Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Granski sindikat kulture, umetnosti i medija “Nezavisnost” podnijeli su hitnu rezoluciju o stanju medija u Srbiji koju je 19. juna usvojila Generalna skupština Evropske federacije novinara (EFJ). Usvojenom rezolucijom, EFJ izražava ozbiljnu zabrinutost zbog eskalacije napada, prijetnji, pritisaka, kriminalnog nasilja, institucionalnih propusta i sve izraženije medijske zarobljenosti u Srbiji.
Od 2024. godine, EFJ je, u saradnji sa mrežom SafeJournalists, na platformi Mapping Media Freedom, verifikovao i dokumentovao 389 slučajeva kršenja medijskih sloboda, kojima su bila pogođena 643 medijska profesionalca u Srbiji. U obrazloženju rezolucije posebno je ukazano na fizičke napade, prijetnje smrću, nasilno zastrašivanje, nezakonit digitalni nadzor, kampanje blaćenja, kao i slučajeve u kojima policija nije zaštitila novinare ili ih je direktno ugrozila tokom izvještavanja. EFJ je upozorio i na dokumentovani obrazac organizovanog zastrašivanja novinara na zadatku, uključujući napade i opstrukcije koje sprovode osobe sa prethodnim krivičnim presudama, među kojima su i lica osuđivana za teška krivična djela.
O stanju medijskih sloboda u Srbiji, situaciji u javnom medijskom servisu Srbije, uslovima i mogućnostima profesionalnog rada novinara za BUKA magazin govori Dane Markovski, predsjednik sindikata “RTS Nezavisnost” i potpredsjednik Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija “Nezavisnost” u kojima djeluju radnice i radnici Radio Televizije Srbije.
BUKA: Kako vidite situaciju na RTS-u danas?
Markovski: Novo je to da imamo novu direktorku, a da se ništa bitno nije promenilo. Istina, nisam bio tu sad ovih nekoliko dana, bio sam službeno van zemlje tokom emitovanja emisija na temu zvučnog topa, tako da ne znam šta se dešavalo tačno u samoj kući. Video sam samo kakva je emisija bila i kakve su reakcije bile. Ne bi to trebao da bude stil RTS-a, ali očigledno je tako.
S jedne strane, neke reorganizacije se dešavaju. To neće bitno da promeni stanje. Iz ugla sindikata, mi i dalje imamo stabilnost finansiranja i plate su OK.
Ali, što se tiče uređivačke politike, ni to se neće bitno promeniti. Nama stalno zameraju što mi kritikujemo uređivačku politiku, kažu da je naše da brinemo o tome da radnici budu zadovoljni i da se ispunjavaju uslovi koji su po kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu. No, mi konstantno polemišemo s rukovodstvom i u vezi s uređivačkom politikom.
Istovremeno, u toku su akcije sporazumnog raskidanja radnog odnosa uz stimulativnu nadoknadu. Mi kao sindikat ne nagovaramo članstvo na to, niti odgovaramo od toga.
BUKA: Kako ta mogućnost utiče na zaposlene?
Markovski: Ta mogućnost je u kolektivnom ugovoru preko 20 godina i postoji u slučaju da neko želi da ode iz organizacije, kako bi mogao da napravi dogovor sa poslodavcem, i da mu poslodavac izađe u susret. I to je tako stajalo, to se nije koristilo. Možda se i koristilo, možda je neki pojedinac to i koristio kad je odlazio. Mi nemamo ta saznanja, zato što se to kolektivnim ugovorom nudi samom zaposlenom.
Sindikat je dozvolio da to bude u kolektivnom ugovoru zato što je to normalno. No, ovo je prvi put da se s korištenjem te mogućnosti polazi od inicijative poslodavca i da poslodavac to otvoreno nudi mnogima. Sve se događa bez pritiska. Tu mogućnost, da budem iskren, koriste zaposleni koji su tu negde blizu penzije, koji mogu da uzmu neki dinar, a da pritom ne gube mnogo čekajući penziju nekoliko godina, odlazeći na biro, čekajući posao na drugom mestu. To nije posve povoljno za sindikat, jer sindikat gubi na taj način članstvo, ali iskren da budem – potpuno razumem neke kolege. Mi smo kuburili s platama veoma, veoma dugo. To je bilo preživljavanje, a ljudi sad možda vide neku šansu u tome.
Kada vi nekom ko je dobar deo radnog veka proveo na minimalcu, s lošim koeficijentom, ponudite nekih desetak, petnaest hiljada evra, s tim da može i da ide u penziju za nekoliko meseci, naravno da će to da prihvati.
BUKA: Mapiranjem slobode medija u okviru mreže Safe journalist dokumentovano je 389 slučajeva kršenja medijskih sloboda 643 medijska profesionalca. Da li se sindikatu javljaju zaposleni RTS-a sa takvim iskustvima?
Markovski: Na RTS-u imamo sporadične slučajeve da se ljudi javljaju zbog neke vrste mobinga, najčešće jer im nije dozvoljeno da rade, da im se izveštaji koje naprave da ne puštaju u program, da imaju cenzuru. To su često situacije u kojima novinar bude na terenu, ali izveštaj nigde ne može da se vidi, zato što to, recimo, ne odgovara uredništvu.
