Aktivizam. Koliko nam je zapravo, u ovo moderno doba, doba tehnologije, poznata ta rec? Mozda gresim, ali verujem da samo nekolicina ljudi u malim, da ne kazem zabacenim mestima, zna za ovaj termin, ali ne i za njegovo znacenje. Tuzno je, ali istinito, da zivimo u svetu gde se sve manje radi na obrazovanju, jer, nazalost, nasim drzavnim institucijama rukovode oni koji nisu skolovani, dok oni sa diplomama u rukama sede kuci i cekaju kakav-takav posao… A tako nam dodje vreme izbora, pa oni sto sede u koznim foteljama u toplim kancelarijama, nama, obicnim smrtnicima, obecavaju kule i gradove, nova radna mesta, nove skole, pricaju o perspektivi za nas mlade, a te perspektive, pravo da Vam kazem, nema nigde. Evo, i ja sam zivi dokaz toga, jer sam i sama nezaposlena, dok uzaludno cekam priliku da steceno znanje u skoli negde i primenim. Tuzno je, ali istinito, o aktivizmu se samo prica, dok sve stoji, sve propada, dok nam je drzava na rubu propasti, a mi, njen narod, na korak od ambisa…
Iskrena da budem, nisam politicki opredeljena. Meni su zapravo svi ti politicari nalik jedan drugome, zasticeni poput belih medveda, sa fantasticnim materijalnim primanjima, sa zivotom o kome mi – narod koji se muci da prezivi sa malo hleba i soli, moze samo da masta. Pa tako i ja, anonimni novinar u pokusaju, dozvoljavam sebi da mastam. I da iskreno, bez srama i stida, otvoreno i pomalo drsko kazem da ne verujem praznim obecanjima onih koji vode drzavu u kojoj zivim, pa kao takva, kao jedna socijalizovana osoba, mlada i perspektivna, pricacu Vam o aktivizmu iz mog ugla – o onome sta bih, da mogu, promenila u mojoj drzavi. A mnogo bih toga, verujte mi na rec! Kada nam politicari vec obecavaju bolje sutra, zasto nesto od toga i ne ispune? Zivim u malom selu, nadomak jednog prelepog grada, cija reka spaja dve drzave. Zamislite Vi tu lepotu, zamislite jednu vekovima staru tvrdjavu. i jednu reku ciji je most na samoj granici izmedju dve drzave, da ne kazem dva naroda… Kako bi samo lepo bilo da moje selo, ili moj grad, dobije Dom kulture!Da imamo svoje pozoriste, svoj bioskop, da se setaliste moje najdraze reke urede, da se posade nova stabla, da ovu cistu prirodu sacuvamo! Kako bi samo lepo bilo da se nadlezni angazuju, pa da moju generaciju, i sve druge mlade generacije, finansijski pomognu, da nam daju priliku da se skolujemo, da napravimo zajedno bolje sutra, lepsi grad, moderniju drzavu! Aktivizam bi se mogfao sprovesti tako da se spreci da mladi, skolovani, pametni ljudi raznih profila ne idu u strane zemlje u potrazi za boljim sutra, vec da svoje znanje primene ovde, na rodnom tlu, u svojoj zemlji. Aktivizam gradjana i gradjanki Bosne i Hercegovine mogao bi se sprovesti tako da se poradi na odrzavanju prirodnih dobara, jer je nasa zemlja itekako bogata njima! Imamo predivne izvore, sa cistom, zdravom vodom, ali se nazalost tako malo polaze na ekologiju da se isti zagadjuju, pa smo prinudjeni da pijemo flasiranu vodu, i da ono malo novca sto imamo prosto bacamo na vestacke stvari – ne jer tako zelimo, vec sto tako moramo!Nasa bi sela mogla dobiti bar jedan kulturni objekat, pa da se kroz aktivizam poradi malo na obrazovnim profilima, da se otvore novi fakulteti, da imamo perspektivu, da naucimo strane jezike i upoznamo se sa drugim kulturama, a da sve nauceno primenimo ovde – u nasoj Bosni i Hercegovini, jer se zna da je domovina nasa druga majka! Danas su, srecom, dostupni krediti u bankama, i to je jedan od nacina da se vec spomenuti aktivizam sprovede, pa da se otvore mala preduzeca, i da se na taj nacin hiljadama ljudi koji traze posao da kakav-takav izvor egzistencije! Moram da pomenem jednu porazavajucu cinjenicu : U mojoj zemlji, nazalost, jos uvek postoje ona mesta u kojima, pri prvom vecem sneznom nanosu, nastupa saobracajni kolaps! Nema saobracaja, nema mogucnosti da se iz takvih mesta ode do lekara, cak ni u hitinim slucajevima, a takodje sam se uverila da ni ucenici ne mogu redovno da pohadjaju nastavu upravo zato sto ih kilometri dele od prohodnog puta na kome saobracaj normalno funkcionise. Nestvarno mi je da u 21. veku, u doba moderne tehnologije, postoje mesta koja skoro da nestaju i koja se polako gase samo zato sto su na tako nepristupacnom terenu da je jednostavno nemoguce imati normalan zivot u njima u zimskim mesecima. Eto, iskrenog predloga za sprovodjenje aktivizma – da se putevi ociste, da se tereni srede, da, ako nista drugo, postoji jedna mala ambulanta za hitne slucajeve u tim mestima, jer su nekada ljudski zivoti ugrozeni, a zbog vremenskih neprilika i losih puteva, desava se da neko ne dobije hitnu medicinsku pomoc. Zar da dozvolimo da nam raste mortalitet, umesto da se svi udruzimo, i da zajednickim snagama stvorimo jacu Bosnu i Hercegovinu?
Na kraju svih krajeva, ne moramo nista novo da gradimo, ali hajde da se solidarisemo, pa da ovo sto imamo, sto smo nasledili, sacuvamo, jer smo, nazalost, neke stvari i objekte vec unistili! Neka drzava daje subvencije mladim ljudima u privredi, i prosto ih natera da ostanu ovde, a ne da idu, neka se postara za strucnjake da ostanu ovde, gde su se i skolovali, a dobro se zna da je nas obrazovni sistem najjaci u celom svetu! Zato, nasi ljudi, bilo kog obrazovnog profila i jesu najveci strucnjaci, poznati u zemljama sirom sveta! Mora li sve da se plati, da li je novac jedino merilo, cak i za najvece talente ovog vremena? Posto je veliki broj nezaposlenih, a sposobnih za rad, zasto grupa aktivista ne krene po selima, ne ponudi mladima da rade time sto ce im dati recimo sadnice malina, ili bilo kog drugog voca ili povrca, od kojeg ce uz trud i znoj ubrati plodove svog rada? I sa obzirom da nam je aktivizam skoro pa na nultoj tacki, ja se usudjujem da Vas pitam: Zasto ne budemo svi aktivisti? Dajmo svi sve od sebe, istovremeno za sebe i druge, jednom recju za drustvenu zajednicu, i zajednicko bolje sutra! Nemojmo skrnaviti nase objekte, nego ih sacuvajmo, da ih bar odrzimo u postojecem stanju umesto sto se pojedini usudjuju da ih unistavaju! Nekada je malo potrebno za srecu, a u ovom slucaju uz malo truda i strpljenja svakog od nas, moze se rezultirati velikim uspehom! Jer, bez svesti o drugima i sebi, nemamo ni priliku da nesto promenimo, a bez truda i upornosti, i bez zelje da nam bude bolje, svima, danas, sutra, u buducnosti, nemamo ni rezultata, a samim tim nemamo ni bolje sutra!
ZA KONKURS.