Danas je jako mali broj knjiga poezije čiji sadržaji oplemenjuju čoveka onim lepim, iskrenim emocijama , stihovi koji odišu ljubavlju, slutnjama, tugama, humorom, sećanjima, mudrošću . Dve zbirke poezije Samotna jutra i Hercegovka koje su izašle iz štampe za gotovo godinu dana autorke Bobe Ivković Trifunović jesu stečišta poezije koja danas predstavlja retkost . Stihovi su puni života i vešto nanizani jedni do drugih liče na dnevničke beleške. Poezija kada je čitate ostavlja utisak da je napisana lako i u jednom dahu, pitko i detinjski iskreno. Danas razgovaram uprvo sa gospođom Bobom Ivković Trifunović, majkom i suprugom poznatih glumaca Sergeja, Baneta i Tomislava, ali danas razgovaramo isključivo o njoj, jer je reč o multitalentovanoj ženi koja piše poeziju, gaji biljke koje baš i ne uspevaju na našim područjima, decenijama se bavi izradom ručnih radova, ima izuzetne kulinarske veštine, nosilac je plakete “Vila od Stalaća” , reč je o dami koja je umetnica u pravom smislu te reči. Ona umetnost sama stvara , ona u umetnosti uživa.
Olja : Poštovana gospođo Trifunović prvenstveno vam neizmerno hvala zbog vremena koje ste izdvojili za ovaj razgovor. Za sam početak volela bih da se vratimo u one pedesete, šezdesete i odrastanje u Mostaru. Pisac Ognjen Pudar mi je jednom prilikom rekao da ste u ranoj mladosti bili ne samo najlepša Mostarka već i jako uspešna glumica sa kojom je zajedno igrao u pozorišnoj predstavi.U medijima nikada nisam pročiatala da su Sergej i Bane sinovi uspešne glumice već sinovi glumca Tomislava Trifunovića. Dakle Vi jeste bila glumica, da li možete da mi ispričate kada ste se bavili glumom u kojoj predstavi ste glumili, i da mi bliže ispričate ulogu kojom ste debitovali?
Boba : Rođena sam i odrasla u Mostaru. Mi, Mostarci smo velike lokal patriote i najviše na svijetu, bez obzira gdje živimo, volimo svoj grad. Rođena sam i odrasla preko puta kuće Svetozara Ćorovića u kojoj je živio i Aleksa Šantić, čija je sestra Persa bila udata za Ćorovića. Do šesnaeste godine života sam odrastala tu, te djetinjstvo priovela u Šantićevom parku, kao i ostala djeca u komšiluku. U osnovnu školu sam išla u najbližu takozvanu Lučku školu . Sa pet godina sam govorila da ću pisati knjige, a sa šest sama otišla kod direktora škole da ga zamolim da me upiše u školu – (tada se upisivalo sa sedam godina). Rekao mi je samo sa mamom da dođem, našto ona nije pristala. U drugom razredu te škole kada sam bila, odsutnog učitelja Kuzmana Randića je zamijenio na času direktor Mile Ratković i tražio da svi čitamo po jednu rečenicu iz „Malog Učkarića“. Jedino je mene pustio da čitam do kraja i rekao mi da sam rođena glumica i, kada završim srednju školu, da će me on lično upisati na Akademiju dramskih umjetnosti. U osmom razredu osmogodišnje sam bila u drugoj školi i u dramskoj sekciji igrala u predstavi Čarobna frula (Mandu – glavni ženski lik). Tada sam dobila diplomu da sam najbolja glumica u školi ( i sada je posjedujem). U prvom razredu gimnazije sam bila recitator. Recitovala sam „Stojanku majku Knežopoljku“. I sada se sjećam dobro. Pjesma počinje sa “Jooooj” našto su se, maltene svi smijali, ali su se vrlo brzo uozbiljili i, na kraju je bio frenetičan aplauz. Kažu da sam, bila najbolji recitator. Nadalje, sam vodila i konferansu . U školskom horu sam pjevala solo.
Olja : Pored glume u perodu rane mladosti ste takođe pisali poeziju,da li ste stihove koje ste tada pisali negde objavljivali i da li ste tu poeziju sačuvali?
Boba : U prvom razredu gimnazije sam pisala poeziju ljubavnu, jer je nastao period zaljubljivanja. Zaljubila sam se u jednog, nešto starijeg kolegu i, napisala tridesetak pjesama. Tada sam nekoliko pjesama pisala i u akrostihu ( tada sam imala samo petnaest godina) . Za te pjesme niko nije znao. To sam skrivala, maltene i od same sebe, jer me je bilo sramota što sam se zaljubila. Te pjesme su ušle u moju prvu zbirku Samotna jutra.
