za loptom, poslije svojih nestašluka s drugarima otišli bi u kutak svoje sobe uzeli omiljene dječije novine Politikin Zabavnik i odmarali se uz predivan sadržaj koji nam je taj časopis pružao. I djeci je potrebno nekada da puste mozak na pašu, iako ozbiljnijih briga nemaju (barem ne ona djeca čije su porodice iole normalne).
Na kraju, ostaje pitanje: zašto se toliko čekalo? Svi golemi historijski nesporazumi, bijes neprosvijećena puka, neugodna pitanja i ugodni neodgovori, sve se moglo izbjeći da su nam odmah, dakle na vrijeme, rekli ono što je kardinal Josip Bozanić konačno rekao nekidan, na posvećenju oltara Crkve hrvatskih mučenika na Udbini.
Godine 1995, kad je moja prva knjiga „U potpalublju" dobila Ninovu nagradu za roman godine i postala instant bestseler, i dalje sam, kao i ranije, radio kao turistički vodič u jednoj beogradskoj turističkoj agenciji.
Možda vam se čini da sam ja u ovom naslovu nešto pobrkala, spojila nespojivo, pomešala „frogz i grendmadrz“? Prvo, nisam to povezala ja nego ministar policije Ivica Dačić. Drugo, nisu to neke nebuloze. Naprotiv! To je suština srpske politike. I to već dva veka.
Prezimena ljudi koje u Sarajevu danas pamte samo papirići iznad osigurača su, da se razumijemo, i srpska, i hrvatska, i bošnjačka, i ostala. (Ipak, na vratima pripadajućih stanova zamijenila su ih, po pravilu, bošnjačka.) Sve ih je iz Sarajeva otjerao višak historije. Gusane pločice koje prekriva malter markiraju vrijeme u kojem od ljudi ostaju samo tragovi mastila na požutjelom papiru iznad osigurača.