‘Biti ateistica u BiH gore je čak i nego biti lezbejka’ reče mi skoro jedna prijateljica aktivistica. ’Blago li se meni’, pomislih.
Piše: M.S.
Desetosatna vožnja iz Beča za Doboj bližila se već svom petom satu. Pala je noć, svjetla su ugašena, tako da mi moje knjige više nisu bile mnogo od koristi u ubijanju dosade. A ona već počela polako da me svu obuzima. Gledala sam okolo, lupkala nogama, prebirala po pjesmama na iPodu. ’Hej, spavaš li?’ začu se ženski glas ispred mene. ’Ne, zašto?’ upitam. ’Ma ništa, dosadno mi, brate, pa da vidim šta ti radiš. Kud ćeš?’ ’Do Doboja.’ ’Vidi, i ja. Kud ćeš ti, delijo?’ obrati se djevojka muškarcu koji je zurio u nas i očito tražio dobru priliku da se ubaci u razgovor. ’Ih, imam ti ja još, ja ću do Jablanice.’ reče, sav ozaren.
Kad mi se oči malo naviknuše na mrak, pogledah malo bolje svoje sugovornike, na koje do tada nisam obraćala pažnju. Djevojka je bila u ranim dvadesetim, neke 2-3 godine starija od mene, a muškarac u tridesetima. Zapodjenusmo razgovor. Oni pričaju, ja slušam. I odgovaram na pitanja. Šta ću, ne koristim jebiga ni jezik, svoj vlastiti, tako često, a pogotovo ne u ovakvim razgovorima. I ne smeta to, izgleda, ni njima. Djevojče se navilo, izgleda da je samo publiku čekala. Priča nam kako studira u Beču. Tamo se zaljubila, našla nekog momka, veza propala.
’E, tad sam se prokurvala’, reče ne mijenjajući ton. Muškarac se malo trznu, ja suspregnuh svoju reakciju, a djevojka nastavi. ’Ih, onda sam sve isprobala. Svega je bilo. Nema koje nacionalnosti. Može se to u Beču, kako hoćeš. Imaš Švaba, Azijata, crnaca, bijelaca, samo biraj. Ima i onih swinger klubova, i to sam probala. Otišla s drugom. Nije mi se svidjelo, ne bih opet išla. Al’, eto, sve se mora probat’.’ Zaključuje ona i poče da rovi po torbici. ‘Čekaj slike da vam pokažem’. I zaista, vadi telefon i pokazuje nam slike. ‘Joj, dobra si ti. Al’ samo za provod, ništa ozbiljno’ šeretski se ceri muškarac. ’Vidi, evo, moju ženu’, vadi i on telefon i pokazuje slike. ’A ovo mi je dijete, skoro rođeno’ sav raznježen priča. ’Idem ti ja, ’vako po Austriji, radim. Vozim kamione. E, al’ ne daj Bože da je u mene žena k’o ti’ smije se i prstom šaljivo prijeti djevojci. ‘Ih, šta mi fali, Boga ti?’ odvraća ona. ‘Sve se u životu valja probat’. A vjernica sam ti ja, postim ramazan, idem u džamiju.’ kaže. ’E, jest, to je za pohvalu’ zadivljeno kaže kamiondžija i počinje diskusija o vjeri.
