„Čak i u najmračnijim vremenima“, piše Hana Arent, „imamo pravo da očekujemo neko prosvetljenje.“ Te reči su istaknute na zadnjoj korici ranog Pelikanovog izdanja njene knjige Ljudi u mračnim vremenima, koju sam spazio na jednoj od pretrpanih polica u mom himalajskom domu jednog nesrećnog novogodišnjeg jutra. Tek što me je zaprepastio naslov u New York Timesu „Odbrana američke intervencije u Venecueli“, video sam još užasniji podnaslov: „Bivši izaslanik Eliot Abrams kaže da administracija mora još jače pogurati promenu režima u Venecueli.“ Odmah sam dohvatio knjigu Hane Arent jer me je privukla njena ideja da u mračnom vremenu ljudi imaju pravo na prosvetljenje. Nisam mogao a da ne preletim pogledom preko drugih knjiga u svojoj biblioteci i ne zapitam se, sve uznemireniji, koliko je među njima onih koje danas mogu doneti ikakvo prosvetljenje.
Za mene to nije apstraktno pitanje. Pre tri i po decenije došao sam u ovo himalajsko selo uveren da sam pročitao mnogo proznih književnih dela, poezije i kritike, ali nedovoljno istorije i filozofije, i da će temeljno čitanje u tim oblastima ublažiti glavni uzrok stida u mom životu. Činilo mi se da ne znam ništa o svetu koji se, po uverenju prefinjene elite čak i u socijalističkoj i nesvrstanoj Indiji, bližio kraju istorije: mestu homogenizovanom zahvaljujući naporima američke „nezamenjive nacije“, u kojoj je kapitalizam mirno koegzistirao s liberalno-demokratskim institucijama. Grozničavo čitanje naivnog autodidakta, kakav sam bio u svojim dvadesetim godinama, neometano ličnim i profesionalnim obavezama, pružilo mi je – mada toga tada nisam bio svestan – znatan intelektualni kapital za pisca publicistike. Skoro sve knjige koje sam pročitao, među njima i Pelikanovo izdanje Ljudi u mračnim vremenima, preživele su decenije mraza i vlage u planinskoj kući bez grejanja.
Kakvu mi mudrost one nude sada, kada istorija kao da se zaista bliži svom užasnom kraju i kada demonska mržnja plamti širom „slobodnog sveta“ i van njega? Pokazalo se da je liberalno-demokratski poredak prevara, strahovito nepravedan ekonomski sistem u kome nekolicina miljenika raspolaže životima svojih brojnih žrtava. Ali to nije sve: učešće zapadnih elita u genocidu van svojih zemalja, praćeno divljačkim obračunima kod kuće, otkrilo je da njihova moć počiva na starim strukturama dominacije, koje one više i ne pokušavaju da prikriju ili opravdaju pozivanjem na univerzalne vrednosti.
Svako ko živi od pisanja i čitanja oseća da nam je potreban novi narativ o izgradnji i propasti modernog sveta. Tako sam barem sebi govorio dok sam šetao kroz svoju biblioteku otvarajući ovu ili onu knjigu, zadržavajući se na nekim stranicama i preskačući druge. To ponašanje je prepoznatljivo svima koji u štampanom tekstu traže kratak predah od katastrofe ili hitnu sublimaciju onoga što Arent zove „legitimna mržnja koja te ipak čini ružnim, opravdan gnev od koga ti promukne glas“. Moja nerazumna nada da će mi neka rečenica ili pasus objasniti kako stoje stvari ostala je, naravno, neuslišena. Ali svest o tome da naša nesrećna sudbina nije jedinstvena ipak donosi izvesno olakšanje.