Olja : Odrastali ste u Mostaru u čuvenoj cenjenoj porodici Ivković,kako su vaši roditelji gledali na vaše umetničko stvaralaštvo,da li su vas podržavali?
Boba : Moje roditelje to nije ni zanimalo baš, iako sam ja bila inicijator više održanih priredbi u našem dvorištu, bila i reditelj, i glumica, i pjevala, i sve ostalo. U to vrijeme u Hercegovini, kao i u Crnoj Gori muškarci su bili uvijek broj jedan a ženska djeca „ tuđa večera“. O tome sam napisala jednu pjesmu:
Šuti kćeri, još si mala,
Kad odrasteš, onda kaži
I tvoja će riječ da važi.
Ja odrastoh, htjedoh nešto reći,
Skoči jedan, drugi, treći
Sramota je djevojci reći.
Udadoh se, opet isto
Šuti kćeri, slušaj muža,
Sve ti pruža, ništa ne govori,
Samo radi,
Kad ostariš , onda kaži
Tad će tvoja riječ da važi.
Ja ostarih, mladi kažu
Pregazi te vrijeme
Nisi više mlada
Prošlo je tvoje vrijeme sada.
Olja : Ko je bio stroži mama ili tata,da li se razlikuje vaspitanje koje ste vi dobili od vaših roditelja od vaspitanja koje ste vi pružili vašoj deci?
Boba : Tate sam se više plašila, mada nas nikada nisu tukli, ali su bili vrlo suzdržani. Ne sjećam se da su me zagrlili ili nekada poljubili.Tako se ja nisam ponašala, naravno prema mojoj djeci. Tražila sam od njih da govore istinu, da se ne tuku, da nikoga ne prevare, da slobodno kažu šta misle, da budu humani, da druge pomažu, da se ponašaju pristojno.
Olja : Decu ste naučili da budu ne samo samostalni već i prilično hrabri,da jasno iznose svoje mišljenje,da budu humani i pomažu drugima,postali ste ponosna majka.Koliko je bilo teško ostvariti se uspešno u ulozi majke i kako ste uspeli pored potpune posvećenosti porodici da se bavite umetničkim stavralaštvom?
Boba : Zahvaljujući fejsbuku sam prije nekoliko godina vidjela da je moja školska kolegica izdala nekoliko knjiga pjesama, pa sam ja, zahvaljujući tome (možda se u meni probudila konkurencija), poslije nekoliko decenija, to veče napisala tri pjesme, okačila na moj profil. Zahvaljujući Dragani Sepe, piscu iz Beograda (samo smo se poznavale preko fejsa) sam nastavila da pišem. Ona me je natjerala, kada je pročitala na fejsu neku moju pjesmu, da pišem i da izdam knjigu, a ona će mi uraditi prolog i šta mi god treba. I tako sam ja, njenom upornošću pisala. To stvaralaštvo čovjek nosi u sebi i, ono kad-tad, izroni iz njega.
Mislim da je mojoj porodici drago što se ja time bavim. Mada, kada mi neko kaže “Sva trojica su vam glumci, samo vi niste“, ja odgovorim “ Mora neko i normalan biti“.
Olja : Koliko vam znači podrška porodice u pisanju poezije danas,ko je vaša najveća podrška?
Boba: Ne znam ko mi je najveća podrška, ali ja sam uvijek bila samostalna i svoja.
Olja : Kada ste uređivali drugu zbirku poezije ja ću sada zloupotrebiti poznanstvo sa Tatajanom Bandović koja je radila korice za vašu knjigu čula sam da planirate i treću knjigu?
Boba : Tajana Bandović, slikarka, mi je obećala da će uraditi korice za moju treću knjigu
Kažu da su „blizanci“ ( horoskopski znak) vrijedni i radni ljudi – a ja sam blizanac.
Jedan moj kolega mi je jedanput rekao da nije vidio da neko istovremeno radi više poslova, kao ja. Mislim, da je to odgovor na Vaše pitanje.
Olja : Vaša poezija koju sam ja sa zadovoljstvom pročitala ostavlja utisak da pišete lako u jednom dahu , da li je zaista pisanje lako za vas?
Boba : Upravo tako.Moja mašta, smišlja svašta i, maltene u dahu napišem pjesmu, ali, ako odmah ne napišem, nema ni pjesme.
Olja : Poezija iz vaših zbirki kao trag jednog vremena ,kao blagodet svih osećanja koja su u našem srcu ne može da ne ubedi čitaoca da je iskrenost najvrednije imanje pored ljubavi i čestitosti i na tome vam hvala. Da li planirate da napravite promociju vaših knjiga i podelite sa širom čitalačkom publiku svoje stihove?
Boba : Ljubav, iskrenost, pozitivna energija , vrijednoća su pokretači svega.
