Grupa Van Gogh gostovaće u Banjaluci, na tvrđavi Kastel, 19. juna, a povod koncerta je četrdeset godina postojanja ovog benda. Na spisku pjesama koje će Van Gogh odsvirati naći će se tridesetak pjesama iz ranijeg perioda ali i pjesama sa njihovog najnovijeg jedanaestog studijskog albuma. Povodom ovog koncerta novinar Buka magazina razgovarao je sa Zvonimirom Đukićem Đuletom, frontmenom i gitaristom grupe Van Gogh.
19. juna ste na tvrđavi Kastel. Proslavljate 40 godina postojanja. Da li ćete spremiti neki poseban spektakl?
Znate kako, život je sam po sebi spektakl. Svaki dan ga slavimo uz muziku i ljubav, a naši koncerti su trenutak kada taj osećaj, delimo sa publikom, od grada do grada! S tim u vezi, eto prilike, da 19. juna na Kastelu, zajedno sa svim generacijama, horski, punim rokenrol plućima, obeležimo još jednu koncertnu noć za pamćenje. Banja Luka je oduvek bila urbana rokerska luka, grad koji se ne predaje pred najezdom trendova sadašnje upitne “muzike”.
40 godina nije malo. Kako ste uspjeli da se održite sve ovo vrijeme?
Ne postoji recept, kao što ne postoji ni put kojim se lako stiže u raj. Godine su proletele, ali vatra je još uvek u nama! Srce nam ceo život kuca u ritmu muzike, spremni smo i dan danas da učimo. Verujem da ćemo na Kastelu, spojiti sve generacijske otkucaje u jedan, i zajedno uživati u set lista pesama, sa svih naših albuma.
Vi ste bend koji je uvijek bio u svom fazonu. Niste ulazili u alternativne vode koje su, pogotovo devedesetih, bile popularne nego ste furali svoj mainstream đir. Koliko je to zapravo teško postići u rokenrol muzici?
Isto onoliko koliko je lako uljuljkati se u udobnoj zoni postignutog i podilaziti ukusu publike. Dosledno smo pratili svoj osećaj kroz vreme, ne priklanjajući se trendovima, a ni očekivanjima publike. Nismo se vezivali za stil, već za pesme su te koje ostaju, bez obzira na odrednice tipa, kultno, mejnstrim. Naravno, kao i deo svake biografije, bilo je tu i naših kreativnih uspona i padova, ali na kraju krajeva, sve je to deo odrastanja i sazrevanja.
Međutim vaši albumi su svaki za sebe druga priča, trudili ste se da se ne ponavljate. Šta vam daje inspiraciju, gdje je pronalazite?
Svaki naš album, ogledalo je našeg senzibiliteta u trenutku nastajanja. Eto, i danas se dogodi da čujemo, “a to nije više onaj stari Van Gogh”, pa naravno da nije, i ne treba da bude, zašto bi bio “stari”, kad smo svakodnevno inspirisani novim iskustvima i senzacijama koje se dešavaju oko nas, samim tim imamo potrebu da istražujemo, i uvek budemo novi u izrazu. Inspiracija je čudna pojava, ne može se instant naručiti i čekati da padne sa neba. Kad joj se najmanje nadaš, ušunja se na prstima i udari te kao kometa. Magija stvaranja je zapravo prigrliti taj trenutak, i otrgnuti ga od zaborava, sve dok ne postane neki stih, neka muzika.
U vrijeme kada ste započinjali karijeru bilo je mnogo više bendova i autorski je bila jača konkurencija, ali čini se da je današnjim bendovima koji su na početku mnogo teže doći do afirmacije. Kako to objašnjavate?
Ne bih se složio da danas nema autorske konkurencije. Kreativni talas je doneo različite muzičke pravce, i nove talentovane mlade generacije, čiji je vrisak, pokrenuo lavinu autorstva. Oni tematski, beskompromisno žive svoju kreativnu priču, i najvažnije je da svako ima svoju publiku. Na žalost, mediji nisu dovoljno naklonjeni njihovoj posvećenosti, ali ruku na srce, ko više i gleda televiziju i čita novine. Internet je taj koji plasira senzaciju, dovoljna je samo dobra pesma koja će pokrenuti osećanja u ljudima, i put je otvoren.
Da li smo zapravo u krizi autora?
Ne toliko u krizi autora, koliko u nedostatku zaista velikih, dobrih pesama. Likovi, imena, nagrade i priznanja kroz vreme blede i nestaju, a velika pesma je ta, koja preživi svako vreme.
Da li je vama neko ili nešto pomoglo u karijeri ili ste zapravo za sav svoj uspjeh zaslužni vi i ekipa iz benda?
Matica svega u našim životima je porodica! Za sve manje dobro urađeno, odgovornost na sebe preuzimam ja, a za svaki uspeh, zaslužna je ekipa. Taj „porodični kod“ preneli smo i na bend. Van Gogh je jedna velika porodica u zagrljaju. Nju ne činimo samo mi, publici vidljivi, već i mnogo vrednih, talentovanih i posvećenih ljudi, koji svojom posvećenošću čine, da svaki naš korak do bine, bude profesionalno ispraćen, da kad se popnemo na pozornicu, sve bude posvećeno magiji koncertnog trenutka. Od ekipe koja na točkovima putuje sa nama, producenta, tehničara, vozača, pa do ljudi koji čine kreativnu bazu, od studijskog producenta, snimatelja, preko pr'a, administratora na mrežama, dizajnera, reditelja spotova, fotografa itd. Posvećenost svakog od njih, naša je zajednička snaga i inspiracija.
Sarađivali ste sa mnogim muzičarima. Jedno vrijeme svirali s Čuturom, nekadašnjim gitaristom Riblje Čorbe. Koliko ste učili od svojih kolega i da li ste spremni da danas vi prenosite znanje mlađim kolegama?
Saveti su nezahvalna kategorija, ali podeliti svoje iskustvo sa mlađima, o da, to uvek! Imao sam to zadovoljstvo, da sarađujem sa vrhunskim generacijskim muzičkim velikanima. Čutura je jedan od njih, i saradnja sa njima, svaki put me je bogatila novim spoznajama. U više navrata sam imao i to zadovoljstvo, da delim mikrofon sa mladim i talentovanim ljudima u regionu (grupa Atentat “Prerano za otrov prekasno za lek”, Emir & the Frozen Camels “Nacrtaj mi ljubav”). Jedan od njih je takođe i Tibor, iz benda Alexandria. Neverovatno talentovani autor, iz Banja Luke. Upoznali smo se početkom 2000'tih u Australiji gde je tada živeo, ostali smo u kontaktu i nastavili druženje. Bio sam gost na njegovom albumu “Pro bono” iz 2013. godine, u pesmi “Dar”. Tibor će biti gost, na našem koncertu, 19. juna na Kastelu, takođe i banjalučki bend Racija, koji će nastupiti to veče sa nama. Iskreno, čudi me da Banja Luka, koja je oduvek bila i ostala posebno kreativna urbana luka, nije objedinila sve talentovane muzičare i umetnike, pod jednu izdavačku etiketu, kao i da regionlni mediji, do sad nisu prepoznali njihov potencijal i otvorili medijski prostor za njih. Voleo bih da svi oni, u svom punom umetničkom potencijalu, regionalno, a i šire, zasijaju.
Koliko uopšte danas ima te kolegijalnosti i pomaganja među ljudima iz muzičke branše?
Na žalost, jako malo. Sto ljudi, sto ćudi.
Da li je za vas rok muzika više zabava ili umjetnost?
Muzika je smisao našeg postojanja, kroz umetnost življenja. Hormon sreće, prirodni adrenalin u bojama, kroz životni zaplet i splet darova koje svakodnevno upijamo od Boga. Stepen odgovornosti kroz izraz, ne sme biti “zabava”. Rokenrol je oduvek bio i ostao vezan za bunt mladih generacija, vrisak ka boljem sutra, a kultura je šta drugo, nego antibiotik širokog spektra dejstva, u borbi sa nekulturom.
Koji su dalji planovi benda Van Gogh?
Postoji ona stara, koja kaže, da ako hoćeš da nasmeješ Boga, ispričaj mu svoje planove. Retko kad smo šta planirali, koliko smo kroz realizaciju, instiktom znali da napravimo razliku između improvizacije i organizacije. Još kao klinci, pustili smo mašti na volju, uzeli instrumente u ruke i talas mašte nas je poneo. Kada smo počinjali, nismo ni sanjali da će ovo naše muzičko putovanje, baš ovoliko dugo trajati, i da će se u našim pesmama kroz odrastanje, prepoznati neke generacije. Kao i svaki bend, snimaćemo nove pesme, putovati, svirati. Pred nama je jedanaesti studijski album. U proteklih godinu dana smo sa publikom podelili nove singlove i spotove za pesme, “Lud i sam”, “Do poslednjeg daha”, “Za planetu S.O.S.”. One su kockice mozaika, našeg budućeg studijskog izdanja. Možda uradimo i po koji vinil za poklonike gramofona, ali realno, digitalne platforme su trenutno najsmisleniji način, da muzika dodje do ljudi.
Godi ponekad i “pogled u retrovizor”. Osvrt na neke naše albume iz prošlosti. Jedan od meni dražih, je i akustik album iz 2016. godine, “Ako stanemo gubimo sve”. Album koji je ove godine napunio deset godina, a na kome se nalaze akustične verzije nekih naših pesama. Do sad smo uradili dva spota sa njega, za pesme“Opasan ples” i evo pre neki dan smo na našem you tube kanalu, publici predstavili spot za pesmu“Da li zna”.
Idemo dalje, vođeni rečima Branka Miljkovića: Ne boji se puta koji je težak, jer lagani putevi retko vode daleko.
Za kraj, čekamo vas 19. juna na Kastelu, da ispišemo još jedno zajedničko muzičko poglavlje, i postavimo urbani putokaz ka budućnosti, da čula dece ne zalutaju.