или: Свете лаку ноћ! (за једну могућну етиолошку студију)
Хансу Валтеру Габлеру
који ме подстиче да преводим Улиса
i. Прелудиј
Као када је, недавно – недавно? (у ствари прошле године), на једној раскрсници у Maximilianstraße недалеко „Münchner Kammerspiele“-а, где се, за разлику од Бањалуке ипак може погледати представа [1], у тренутку смене светала на семафору, мојој, тада вереници, на сред пешачког прелаза испао „handy“ за којим сам ја као Србин – Србин с дна каце – одмах потрчао назад да га спасим, а моја вереница, с опрезом, са стереоетипизованом дисциплином својественој Немицама и Немцима, потрчала према тротоару, возач Мерцедеса који ме је заобилазио, није пропустио прилику да успори, отвори прозор и дрекне: „Јебем те у те твоје бркове немачке“, након чега је, природно, нагазио на гас, исто тако и Горан Дакић, чији је „Weltanschauung“ суштински заснован на предрасудама, вређа – ударајући испод појаса – те сматра навођење свих мојих адреса – некаквим егзибиционизмом: „Данте нас је научио да можемо бесконачно, макар из даљине, волети свој родни град и истовремено му погледати у лице и рећи да је курва заједно са свима који њим управљају; или да је ова једина домовина која нам је преостала обичан бордел.“ (Коља Мићевић)
ii. Неопрезно затворена врата
„Шта може један човек“, пита Пол Валери на једној од 26000 страница својих „Свесака“, које је, но ко, превео управо Коља Мићевић? „Шта може један човек“, пита Валери, једноставно –
– прекидам овде и остављам текст у стању у каквом јесте: 16:37h, у изнајмљеном стану у Борику, на десетом спрату, одакле се пружа поглед на град, куцање на вратима; ни ноћу ни дању не закљувам врата и сви који знају где тренутно боравим, добродошли су: отварам врата: свештеник, рутински, без очекиваног: „Помоз Бог!“, пита: „Имате ли тренутак?“, „Немам“, јер, просто немам. Свештеник, изненађен, сада, како се то по обичају каже, с повишеним тоном у гласу, прелази са ви на ти, „Немаш ни тренутак?“, „Немам“ и затварам врата… тај пагански „devil-proofing“ – освештавање – та нискот, испод нивоа сваког клошара: слика и прилика… (Један таксиста из Сарајева који ме је недавно возио, зајебава се, и каже да свештеници – данас – освештавају домове по квадратном метру.) Затварам врата.
iii. Крвави језик
или: о монолингвалности, о неопростивој полилингвалности
Нека је на част свима који – након толико крвопролића и једне савршено комично-трагичне братоубилачке порносегрегације – раскрвављују језик: јер ми смо – у очима света: и оног (светог) источног и оног (сатанског) западног – полиглотски пајаци: причамо, пишемо, разумемо: босански, црногорски, хрватски, српски, иако: „Лингвистички гледано, ријеч је о једном те истом полицентричном стандардном језику, који има своје специфичне националне варијанте („Језик и национализам“, Сњежана Кордић; а овом приликом упућујем драгог Дакића, и још дражиног ми Костића да своје псалтире бар привремено склоне по страну и бар прелистају Кордићку.)
Немци из Шлезвиг-Холштајна или Доње Саксоније тешко ће – због дијалектичких варијанти – да се споразумеју са Баварцима или Аустријанцима из Тирола, па ипак – причају немачки језик.
Из повести мојега географског егзибиционизма у време када сам се биљежио као „tour guide” (на црно) – а све ово се одиграва у Египту, на путу према Каиру – једно време дружим се са Јупом и Лукасом. Наговарам их да посетимо Сакару; и полазимо у ноћ да бисмо изјутра били у Каиру, прво обилазимо мастабу Мерерукe, потом мастабу Нјанхкнума и Хнумхотепа, (које историја можда памти међу првим хомосексуалцима – „Joined in life, joined in death“), да бисмо преко Тетијеве пирамиде обишли Џосерову, и тек потом оне гласовите у Гизи, и у два-три дана испратили ову заједничку еволуцију: Јуп, из Келна, и Лукас, из Инсбрука који, због масивних дијалектичких различитости нису могли или су се једва споразумевали међусобно, причали су на енглеском. И док сам покушавао да објасним Јупу, односно, Лукасу, наш полиглотизам, Јуп, који је прво погледао у Лукаса, након чега је Лукас, природно, погледао у Јупа, уистину су праснули у смех мислећи да их, просто – зајебавам.
iv. Превођење, палимпсест
„Књижевност малих народа“ (читање Кафке), која, уосталом на најдословнији могући начин зависи од преводилаца нужно је периферна и своје уточиште – можда?! – може да потражи у одвећ тужном и неутешном егзотизму: „Ми смо егзотика и свет (или Запад) занимамо као такви… „Ми смо за њих занимљиви само у оној мери у којој потврђујемо њихове политичке шеме… Ако пишемо (…) о оним вечним темама које су заједничке свим људима, онда смо ‚провинцијалци‘ који покушавају да опонашају Запад“; Кишовој огорчености може се додати и парафраза неутралне Паскал Казанове, која за маргиналну књижевност каже да поседује универзалне претензије или барем надлокални потенцијал, али је искључена из канона – првенствено због – механизама моћи, система издавачке производње, геополитике, преводне политике итд.