Kada izdam i treću knjigu, imam namjeru da napravim promociju, ali, da svi moji prisustvuju tome.
Olja : Pored poezije bavite se i gajenjem biljaka ,koliko vrsta biljaka imate u svojoj kući?
Boba : Istina, imamo veliko dvorište, terase i cvijeća, samim time, jako mnogo.Ja obožavam cvijeće, i imamo 25o saksija cvijeća, 6o ruža, 5o cvjetova oko fontane, a i ostali dijelovi dvorišta su puni cvijeća, 3oo tuja oko placa i nekoliko u dvorištu.
Olja : Da li vam neko pomaže u njihovoj nezi ili sve radite sami?
Boba : Niko mi do sada nije pomagao oko cvijeća.
Olja : Kada ste počeli da se bavite ručnim radovima?
Boba : Sa sedam godina me je mama naučila da pletem, a o načinu izrade ostalih ručnih radova sam se snalazila na razne načine.Kada nekoga nešto interesuje, uvijek pronađe način.Pored svega navedenog , bavim se veoma ručnim radovima, pletem, vezem, heklam, tapiserije sam radila, goblene. Zavjese su mi heklane, imam dva lustera, koja su urađena poentlas radom ( posebna vrsta rada), miljea isto poentlas mnogo, jako mnogo kompleta, haljina, mantila, džempera bezbroj, ponča, bluzica, suknji, šalova, kapa, šešira, neobičnih čarapa itd.
Olja : Da li sada imate vremena za ručne radove?
Boba : Upravo pletem jedan neobičan džemper. Svi moji radovi su unikati, jer nikada nisam voljela nikoga da imitiram u bilo čemu.
Olja : Od svega šta ste do sada uradili sami na šta ste njviše ponosni ?
Boba : Na to nije baš lako odgovoriti. Ipak, mislim da sam najponosnija što sam od ove kuće i njene okoline, koja ni našta nije ličila, napravila zaista jedan mali raj, iako sam bila protiv kuće ove uopšte, jer nisam željela nikako da ovde živim. Čovjek ne smije nikada ni u šta da se zakune.
Olja : Šta bi ste vi danas rekli mladim ljudima koji se žale na nedostatak vremena,šta je ono u životu za šta uvek moraju da imaju vremena da bi se osećali ostvareno i zadovoljno?
Boba : Po meni samo lijene osobe nemaju vremena za mnoge stvari. Gledam današnju mladež, djevojke preko 2o godina ne znaju ništa, ni da kuhaju, niti ih šta interesuje, sem da one dobro izgledaju. Ja, ranije, nikada nisam izašla iz kuće nedotjerana, nenašminkana, pa su mnogi mislili da ništa ne znam. Znači, sve se može, kada se hoće. Moju djecu nikada niko nije imao da čuva. Sem ono u obdaništu. Baneta sam mogla roditi u kancelariji, jer sam, vjerovali ili ne, taj dan radila do 14 časova, a isto veče u 18 i 3o sati ga rodila u bolnici. Svaki čovjek mnogo više vrijedi što više zna.Trebalo bi raditi sve sa ljubavlju i sa velikom željom, iskrenošću, otvorenošću, pozitivnom energijom i uspjeh neće izostati.
Olja : Da li možemo da završimo ovaj intervju sa poezijom koju ćete u trećoj zbirci objaviti ?
Boba : Na kraju šaljem dvije moje pjesme, pa odredite sami koju ćete objaviti. Veliki pozdrav!
V O Ć E
Da l razmišlja
Trešnja mala kada zri
I dođe joj kraj
Hoće li otići u pakao ili raj
Šta li misli dunja žuta
Preko puta o paklu i raju
To drugi ne znaju
Da l je boli kad se
Slatko od nje sprema
Pa u šerpi mira nema
Stalno skače
Ne znam da li
Pjeva ili plače
I da li je to za nju
Pakao ili raj
Što joj je došao kraj.
A šta kaže šljiva plava
Što na grani mirnio spava
U kazanu šumi, pjeni
U čovjeku, jao meni
Mira nema, već zapliće jezikom
I tijelom, ispravlja krive Drine
I sve šalje u
Tri lijepe materine.
S R E Ć A
Našla sam sreću
U drugoj polici,
Trećem redu, petoj knjizi
Biblioteke moje
I stalno se pitam
Zašto samo tu
U knjigama sreće postoje?
Proživjela sam sreću
Sa glavnom junakinjom
Knjige ove i
Kad završih čitanje
Vratih je na policu
Da junakinja tu
Nastavi da sanja snove svoje.
Ja se vratih na svoj put
Ma kakakv on bio,
Nije ni sretan,
A ni nesretan,
Ali, moj je
Pa mi je zato mio.