Ni do tada se nisam baš nešto slomila od pričanja, ali tu- zanijemim. I uvučem se dublje u sjedište, možda zaborave na mene. Davno sam naučila da izbjegavam diskusije o toj temi. Ali, đavola! Ne može ti se to izbjeći. U pola diskusije o tome da li čovjek prestaje biti vjernik dok pije, i da li mu je poslije toga omogućen povrat u vjeru, djevojče se obrati meni. ‘Šta je s tobom, nešto si se ušutila. Koje si ti, ono, vjere?’ Migoljim ja, ne odgovaram. Te, ’a šta je to bitno’, te ’nema to veze ni sa čime’, pa malo ’ej a baš ti je fina majica gdje si je kupila a što ovaj vozač sporo vozi majku mu jebem!’ Džaba, vidim ja nemaju oni namjeru odustati. Ipak se za Doboj ide, možda sam i ’od onih’, valja znati o čemu da se ne priča. Pri tome se sjete da me nisu za ime pitali. Kažem ja, ali ne lezi vraže, ime mi je potpuno neutralno. Ništa ne govori. Dosjete se onda da me pitaju za ime oca i majke. Dosjetljivo, ali iz moje perspektive i podlo. Nekako sam se navikla na individualistički stil života, da ni moja mišljenja, način života, nijedan aspekt moje ličnosti ne ovise ni o kome drugom nego o samoj meni, pa mi je nekako ponižavajuće da se prosto na osnovu mog imena, mjesta gdje živim ili nečeg trećeg odlučuje o tome ko sam i šta sam. Da neko drugi odlučuje. Neću i ne dam i gotovo.
Namučim se i ja s njima, i oni sa mnom, a niko zadovoljan. Kad, odjednom kamiondžiji padne na pamet ko sam i šta sam. Skoro pa ga čujem kako viče ’Eureka!’. ’Pa ti si ateista!’ upre on prstom u mene. ’E, od vas nema gorih ljudi. Pu, jebem ti!’ vidno se iznervira. Jebi ga, žao meni što ga razočara’, pođoh mu reći da ja baš i nisam ateista, da nisam ništa, ali gotovo sad. Ne sluša on mene više. Vidim ja draže bi im bilo i da sam ‘od onih’. ’Pa jebo, kako vi živite tako?’ ubacuje se i djevojka, očigledno mašajući poentu da ateisti nemaju crkvu niti džamiju u kojoj se okupljaju pa da ih sve znam, a pogotovo da znam kako žive. ’Nit’ znaš šta je dobro, šta je loše, jel’ se ne bojiš Boga?!’
’Imam ja svoje dobro utemeljene moralne vrijednosti i smjernice i ne treba mi strah da bih ih poštovala’, htjedoh reći, ali ne dođoh do riječi. ’Svi ćete vi u Džehenem’, povraća se kamiondžija iz šoka. Povratih se malo i ja, pa uspjedoh odgovoriti. ’Vidiš, ja ovakva, bez straha od Boga i pravila koje sam pročitala u nekoj svetoj knjizi, nisam vrijeđala ni povrijeđivala vas dvoje. A vi mene jeste. Izvrijeđali.’ Tu se malo prenu kamiondžija, vidim nije mu svejedno. I zašuti. ’Ma, ti si budala’ reče djevojka i tako to završismo.
Dobro sam prošla. Mogli su i drugima u autobusu reći ko sam i šta sam, a ko zna ne bih li onda fasovala i degenek kakav. Jebiga, svakakvog svijeta od Beča do Doboja. A bus još do Međugorja ide, da su me oni dohvatili, mislim da bih Isusa i u kajgani vidjela. Zašutih tako i pritajih se. Nakon nekog vremena otpočesmo opet neki neobavezni razgovor. Moja (ne)vjera na kraju nije bila dovoljan razlog da me potpuno odbace. Samo da budu na oprezu.
Ne vjerujem da sam uspjela da im promijenim mišljenje da su ateiste beskrupulozni nemoralni likovi koji idu okolo radeći šta god žele, bez ikakvog obzira za tuđe osjećaje. Ali, ustaljena mišljenja se teško mijenjaju, bez obzira na dokaze protiv njih, kaže psihologija. U prijevodu: svako će da misli šta god želi, bez obzira šta mu kažeš. Mada, moj cilj nije ni bio da nekome mijenjam poglede na svijet, samo da potrošim nekoliko sati do svanuća. Jer, kako ono kažu: Mišljenje je kao dupe- svako ga ima.