S obzirom da sinidikat deluje na celoj teritoriji Republike Srbije, mi smo do sada uspevali nekako da to uspešno suzbijemo, omogućimo da ti ljudi nemaju neke velike posledice po profesionalnu karijeru. Istina, drugi ljudi su videli da su ti ljudi malo sklonjeni u stranu. Do sada smo, ipak, uspevali da pomognemo ljudima da sačuvaju zdravlje i bezbednost na radu. No, pritisak koji trpe sigurno ostavlja posledice. U saradnji sa njima, ne izlazimo mnogo u javnost, da pojedinačno slučajevi ne bi dobili neki drugi kontekst ili neke druge posledice.
BUKA: Da li je danas moguće raditi na RTS-u i sačuvati profesionalnost i objektivnost, kada je novinarima do toga stalo?
Markovski: Što se tiče novinara i objektivnosti i profesionalnosti – teško da to na RTS-u može. Profesionalizam – da, jer profesionalci kad im se da zadatak uradiće ga onako kako treba. E, sad, da li će onaj koji je odgovoran za to dopustiti – to je pitanje. Vi možete napraviti prilog ne znam o čemu, ali to neće naći prostora na našim programima. Ako ne želite da se suprotstavljate uredniku, vi ćete dolaziti u redakciju, nećete raditi ništa. Egzistencijalno je to, da kažem, nekako i opravdano.
Uzmimo u obzir da je slična situacija i u nekom delu navodno “opozicionih” medija. Oni koji su tu i rade profesionalno ne mogu ništa ukoliko urednik ne želi da pusti taj neki prilog.
To je naš usud – da nemamo sluha za drugu stranu. I to generalno mislim, mi kao društvo. To nije kriza – mi prosto nemamo sluha više za drugo mišljenje, ne želimo da se čujemo. Ili je crno ili je belo, ili smo naši ili smo protiv nas. U toj situaciji, teško je biti novinar danas u celoj Evropi, u celom svetu, a kamoli u Srbiji gde su već 30 godina takve podele i gde se radi sve ovo što se radi.
BUKA: Kakvi su utisci s Generalne skupštine Evropske federacije novinara? Koliko je novinarstvo ugroženo?
Markovski: U svim državama Evrope postoje pritisci na novinare. Znamo mi to već nekoliko godina – sve je veći upliv vlade i država u finansiranje nacionalnih medijskih servisa, novinari su napadani maltene u svakoj nezavisnoj kući, pogotovo novinarstvo koje iskače iz nekih, da kažem, šablona vlasti. Naročito u ratom zahvaćenim područjima, recimo u Izraelu, u Gazi, sada u Libanu… Što se ove regije tiče, povlače se i konci još iz devedesetih godina i ratnog izveštavanja na prostorima Jugoslavije. Slabi su tu pomaci. Apelujemo stalno na to da je novinarstvo javno dobro, da to treba služiti svima, da je to nešto što svakome od nas vredi, da ga treba koristiti u prave svrhe. Ipak, sve je više pokušaja napada na objektivno, nezavisno novinarstvo, i sve je manje prostora da se objektivno dela.
BUKA: Da li uopšte u tom medijskom pejzažu postoji ipak šansa da se kroz alternativne i medije nezavisne sheme finansiranja, objelodani potraga za istinom?
Markovski: I ovo malo nezavisnih medija što postoji vlast gleda da ućutka na bilo koji način. Naravno, postoje slučajevi. Mi se kao zajednica borimo, pa i ovom rezolucijom, da se nešto promeni i u odnosu EU i OEBS-a prema našoj državi, prema tome kako se tretiraju novinari, prema tome kako se tretira istina i objektivno novinarstvo. Ovde ima ljudi koji hoće time da se bave, ima ljudi. Ali, jednostavno, ne možete da budete skroz vidljiv kada postoje gušenja od strane vlasti svakog pokušaja objektivnog i nezavisnog novinarstva. Sve je manje takvih medija i novinara, ne zato što ne žele time da se bave ili nemaju hrabrosti, ne mogu da izađu i sami da o tome svedoče, nego i zato što kvalitetno novinarstvo “progutaju” vesti koje se namerno zbog toga i puštaju, nebitne stvari…
BUKA: Da li mislite da je moguće da novinari i mediji, svako za sebe, pojedinačno nađu izlaz iz takve situacije? Ili je ipak to kolektivni proces…
Markovski: Mora da se promeni i društvo i shvatanje u društvu i da neke stvari prihvatimo onakve kakve jesu. Prvo, da nema progona tih novinara, da se napusti stanje u kome ne možete nijednu vest da pustite, a da ona ne prođe neku redakturu. Treba, ipak, doći i u to stanje svesti da ne možete ono što se desi, a bitno je i važno, da čujete samo tako sporadično i u tim nezavisnim medijima. Treba doći do toga da se takve stvari ne “progutaju” odmah i da u roku od sat-dva nove, druge vesti koje se plasiraju, koje se stavljaju u žižu, tako da ne stignete ni da reagujete na to što je bilo. Za to je bitna promena celog društva, promena načina razmišljaja, promena naših shvatanja, promena Evrope prema nama i onda promena sistema vrednovanja koji je prisutan već neko vreme. A nadam se da ta promena ipak dolazi.