Na vrhuncu imperijalizma, 1901. godine, Mark Tven je napisao esej pod naslovom „Osobi koja sedi u mraku“. U njemu je opisao „civilizovanu“ silu koja se kreće „sa svojom zastavom Princa mira u jednoj ruci i korpom za plen i kasapskim nožem u drugoj“. A tu su i napomene Džordža Orvela o fašističkom zanosu među britanskim političarima i novinarima tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka: „Imućna klasa bila je spremna da proguta najgnusnija zla“ i da zažmuri na „koncentracione logore, geta, pokolje i neobjavljene ratove“. Stranice Hane Arent i mnogih drugih usijane su od takvih saznanja. Svo gađenje prema Eliotu Abramsu nestalo je posle lucidnih zapažanja Karla Krausa, prvog velikog kritičara modernog novinarstva, o „mentalnom samosakaćenju čovečanstva pomoću medija“. Ponovo sam pročitao svoje omiljene delove Sentimentalnog vaspitanja, romana u kome Flober otkriva korupciju, nesposobnost, kukavičluk i glupost u skoro svakom poduhvatu srednje klase, od biznisa i politike do umetnosti i novinarstva.
***
Za razliku od Flobera, koji nije krio želju da se „ispovraća“ po svojim savremenicima, Arent se uzdržavala, uprkos svojoj legitimnoj mržnji i opravdanom gnevu. Ali budući da je bila užasnuti svedok propasti mnogih uglednih političara i intelektualaca i uspona raznih hulja, u Ljudima u mračnim vremenima ona sa strogošću koja joj nije svojstvena govori o „svetu u kome je gad svako ko uživa javno priznanje“. Možda će pisci i novinari, obučavani da budu „umereni“ i „uravnoteženi“ za vreme razdoblja nazvanog Pax Americana, na kraju dostići svetski bol (Weltschmerz) Flobera, Krausa ili Hane Arent. U međuvremenu smo osuđeni na teško razočarenje jer su se mnogi slavni tekstovi ispostavili kao bedni i beskrupulozni, što samo potvrđuje da je mrak nadirao decenijama pre dolaska na vlast Donalda Trampa.
Arent je živela u mračnijim vremenima, ali ih izvesno nije videla samo kao proizvod čudovišnih demagoga toga doba. „Mračna vremena“ u naslovu njene knjige dolaze iz Brehtove pesme koja govori o očajanju u vremenu „kada je postojala samo nepravda a nije bilo otpora“. Po njenom iskustvu, opštem mraku je doprinela i intelektualna izdaja onih od kojih se očekivalo – i koji su za to bili plaćeni – da jasnije iskažu svoj otpor propadanju jezika i logike. Umesto toga su konstatovali „neprijatne činjenice i opravdanu zabrinutost“. Danas se ti normalizatori svakodnevnih strahota, specijalizovani, kako kaže Arent, „za govor koji ne otkriva ono što jeste, već ga gura pod tepih“, mogu naći među novinskim i televizijskim piskaralima koji eufemistički govore o beloj supremaciji i pripisuju joj složene i plemenite namere. Prebirajući po svojoj biblioteci otkrio sam da su i mnogo ugledniji intelektualci u bednim, nečasnim decenijama posle završetka Hladnog rata odbijali da shvate šta se događa.
U jednoj od knjiga iz moje biblioteke koja je prošla test vremena, Šopenhauer predlaže da se duh vremena (Zeitgeist) „proglasi nevažećim na svakih trideset godina“, jer greške počinjene za to vreme uvek postanu dovoljno krupne da ga „uguše težinom svog besmisla“. Među svojim knjigama nalazim mnogo takvih žrtava. Pune proročanstava – o novom „poravnatom“ svetu, usponu demokratske Indije, neizbežnoj propasti kineske autokratije i blagodetima američke imperije i globalizacije – one su imale veliki uticaj, obrnuto srazmeran svojoj trajnoj vrednosti. Mnogi naizgled prefinjeni tekstovi imali su koristi od intelektualne i moralne sirovosti svog doba. Među njima je Rolsovo Pravo naroda (J. Rawls, The Law of Peoples), konkurentski prikazi kraja istorije i sukoba civilizacija Fukujame i Hantingtona, autoportret Baraka Obame i mnogi tekstovi koji slave njegov odvažni optimizam, izveštaj Stivena Pinkera o opštem moralnom napretku, kao i žestoka odbrana liberalizma iz pera Adama Gopnika. Te slavopojke ideološkom statusu kvo stekle su autoritet uglavnom tako što su zanemarivale one osobine našeg doba (budalasto imperijalističke i pohotne predsednike, arbitrarno ratovanje, genocidni nacionalizam, legitimizaciju ubijanja ili vansudska pogubljenja i torturu) koje su postale očigledne devedesetih, a možda i nešto ranije. Ovog januara mnoge takve knjige na svojim policama odjednom sam ugledao kao mašine za maglu – suštu suprotnost prosvetljenju.
