U jesen 2012, Aca Rodić, vlasnik „Kurira“, okupio je uredništvo dnevnog lista „San“ u „Srpskoj kafani“, na večeri za sreću i dug život svom novom papirnom poslovnom poduhvatu. Tu je, verujem, bio glavni urednik „Sana“, Bane Bjelica, vrlo verovatno i zamenik glavnog urednika Milan Grujić, sasvim moguće direktor „Sana“, zaboravih mu ime, možda i izvršni urednik Perica Gunjić, pa čak i urednik zabave, Boško Ćirković Škabo. Ja sam sigurno bio prisutan, u svojstvu kreativnog urednika.
Zahvaljujući poziciji za stolom (sedim odmah desno od Rodića), uglavnom komuniciram sa gazdom. Duboko zabrinut zbog toga što se u zemlji dešava nešto jezivo – uspinjanje Aleksandra Vučića na nivo božanstva, putem fantomske pozicije prvog potpredsednika Vlade – pitam Rodića kako će se to odraziti na „San“. Prethodne dve godine pisao sam kolumnu subotom za „Kurir“, rasturao sam demokratsko-socijalističko-dinkićevsku koaliciju i nikada mi ni reč nije cenzurisana, a ovaj je, ako po nečemu, poznat po cenzuri.
„Šta ti je bre“, parafraziram Rodićev odgovor, „Vučić je sad demokrata. Iza njega stoje Nemci! On će da nas dovede u red. Konačno idemo u EU! Gotovo je sa pljačkom i kriminalom.“ „Koliko se ja razumem u Vučića, gotovo je sa demokratijom“, parafraziram svoju repliku i dodajem: „Svaki korak ću u ’Sanu’ da pratim i Nikoliću i njemu. Jebaću im majku za svako sranje koje naprave.“ „Slobodno, slobodno, sad ćemo konačno postati slobodna i uređena država“, bez da trepne zaključio je debatu Rodić, a ja mu nisam poverovao.
Nemci stoje iza Vučića. Nemci su stajali i iza streljanja u Šumaricama. Ali stajali su i iza Đinđića. Nisu svi Nemci isti Nemci. Sad su stali iza ovog čudovišta. Ili su se zajebali, ili su zajebali nas. Ako su se zajebali, brzo će da isprave grešku, ako su rešili da zajebu nas, dobro su odabrali. Preostalo mi je jedino da se te svečane večeri napijem kao stoka.
Kreativni urednik daje glas novinama. Piše naslove, podnaslove, glose, potpise za fotke, pa čak i kratke opise filmova u TV programu. Kreativni urednik ne bira teme. Njih bira kolegijum, ujutru. Odlučio sam da glas „Sana“ bude zajedljiv, ujedljiv, ciničan, ironičan i bezobrazan, po ugledu na Maxim, koji sam nekada uređivao. Naročito sam se naoštrio na novu vlast, imajući u vidu da sam prema prethodnom režimu bio prilično kritičan, zajedljiv, ujedljiv i bezobrazan, a ovi, naročito s Vučićem, koji je u oktobru, 2012. već bio napumpan preko ivica demokratije, nikako nisu mogli da budu bolji.
„San“ je reklamiran kao tabloid „kakav treba da bude“, „po uzoru na britanske tabloide“, „iza nas ne stoji niko“ i slično. Prvi broj izašao je u ponedeljak, 19. novembra, 2012. Ili u utorak, 20. novembra, ne sećam se. Vlajkovićeva, kolegijum ujutru, biranje tema. Dešava se ovo, dešava se ono, svi urednici mudro zbore, sastavlja se plan za svaku rubriku i onda kreće posao. Od tog trenutka (10 sati) do otprilike jedan popodne, kada se prvi prelamao TV program, imao sam pauzu, koju sam iskoristio da bih, protiv svoje volje, svedočio poslu iz pakla – dnevnim novinama. Naročito takvim.
Gnezdo stršljena, u kome urednici urliču, novinari se tresu, svi puše, neki plaču, vesti se menjaju iz minuta u minut. Ova otpada, ova upada, ovo ispada, ovo uleće, desilo se ovo, jebeš ono, ne, ipak ćemo ovo, šta si to napisala, glupačo retardirana, alo, konju, jel gotov taj tekst, da bi oko pola pet počinjao pravi pakao. Nismo imali noćnu redakciju (šta god taj kurac bio), niti drugo izdanje, ili treće, odnosno beogradsko (jebite me, ne znam ništa o tim stvarima), morale su novine da budu u štampariji do šest posle podne.
Od prvog do poslednjeg broja „Sana“, dešavalo se isto: u pola pet pada u vodu sve što je dogovoreno na kolegijumu i sve što je ušlo u prve tri strane (koje se, kao najbitnije i najaktuelnije, poslednje prelamaju) i odnekud stižu nove udarne vesti. Hapšenje Dulića. Hapšenje Dragina. Hapšenje Miškovića. Prisluškivanje Vučića. Nacrtajte Haradinaja kao vampira. Kompletnom uredništvu se, pred kompletnom redakcijom, ruši kompletan autoritet, koji se zatim ponovo uspostavlja na jedini mogući način: siledžijstvom.
Stigla nova tema za naslovnu, imaš 20 minuta da napišeš tekst, sve ovo se izgovara urlajući, uz udaranje po stolovima i zidovima. Zbog ovoga novine kasne, kad konačno dođe do prelamanja, menjam prelamača koji je već dvaput plakao, sedam na njegovo mesto i direktno ukucavam podnaslove i potpise za fotke. Kod tekstova koji su očigledno imali za cilj propagandni obračun sa bivšim režimom, gledao sam da prcam novu vlast (primer, potpis za fotku ljutog Vučića, koja prati tekst o njegovoj odlučnoj borbi protiv kriminala: „Dr PPV izmislio lek protiv žutice – sve demokrate u aps“).
Odvučem se kući, popijem ksanaks, zaspim, probudim se, odem na kiosk, kupim „San“ i shvatim da je, po mom odlasku, nevidljiva ruka prešla preko svih mojih podnaslova, potpisa za fotke i glosa u kojima sam prcao novu vlast i napisala nešto drugo. Posle pet takvih dana, dao sam otkaz. Bane Bjelica, koji je radno vreme provodio slušajući Brkove, sa kacigom za motor na glavi (motorom se vozio na posao i s posla, a na poslu je često udarao glavom o ormare i zidove), osim kada bi je skidao da popije demetrin, zamolio me je: „Izdrži do Nove godine. Evo, ne moraš da dolaziš pre podne.“
„Ali, koji ću vam, ako neko ponovo piše ono što sam ja napisao?!“„Samo ostani, molim te, nemoj da mi praviš sranje“. Pošto smo Bane i ja od 2001. bili (i do danas ostali) drugari, nisam imao kud – neću da zajebem druga. „Dobro, daj mi kolumnu svakog dana, na trećoj ili petoj ili sedmoj strani, svejedno mi je. Ako može Basara u „Danasu“ svaki dan, mogu i ja ovde. Bilo je to dobro za „San“, koji je, iako nisam to mogao i da dokažem, očigledno bio malo Vučićevo propagandno čudovište. Taj nevidljivi govnar, koji nam je svakodnevno uvaljivao sveže afere o „žutim lopovima“, trebalo je, radi privida objektivnosti, da bude srećan što u „Sanu“ postoji makar jedan disonantan ton. Moja kolumna. U kojoj sam ga slasno karao.
Drugog januara Milan Grujić javio mi je da ne dolazim u redakciju, jer je „San“ ugašen. Od januara 2013. za mene više nije bilo književnih promocija, intervjua, o poslovima, kako stalnim, tako honorarnim, da ne govorim (izuzev šest brojeva nedeljnika „Super sport“, 2014). Još u junu, 2013. jedan čovek iz vrha vlasti (i danas je tamo) insistirao je da se nađemo na skrovitom mestu, da mi kaže kako spadam u pet najomraženijih ljudi Aleksandra Vučića i upozori me dase pazim, jer kad Vučić mrzi, on mrzi patološki. Što me mrzi, konjina glupava? Pa ja sam mu kolumnama u „Kuriru“ i belim listićarenjem pomogao da dođe na vlast. „Zbog onih kolumni u Sanu“, objasnio mi je taj čovek.
Bilo je budala koje su 2013. verovale da on može da donese neke pozitivne promene. Bilo je govnara koji su 2014. kalkulisali kako je Vučić na vlasti mala cena za rešenje „kosovskog problema“. Bilo je somova koji su bili u vladi sa Vučićem, misleći kako je to neka normalna vlada, sa neznatno poremećenim likom na čelu. Bilo je slepaca koji su u Guzenbaueru, Bleru i Šrederu videli dokaz da je Vučić ipak demokrata. Bilo je seronja koji su mislili da preterujem u svojim kritikama. Bilo je sisa koje su mi govorile da se ne čudim što sam zabranjen na svim medijima, posle onoga što sam „uradio na Pinku“, 2013 i dve godine kasnije na „Prvoj“.
Bilo je glupana koji su primetili da nešto nije u redu tek 2017, kad je Vučić postao predsednik i od prvog dana krenuo svakodnevno da gazi Ustav pred kojim se zakleo. Bilo je morona kojima je bilo sasvim normalno što je opozicija morala da se pravi od nule, degenerika koji su toj, jedva sklepanoj opoziciji, tražili dlaku u jajetu i mamlaza, koji nisu videli ništa sporno u tome što sve televizije sa nacionalnom frekvencijom izgledaju kao severnokorejski dnevnik, ali i poslednjem magarcu, majmunu, volu i somu sve je postalo jasno kada je krajem 2018. Borku Stefanoviću razbijena glava i kada su počele prve masovne demonstracije protiv režima.
Novak Đoković, jedan od najboljih tenisera ikad i najbolji srpski sportista svih vremena pre neki dan (februar, 2022) seo je kod Vučića u krilo, da mu se zahvali za sve što je ovaj uradio za njega dok je blejao u pritvoru za migrante u Melburnu. Vučić je za Novaka: držao konferencije za novinare, na kojima je koristio teniserove probleme da promoviše samoga sebe, a upalio je i slova NOLE NOLE NOLE na svojim, opranim novcem podignutim, zgradurinama u „Beogradu na vodi“. I dao mu je nekoliko hektara zemlje za teniske terene kraj Dunava. I još nekoliko hektara kraj Save. I častio ga je učešćem u svom propagandnom video klipu.
a li Novak Đoković zna ko je Aleksandar Vučić?