Tačno pre trideset godina prestali smo slaviti Dan mladosti . Štafeta je stigla 1987 godine poslednji put i na rok koncert u halu Pionir pozdravljena gromkim aplauzom i muzikom grupe Leb i sol, Džakarte, Zane i Valentina. Godinu posle 1988 organizovan je još jedan slet , a od 1989 godine je sve prestalo. Jugoslavija se raspadala … Mi koji smo imali tu privilegiju da budemo rođeni u Jugoslaviji povremeno znamo da budemo nostalgični i da govorimo o vremenu koje je bilo bolje nego danas. Da li je zaista bilo bolje?
Koliko je jedan narod nespreman da nešto menja i koliko ga je lako matirati i održati malignu vlast znaju odlično uprvo komunisti, oni su i danas na vlasti. Menjali su nazive stranaka ali su podojeni komunizmom uspeli da se održe i danas. Masu je lako hipnotisati. Mediji bombarduju rijalitima prosečno stanovništvo, starlete zatupljuju svojim silikonskim grudima intelekte jakih muškaraca , lome ih svojim golim telima i oni reaguju kao Pavlovljev pas. Kome je važno da pokraj sebe ima devojku koja bi čitala pre spavanja Mešu Selimovića, ili diskutovala o Dzimiju Hendriksu ako nema na grudima dobru četvroku? Nema više ni radnih akcija ni drugova ni drugarica. Došlo neko drugo vreme i neka je. Prilagodili smo se . Odlično su nas izresirali. Dan mladosti je ostavio je trajne posledice u našem genetskom kodu. Gole otoke danas imamo u nama samima tako da ne moramo mnogo putovati da bi se mučili, možemo se mučiti dok stojimo u mestu. Plate nam ne pokrivaju najosnovnije životne potrebe, ali opet uspevamo da idemo na letovanja i vozimo pristojne automobile, da nosimo dobre mobilne aparate i svakodnevno kupujemo cigarete. Kako uspevamo da od mesečne zarade obezbedimo sve ono šta nam je potrebno ne bih umela da odgovorim. Nejasno je kako uspevamo da potrošimo mnogo više nego što zaradimo , prosto se stiče utisak da se novci razmnožavaju tokom noći u našim dzepovima baš kao što se razmnožava ona gljiva koji kruži već godinama u mojoj zgradi od stana do stana a koja se mislim zove “kombuha” i koja nikako da prestane da živi u svakom frižideru kupljenom pre 2010 godine. Materijalna situacija svakog od nas se može nazvati “kombuha sindrom” . Nema se a može se. Nemamo štafetu ali imamo paštete potrebne za more, dovoljan broj konzervi i kesica supa. Ne slavimo više Titov rođendan ali slavimo rođendane dece u prepunim igraonicama a osamnaesti rođendani kod dece koja postaju punoletna proslavljaju se skuplje od Titovih sletova, iznajmljuju se restorani, ogromne svadbene sale, naručuju torte koje teže viš od deset kilograma i zove se po najmanje dve stotine gostiju. Obavezna je živa svirka, sa plaćenim fotografom koji će sve lepo zabeležiti i snimiti. Kućne rođendanske žurke su za nas matore koji smo prešli trideset i petu i koji imamo tek toliko od plate da povremeno pozovemo prijatelje na pivo i kafu na večernje sedljke.
Sada bih trebala nastaviti ovaj tekst i pokušati ga vratiti na početni kolosek u tematskom delu koji bi trebao razraditi pisanje o Titovom rođendanu. Ne ide mi nešto. Skoro sam gledala Karaulu na RTS-u i posle nekoliko dana otišla do pijace i kupila petunije za žardinjere koje imam na terasi. Petunije nisam kupovala godinama šta ti je film Rajka Grlića. I moj stari se zove Rajko, i mene su zvali Rajko dok sam bila u školi, tada je bilo aktuelno zvati te po starom . Danas drugari vašeg deteta i ne znaju kako se vaše dete preziva a ne ime ćaleta. O čemu sam ja u stvari htela danas pisati ? I šta sam htela reći?
Danas je dvadeset peti maj, pa sam se eto setila kako smo pripremali sletove na stadionu i radovali se Titovom rođendanu više nego svom rođenom. Da li su naši roditelji ponosni što su nas tako vaspitavali , no činjenica je da smo mi kao “hipnotisana gomila” ravnopravno raspoređeni u zemljama bivše Juge i da zasigurno izumiremo kao narod dok se raseljavamo po celom svetu u potrazi za boljim životom. Prestali smo ratovati i sada ne umemo da se oporavimo kao ljudi i ojačamo ekonomiju, umesto da proizvodimo sami i pojačamo izvoze mi uporno uvozimo sve šta nam ko pondi . Na rafovima u marketima je više prozvoda iz inostranstva nego naših domaćih. Nosimo garderobu iz radnji u kojima nude polovnu odeću, a emotivne gladi zadovoljavamo na internetu komunicirajući sa ljudima koje nikada nismo videli. Kupujemo lekove za smirenje u apotekama kao što smo nekada kupovali jogurte u samouslugama, objavljujemo statuse na društvenim mrežama protiv aktuelnih vlasti a kada izađemo na izbore glasamo uprvo za tu istu vlast pravdajući se u sebi da nemamo izbora. Mesečno ne možemo zaraditi za jedan zubni implatant ali zato slavimo slave i okrećemo prasiće. Sahranjujemo članove porodice uz popove koji izgovaraju molitvu za pokojnika tek kada dobiju najmanje sto eura , i hranimo pola sela. Čudni smo mi ljudi danas . Radimo sve ono suprotno od onoga šta bi trebali učiniti da bi nam bilo bolje. I uz sve to čvrsto verujemo da smo mentalno zdravi. A kada odgledamo povremeno Karaulu i kada čujemo kako Safet Pašić kaže : “Jebeš ti to mene Paunoviću ?” nasmejemo se dok Ljuba Paunović odgovara : “Ne jebem druže poručniče.” samo se nasmejemo ne shvatajući da smo odavno dozvolili da nas svi živi jebu svakodnevno još od 1988 godine kada smo prestali da slavimo Dan mladosti.
“I nikog nema da nas probudi
i niko ne zna ko smo mi
i nikog nema da nas probudi
i niko ne zna gde smo mi
Spavamo predugo
sanjamo uzalud
kada ce da svane dan
kada ce da prodje san.”
P.S.Stihovi iz pesme Nikog nema da nas probudi Elekrtičnog orgazma