***
Iz te hrpe pseudomisli koja je nekad krasila građevinu konvencionalnog mnjenja, izvukao sam stari primerak knjige Okcidentalizam: Zapad viđen očima svojih neprijatelja (Occidentalism: The West in the Eyes of Its Enemies, 2004). Tom knjigom Ijan Buruma i Avišaj Margalit pokušavaju da odgovore Edvardu Saidu tvrdeći da postoji nešto što se može nazvati „okcidentalizam“: dehumanizujući pogled na zapadnjake, slika u ogledalu orijentalizma koji je s gorčinom opisao Said. Oni insistiraju na tome da „zapad“, bez obzira na povremene greške, predstavlja naučnu racionalnost i liberalnu demokratiju, osobine koje nedostaju njegovim „neprijateljima, i zaključuju da je zapad najbolji (the West is best).
Ranije sam samo prelistao tu knjigu koju mi je poslao moj urednik u New York Review of Books, jer mi je bila odbojna tvrdnja autora da je ključno „pitanje“ našeg vremena „kako zaštititi ideju zapada – to jest svetske liberalne demokratije – od njenih neprijatelja“. Tokom rata protiv terora, posebno u vreme prvih napada na Irak, svojski sam se klonio recikliranih manihejizama Hladnog rata; oni su naduvali ideju da samo američki naslednici prosvetiteljstva mogu da isporuče ono najbolje sadržano u ideji zapada njegovim neprosvećenim azijskim i afričkim neprijateljima – služeći se po potrebi i oružjem. Takvo preuveličavanje – podjednako očigledno u nadmenom zaključku Bernara Levija u New Yorkeru da se muslimani plaše modernosti i u pozivima Najla Fergusona Bušovoj administraciji da preuzme od Britanske imperije zadatak civilizovanja domorodaca – uvek mi se činilo neverovatno jalovim. Najzanimljivija umetnost i misao u postkolonijalnim nacionalnim državama proizašla je iz mučne svesti o njihovom kobno kompromitovanom poreklu u nasilju („uprljana zora“ slobode, kao što je rekao pakistanski pesnik Faiz Ahmed Faiz), gde je hvalisanje svojom snagom viđeno kao omiljena aktivnost verskih i etnonacionalističkih suprematista. Ove zime, dok sam s nelagodom i oprezom čitao Okcidentalizam, uočio sam mnoge nedostatke intelektualnog samopoštovanja. Brzopleto se prihvativši zadatka da objasne japansku i muslimansku misao, autori pretpostavljaju da se ideje neprijatelja zapada u Aziji i Africi mogu ocenjivati nezavisno od istorijskog iskustva iz koga su ponikle – naime iz rasističkog imperijalizma koji je sistematski degradirao veliku većinu svetskog stanovništva (autori samo uzgred napominju da „treba priznati da je antiamerikanizam ponekad posledica specifičnih američkih politika“).
