Tako da, dok po gubitku dodira sa stvarnošću ispoljenom srodnim sloganima ne možemo parirati tvorcima tvrdnje o „kolevci civilizacije”, čini se da smo u regionu srazmerno manje dospeli u žižu po smišljanju nacionalnih slogana o kakvima ovde govorimo nego po reakcijama na njih.
Ubistvo se dogodilo nakon što se Zarubac s vikenda vratio, po proceni oca Branislava, drogiran. Što je bio dovoljan razlog da se primeni uobičajen metod kažnjavanja koji je ovog puta naprosto otišao predaleko i završio onako kako je mogao i toliko puta ranije (a pravo je čudo da nije) – ubistvom.
To što je Lešek Kolakovski rekao da se tradicija može održati samo stvaranjem novog, na neki način je zadatak njihovog života, i sada svi ti razgovori o identitetu, nacionalitetu, „duši“, ovoga puta ne ruskoj, nego ukrajinskoj, čini mi se da imam neko iskustvo oko svega toga, „čuj čito, hodo!“. Dakle, šta je sa kritičkim duhom u novoj državi, nastaje li vrednost na apologetici ili na kritičnosti, gde je izvor kreacije, u uceni ili u slobodi?
Grešna mi duša, ali nisam znala šta mi je od te dve stvari čudnije: što patrijarh gradi vilu pa još na Dedinju ili što mu pomoć u tome obećava predsednik siromašne Republike Srpske?!
Sa kritikom Evrope dešava se nešto slično kao sa kritikom islama. Kritika islama je stara koliko i on sam, ali njegovi novi kritičari svoje zanimanje i svoje postojanje mogu da zahvale krizi islama. Tako su i ekonomska i finansijska kriza u Evropi iznedrile zanimanje evro kritičara.
Perspektive perifernog balinluka* su, u tom smislu, neograničene koliko i krug. Kostimirane zabave i jeftini vodvilji predvidljivih scenarija se neprestano ponavljaju.
Na zahtev sponzora amaterizmu je odzvonilo, dovedeni su profesionalni gladijatori, oni što cele godine idu sa jednog spektakla na drugi praveći pare sebi, sponzorima, organizatorima i bezbrojnim TV kanalima. De Kubertenova utopija da je „važno učestvovati” pretrpela je metamorfozu: „Važno je zaraditi”. A zarade nema ako se sportisti ne nateraju da nadmaše ljudske mogućnosti, da se bespoštedno biju za zlato, jer već ono srebro i bronza, shodno svojem berzanskom rejtingu ne vredi mnogo.
Šta je ova nevidljiva ruka, pita se Fuko. Popularno objašnjenje glasi da je ona Smitov ekonomski optimizam ili teološki ostatak, proviđenje ili mesto blagonaklonog boga, koji nadzire ekonomske procese. U svakom slučaju, reč je o tome da postoji transparentnost ekonomskog sveta, doduše ne za pojedinca, već za privilegovan pogled.
Navodno, imamo pravo na slobodu kretanja. Na red i mir. Na neuznemiravanje tulenjem, urlanjem, revanjem…Na nepopišane ulice. Na isključene zvučnike da do nas ne bi dopirali urlici histeričnoga popa koji nam prijeti paklenim plamenom ako svoj život ne uskladimo sa njegovim naputcima.