У односу на пуританску, ћирилизаторску, локалну књижевност, маргинална књижевност исто је тако на периферији главних струјања. Она је скрајнута упркос својим (могућним) књижевним вредностима: међутим, ствари су одвећ комплициране да би се „hic et nunc“, овде и сада, о томе расправљало – но једно је неоспорно: естрадни карактер локалне, локализоване књижевности, њена „das Man“-овска природа, њена дословност, упркос њеној безвредности, или управо због тога, има свој национално-навијачки, разаралачки, хушкашки карактер – локална књижевност, дакле – и – између осталог, јесте опасна, њене претензије – могу – да представљају опасност.
Локалпатриотска и локална књижевност, све са својим романтичним и анахроним, етнолошким, етнографским и фолклорним балављењима, истодобно, готово по правилу болује од монолингвалности: изузеци су свакако Костићи, који, парадоксално, потврђују локалну нарав те књижевности!
Књижевност настаје на збрајању претходних вештина и рутина, на збиру искустава – на палимпсесту – упркос сну о изворности бистрој попут воде на којој се напија јелен, чистоти језика и писма. И „tel quel“ (Валери), каквa-таквa, локална књижевност, зависи од преводилаца; и упркос томе што се она своди на читања Достојевског, Толстоја, Чехова, Љермонтова, Шолохова, Пастернака, Блока, Јесењина, итд. а ретко, или готово никада на: Људмилу Улицку, Марију Степанову, Михаила Шишкина, Владимира Сорокина или Виктора Пељевина итд. такав један писац-читалац увек чита илузију оригинала: „I do not believe that a truly adequate translation is possible. And I fail to understand why writers and critics—and the reading public, too—argue so much about the idea of an absolutely faithful translation.” изјавио је Зоран Горјан, први – наш – преводилац „Ули(к)са“, 1971. [2] (Давид Албахари, чији је преводилачки опус незанемарив, са својом јединственом и једноставном поделом на информативне и дубинске преводиоце – у које убраја Кољу Мићевића – говори о илузији; на питање које сам му поставио током интервјуа за инаугурални (и једини) број часописа „П(ј)ешчаник“, Албахари је, између осталог, одговорио: „Када преводите, на пример, Сола Белоуа, морате да постанете Сол Белоу, односно град у којем живите мора да се претвори у његов Чикаго. Ако не прођете кроз те преображаје, ваш напор да преведете дато штиво неће уродити плодом.“ Дакле илузија: „Песнички превод не сме бити ништа друго до дело маште – fancy’s work – да употребим ову реч, fancy, веома драгу Едгару Поу.“ (Коља Мићевић)
v. Чишћење
Напокон: на наслагама, на талозима претходних читањâ, искуставâ, на палимпсесту, настајала је књижевност Андрића и Киша, Селимовића, Црњанског, Крлеже, Давида, Пекића, Ковача, Ћосића (Боре, наравно) Павића, Хорозовића, Маринковића, Брешана, Симовића, Ковачевића, или Парун, Миљковића, Павловића, Лалића, Ливаде, Шамић и, пре свих других песника, који уосталом и измиче некаквој хронологији (хронооргији?), Васка Попе; несрећа је што се у двадесет првом столећу уопште – поново и поново морају понављати борхесовски, кишовски концепти, а још жалоснија је нужност питања: на којем су то језику писали горенаведени писци?
На српско-хрватском језику, односно хрватско-српској варијанти – случај Мирка Ковача ту је нарочито интересантан, јер је писао на хрватско-српској иначици, али на екавици!
И хоћемо ли почети да чистимо, или пре да: очистимо (реч коју смо похранили у нашу националну меморију током сукоба на простору бивше Југославије) – те писце од српских или хрватских или босанских или црногорских лингвистичких честица?
„Envoy“: преведите по један стих, по један пасус, по један чин, наведених писаца са језика на којему су писали: на босански, српски, црногорски, односно хрватски, односно: „bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski“.
Чистите… [3]
(наставља се) ‡
[1] Претерујем свакако, јер Бањалука сама по себи јесте својеврсна представа; и када та Бањалука допусти једном Горану Дамјанцу да режира, а неће, јер страхује да ће Дамјанац на позорницу да постави огледало у којем љубитељи мешаног меса не би пресрећни да се огледају, ствари ће можда почети да се мењају.
[2] Ако Горан Дакић не уме да преведе, ако у кафани од свог тог „незаинтересованог свијета“, нико да му растумачи наведени цитат, нека се слободно обрати – број познат редакцији.
[3] …се.
‡ Како подухват ревносника Српскe академијe наука и уметности, након више од шездесет и пет година од формалног почетка издавања првог Речника српскохрватског књижевног и народног језика, уз незнатне, нечујне – крајње безазлене – контроверзе, које прате сам наставак рада на најзначајнијем лексикографском „искуству” на просторима бивше Југославије, и како је Речник САНУ закочен управо на слову П, а мени је то П сада тако потребно (а питам се зар не може неко из дубине АНУРС-а да прискочи у помоћ), немам избора него да консултујем Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске (четврти том, стр. 883) у којему је одредница сразмерно сажета у односу на одреднице Речника САНУ:
полу̀ција, -е ж.
мед. нехотично избацивање семене течности (обично у сну). — Полуција је нормална појава у доба полног сазревања.
ретко в. загађивање.
Vezan tekst: