S usvojenim budžetom od oko 7,4 milijarde KM i planiranim zaduženjima od približno 1,69 milijardi KM, Republika Srpska je u 2026. godinu ušla s rekordnim oslanjanjem na dug. Više od jedne petine planiranog budžeta oslanja se na nova zaduženja, što, prema upozorenjima političarke i ekonomistkinje Jelene Trivić, otvara ozbiljna pitanja o održivosti fiskalne politike i stvarnim razvojnim dometima ovakvog budžetskog okvira.
Takav budžet, kako ističe Trivić za BUKU, ne odražava jačanje privrede niti rast realnih prihoda, već nastavak višegodišnjeg trenda u kojem se budžetska stabilnost održava sve većim zaduživanjem.
„Definitivno se ova zaduženja ne koriste u investicionom smislu. Da je drugačije, to bi se moralo vidjeti u stopama rasta bruto domaćeg proizvoda, a one se realno kreću između dva i dva i po odsto“, ističe Trivić.
Posebno zabrinjava struktura planiranog zaduženja za 2026. godinu. Od ukupno oko 1,69 milijardi KM, približno 1,2 milijarde KM planirano je da se obezbijedi iz inostranstva, putem emisije obveznica i kreditnih aranžmana. U uslovima globalne ekonomske nestabilnosti i skupog kapitala, takav plan nosi značajne rizike.
„U ovako turbulentnom svijetu vrlo je upitno koliko je realno očekivati da se bez problema obezbijede sredstva tog obima na inostranom tržištu i pod kakvim uslovima“, upozorava Trivić.
Rekordno zaduženje u 2026. godini nije izolovan slučaj, već nastavak trenda koji traje godinama. Podaci o kretanju zaduženja i otplate dugova pokazuju da su primici od zaduživanja porasli sa 636 miliona KM u 2021. godini na oko 1,69 milijardi KM u 2026., što predstavlja rast od približno 166 odsto. Istovremeno, izdaci za otplatu dugova rastu sa 689 miliona KM na oko 1,63 milijarde KM, odnosno za više od 136 odsto.
Grafički prikaz jasno pokazuje da se primici od zaduženja i izdaci za otplatu dugova gotovo preklapaju, naročito od 2023. godine.
„Budžet se, praktično, pumpa novim primicima od zaduženja, dok se stari dugovi vraćaju na isti način. To ne bi bio problem kada bi se ta sredstva koristila za projekte koji stvaraju novu vrijednost i jačaju privredu, ali to se ne dešava“, naglašava Trivić.
Da zaduženja nemaju razvojni efekat vidi se i kroz kretanje realne ekonomije. Stope rasta bruto domaćeg proizvoda ostaju niske i skromne, uglavnom kao rezultat ekonomske inercije, a ne snažnije privredne aktivnosti. U istom periodu, rast prihoda od PDV-a i ukupnih budžetskih prihoda značajno zaostaje za rastom zaduženja, što potvrđuje da se rast plata, penzija i ukupne javne potrošnje ne temelji na stvaranju nove vrijednosti.
„Ovim modelom se održava određeni nivo socijalnog mira, ali taj mir se finansira dugom. To nije razvojna politika, već kratkoročno odlaganje problema“, poručuje Trivić.
Zaključujući, ona upozorava da bez promjene fiskalne i ekonomske politike 2026. godina ne donosi preokret: „Ako se nastavi ovakav odnos prihoda i zaduženja, suočićemo se sa slabim rastom, visokim pritiskom na budžet i rastućom zavisnošću od duga, što dugoročno nije održivo“.