Svaki put kad se za praznike okupi porodica ili kad posjetim starije ljude na dnevnom redu se obično nađa tačka na kojoj se pregledaju stare fotografije.
Jedina moja, iz pjene rođena, svaki put kad zažmirim iznova proživim sva tvoja sjećanja vremenom uklesana na mojim kapcima. Krijem svoja osjećanja prema tebi pa kažu da te ne volim, da te mrzim – ne znaju.
Čitatelju moj, ono što se ne vidi na ovom dokumentu je ono što sam razmišljala prije nego sam krenula pisati tekst. Kako nas je redakcija samo zeznula sa ovim pravilima.
Nema nikakvog smisla, svjesna sam, ne mogu sa sigurnošću ni prihvatiti ovu misao, ali ostajem, ne mogu se udaljiti od svojih korjena. Svaki čovjek u svakom trenutku mora da posjeduje viziju prošlog, sadašnjeg i budućeg ličnog identiteta. Bez posjedovanja tog identiteta, čovjek bi bio kao formirani oklop koji ima svoj naziv, ali ne i svoju svrhu, odnosno nema sliku o samom sebi.
Pričao mi je ćaća ima nekolika mjeseca, znam da je bilo nakon središnjeg Dnevnika, ne sjećam se datuma, samo znam da se do vremenske prognoze govorilo o štrajkovima, nezaposlenosti i prirodnim katastrofama, pa može biti onda svaki dan unazad godinu, dvije, pet...
Можда је могуће... Али, гдје и како? Овдје?! Ту? Тешко је. Јако. Ја не знам! Не знам гдје је мој простор, шта је мој простор и да ли, уопште, постоји било каква, моја, веза са простором. Којим и каквим простором? Простором као мјестом за које се неко везује и које дефинише неко биће, блискост и припадност... Или?