U toj knjizi se jedva pominje Gandi, verovatno najelokventniji i najuticajniji kritičar zapadnih političkih, društvenih i ekonomskih aranžmana, i izostaje skoro svaki nagoveštaj da su nezapadni neprijatelji liberalno-demokratskog zapada imali ikakav kulturni život osim mržnje prema očigledno superiornoj, pobedničkoj zapadnoj civilizaciji. Još veći nedostatak te knjige je zanemarivanje interne kritike modernog zapada – od ranih disidenata kao što su Blejk, Šeli, Vitman i Toro do Simon Vej, Česlava Miloša i Tomasa Mertona. Na tu stranu okcidentalizma – žestoko disidentstvo koje zapadnu intelektualnu tradiciju čini tako posebnom – podsetila me je jedna druga knjiga na mojoj polici: Vek koji pripada drugima: Istok i Zapad u postzapadnom svetu Patrika Smita (Patrick Smith, Somebody Else’s Century: East and West in a Post-Western World, 2010). Njen autor je američki novinar koji je proveo decenije u Aziji upravo onda kad se činilo da se svet „poravnava“. Za razliku od svojih angloameričkih kolega, on nije bio zaokupljen ekonomskim razvojem tih zemalja, koje ne opisuje kao neprijatelje, rivale ili potencijalne epigone zapada, već kao intelektualne saradnike u široj refleksiji o ljudskom stanju. Pošto je čitao istaknute azijske pisce i intelektualce i s njima razgovarao, Smit procenjuje njihovu istoriju bez snishodljivosti i dalekovido zaključuje: „Pojavljuje se i drugačija svest, drugačiji pogled na svet. Pošto odbacimo sve ideje o superiornosti i inferiornosti, moraćemo to da shvatimo. A onda ćemo morati da prihvatimo uticaj tog stanja stvari na naš svet.“
Smit takođe ukratko opisuje nastajanje modernog zapadnog identiteta: radikalno individualni, izrazito maskulini karakter koji se formirao u 19. veku, u vreme brzog širenja sveta belaca. „Smeo, osvajački i nepokolebljiv“, taj duh je bio „posvećen delanju“, neprijateljski raspoložen prema refleksiji, ravnodušan prema zajednici i okruženju, duh „nerazvijenog srca“, izraz koji je Smit preuzeo iz Forsterovog prikaza britanske elite. Meditirajući o kineskim i indijskim filozofskim tradicijama, o njihovim različitim shvatanjima identiteta, društva, prostora i vremena, Smit zaključuje da je potrebno pomno preispitivanje zapadne „egocentrične subjektivnosti“ i predlaže drastičan zaokret: „Moramo promeniti svoje odnose sa svetom oko nas.“ A to znači da moramo odustati od iluzorne ideje o uzvišenom Zapadu, koja podstiče njegovu muževnu sliku o sebi, ali ozbiljno sužava prostor mišljenja i osećanja. „Moramo prihvatiti neizvesnosti našeg doba“, tvrdi on. Moramo se pomiriti s tim da „ne znamo kako će izgledati postzapadna priča“. Smitovo poslednje upozorenje – da je „zapadni pojam pojedinca na izdisaju“ – danas bi trebalo shvatiti ozbiljno jer se individualizam 19. veka opet uspinje, i to u bednoj verziji ničeanstva kakvu nude Piter Til i Stiven Miler.
Smitova knjiga, objavljena ubrzo nakon što je izbor prvog crnog čoveka za predsednika Amerike atlantistima pružio još jedan dokaz da su na pravoj strani istorije, naišla je na ravnodušnost. Tada sam radio u toj istoj krajnje samouverenoj parohijalnoj kulturi i bio zaražen tim duhom, pa je nisam čak ni otvorio. Sada sam sa zahvalnošću upijao njene pažljive argumente koji potvrđuju moju slutnju da nam je potreban drugačiji narativ o svetu i nova filozofska i etička perspektiva. Za razliku od svojih kolega, Smit je shvatio da bi taj novi narativ o svetu u kojem su ljudska bića neizbežno povezana i međuzavisna trebalo da obuhvati zanemarenu većinu svetskog stanovništva. Počeo sam da tražim, s okrepljenom nadom u prosvetljenje, druge duhovno obuhvatnije knjige koje su možda nepročitane čamile na mojim policama. I dok sam iz svoje biblioteke uklanjao otpad, odlučio sam da od sada zapamtim podsetnik Hane Arent iz Ljudi u mračnim vremenima: da prosvetljenje neće doći iz velikih teorija, već iz „neizvesnog, treperavog, često slabog svetla koje će neki muškarci i žene upaliti svojim životom i delom, u skoro svim okolnostima, i pronositi tokom celog veka koji im je dodeljen na zemlji“.
Harper’s Magazine, april 2026.
Prevela Slavica Miletić