Vest kaže da je, za sada, Rio Tinto digao ruke od kopanja litijuma u Jadru. Ako je vest tačna, ako tekst odluke iz Rio Tinta nije lažan i nije kao lažan podmetnut da bi se protivnici kopanja u Srbiji za trenutak opustili ili demobilisali, što bi režim mogao da iskoristi za nekakav završni potez u toj sumanutom kockanju s budućnošću Srbije, onda to jeste – pobeda. Makar i privremena, dok australijska kompanija ne promeni odluku.
Ako je pobeda, onda bismo mogli nešto iz nje da naučimo, makar ona bila i privremena. Prvo, ovaj režim nije nepobediv. Drugo, do pobede ne možemo stići oslanjajući se samo na sebe. Treće, o pobedi ne možemo ni da sanjamo ako ne damo sve od sebe. Zašto je važno da ovo naučimo? Zato što nas ista borba čeka i za generalštab. I kad to kažemo, odmah i jedna ograda: ovo je već druga pobeda pobunjenih žitelja Srbije u vezi s litijumom, što znači da nema konačne pobede.
Zapravo, ima je, konačna pobeda biće kada se sruši s vlasti tekući prevarni režim. I za tu političku borbu, opet, važi sve što smo rekli i za pobedu nad Rio Tintom.
Nama se, naravno, čini da je režim otporan na sve naše pritiske. Stotine hiljada ljudi na ulicama ne znače mu ništa. Hiljade mladih ljudi u marševima uzduž i popreko Srbije, takođe. Neosetljiv je na štrajkove glađu. Oni nama ne mogu ništa, a trude se: hapse, otimaju, prebijaju, kažnjavaju, zatvaraju… – ali, izgleda, ni mi njima. Samo što tako samo izgleda. Sve što mi radimo unutra, a oni se prave – nije nam ništa, ima odjek spolja.
Možemo sad pričati šta god hoćemo o tom nekom civilizovanom svetu, stavljati civilizovanom pod navodnike ili ga obeležavati kao tobože civilizovanom, ali ćemo se verovatno složiti – sve i ako se manemo suštine, u tom svetu i dalje je važan privid pristojnosti. Pod krinkom pristojnosti, znamo, sve je moguće i događa se, ali se krinka ne dira. Ako su kod nas pale maske, to jest – ako je kod nas brutalno srušena demokratska fasada, tamo se ta fasada i dalje brižljivo restaurira.
Rio Tinto nije odustao jer mu na srcu leži dobrobit žitelja Srbije. Nije to uradio ni zato što je shvatio da je taj posao prljav sam po sebi. Biće da su izračunali da bi insistiranje na kopanju uprkos volji najvećeg broja žitelja Srbije narušilo ionako sumnjiv ugled kompanije. Računica kaže, verovatno, šteta koju trpimo i koju ćemo pretrpeti ako nastavimo, veća je od moguće koristi. Jeste kalkulantski, ali nama sad ide naruku.
Ista stvar važi i za generalštab. Ako se pokaže da je otpor jak, ako se pokaže da će sila potrebna da se sruši generalštab biti prevelika i da će pod njom popustiti i krinka pristojnosti tako važna u civilizovanim zemljama, od podizanja hotela će se odustati. Neka svako nađe svoj razlog da učestvuje u otporu, ali je važno da svi učestvujemo. Evo, neka se čitalac ne ljuti, reći ću svoj razlog, a on neka razmisli o svom.
Nije mi važno da li je to kulturno dobro ili ne. Da li je arhitektonsko čudo ili ne (sva je prilika da nije). Nije mi važno ni ko je autor, ni šta je u toj zgradi nekada bilo. Rezon je jednostavan – ne možeš dozvoliti da ti neko nešto sruši i onda mu to pokloniti. Pri tom, uopšte sad ne govorim o samom bombardovanju i razlozima za bombardovanje, o tome sam pisao drugde: to je nešto duža priča od samog bombardovanja. Samo bombardovanje ima svoju, za nas izuzetno neprijatnu, predistoriju.
Ali, šta god da mislimo o bombardovanju, neko je nešto srušio i tačka, ne može mu se više to poklanjati. Treba se ovde podsetiti, zemlje članice NATO-a finansirale su, recimo, obnovu škola u Srbiji. Da li je to bio pokajnički gest ili pružena ruka pomirenja, nije sad važno. Važno je da niko od nas nije imao ništa protiv toga. A nije bilo ni razloga da budemo protiv toga, jer novac za obnovu škola nije uložen u posao, s namerom da se pravi zarada. To jeste bio gest dobre volje.
Sa generalštabom je sve drugačije. Neumesno je poređenje, razmere i konteksti su tako različiti, da je pitanje da li se poređenje uopšte može napraviti, ali, neka čitalac to shvati kao hiperbolu – podizanje Trumpovog hotela na mestu generalštaba bilo bi isto kao i podizanje Trumpovog turističkog grada na ruševinama u Gazi. Prvo finansirate i vojno pomažete rušenje Gaze, a onda tu podignete hotele i kockarnice. Hiperbola bi bila cela ako bi sve to bilo na poziv Palestinaca.
Palestinci, i pola sveta, odmah su rekli šta sve loše misle o tome. Naša vlast odlukom u skupštini hoće da kaže da je to naša, narodna volja da na mestu srušenog generalštaba hotel podiže onaj ko je generalštab srušio. I ne samo to: kao da smo na generalštab bombe bacali mi sami, sad treba ceo taj krš mi i da očistimo pre nego što na sređenu parcelu ne dođe hotelijer. Imam problem sa sintagmama kao što je nacionalni ponos, pa ću zato reći da je ovo praktično zbogom zdravoj pameti.
Jer, svaki siledžija će ispravno pročitati poruku: ako hoćeš nešto da dobiješ za džabe u Srbiji, prvo moraš da srušiš sve što se na tom mestu nalazi, ako treba i bombama, pa će ti ljubazne srpske vlasti onda to pokloniti. To je poruka koju šalje vlast, inače zadihana od busanja u rodoljubive grudi. A mi treba da pošaljemo poruku kao i za litijum – nećete graditi. To će trajati dugo, ali ne treba sumnjati da će ishod biti sličan: na kraju će se hotelijer povući.
Da ponovimo, to će trajati dugo, borba će biti neizvesna, sve isto dakle kao i u vezi s litijumom, ali sad vidimo da rezultata ipak ima. To je važno i kada razmišljamo o tome kako da iznudimo izbore, ali – u ovom trenutku još važnije – kada razmišljamo o štrajku glađu. To jeste herojski čin žrtvovanja, ali živote možemo uložiti i u neke druge borbe, za koje vidimo da mogu biti uspešne. Štrajk glađu nije takva borba (svakako ne u današnjoj Srbiji) i zato treba uraditi sve da se sačuvaju ta tri dragocena života.