Automobil je tada zakačio kolica sa bebom; otac, koji je gurao kolica, udario je rukom po automobilu pokušavajući da osvesti vozača šta je upravo uradio. Vozač je izleteo iz automobila i pretukao oca toliko da je ovaj završio u bolnici, sa teškim povredama. Vozač, izvesni L. T., star 20 godina, ostavio je pretučenog čoveka na sred ulice zajedno sa bebom u kolicima, upalio automobil i pobegao.
Stresla sam se od same pomisli na taj događaj (kada dobijete dete, sasvim drugačije počnete da gledate na situacije u koje su deca uključena) i zapitala se naglas: „Šta li se desilo na kraju sa tim slučajem?“
Samo nekoliko dana kasnije, dobila sam odgovor. Nije bio onakav kakvom sam se nadala, naivno verujući da pravda ipak postoji u ovoj zemlji. Skrolujući Instagramom, naišla sam na objavu oca koji je tog jula pretučen. Apelovao je na javnost da mu pomogne jer, ni više do godinu dana nakon napada koji je preživeo, optužnica još uvek nije podignuta. Osumnjičeni je proveo u pritvoru 30 dana, nakon čega je pušten da se brani sa slobode. Ispostaviće se, međutim, da neće ni imati od čega da se brani jer optužnice jednostavno nema.
Zašto?
Možemo da nagađamo, ali mislim da svi znamo odgovor: nekome važnom je ovaj klinac važan. To što je klinac lak na pesnici – to nije važno. Čak ni kada su u pitanju teške telesne povrede. I zato su žrtve po ko zna koji put primorane da spas traže u javnosti, moleći istu za bilo kakav vid podrške, jer podrška samih institucija izostaje.
Otprilike u isto vreme kada sam naišla na ovu vest, pojavila se i objava studenata Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na njoj su prikazane fotografije studentkinje tog fakulteta tačnije krvava majica i modrice po telu.
Prema navodima iznetim u objavi, povrede su nastale tokom „prijateljskog razgovora“ u policiji, kada je studentkinja primoravana da potpiše dokument nepoznate sadržine. Nakon što je to odbila, bila je izložena brutalnom fizičkom i psihičkom nasilju.
Drugi napad, opisan u istoj objavi, dogodio se nekoliko dana kasnije, kada su je, prema tvrdnjama, nepoznate osobe ubacile u automobil i ponovo izložile fizičkom, psihičkom i seksualnom nasilju. Tokom oba napada, ispitivana je o blokadama na fakultetu koji pohađa
Par sati nakon te objave, MUP je izašao sa nekoliko neusaglašenih saopštenja u kojima su se spominjale različite verzije istog događaja, čime je sugerisano da devojka laže. Istovremeno je izneto njeno puno ime i prezime, iako to po zakonu nisu smeli da urade.
Uz to, devojka je sama želela da ostane anonimna jer se plašila za svoju bezbednost. Onom nasilniku iz automobila i dalje su poznati samo inicijali. Tako je to kad si njihov i kad nisi.
Ova dva događaja, čiji se rasplet (ili makar jedan njegov deo) odigrao u par sati, i to na isti način i sa istim ciljem – vapaj oštećenih za pravdom – najbolje govore o stanju u kojem se naša država nalazi kada je reč o funkcionisanju institucija i poštovanju zakona. Nema ni jednog ni drugog.
I da, to jeste jučerašnja vest. I meni prvoj je muka od hroničnog zgražavanja nad tom spoznajom, a bez jasnih predloga za promenu. Od svega, ipak najviše boli osećaj nemoći pred svime što nam se dešava. Pa pokušavam da ga umirim pišući o svim tim događajima i tako im dajući prostora.
A opet, znam da to nije istinsko rešenje, već samo mali amper snage mehanizmu koji još uvek kako-tako funkcioniše – mehanzimu pritiska javnosti. Ali on zapravo ne menja suštinski stvari, već rešava tek jedan u moru slučajeva (a i pitanje je da li ih zaista reši).
I zato se, neretko, tako glasno ljutim na one koji i dalje ostaju “neutralni”. Jer, verujte, ima ih.
Kako je moguće ostati tih na ovakve pojave? Kako je moguće okrenuti glavu na ovakve događaje?
Apolitičnost nije suprotno od svega ovoga, jer ovo odavno nema veze sa politikom. Ovo ima veze sa pukim preživljavanjem.
Ubiće nas i smejaće nam se na sahrani. Jer im se može.
I, nažalost, ovo više nije metafora niti hiperbola, već teška i surova istina.
Najtužnije od svega jeste to što će oni koji budu čitali ovaj tekst tu istinu već znati i njima će ove reči samo pojačati osećaj teskobe i nemoći. Dok oni kojima je namenjen, nikada neće ni prići blizu Danasa i njegovih kolumni.
Zbog čega onda sve ovo, pitam se?
Zbog onih koji su žrtve sistema i režima.
Neka makar oni znaju da nisu sami. Neka znaju da smo ih čuli i da nam je žao što nema pravde za njih. I neka znaju da ćemo se boriti za svačiju pravdu, pa i njihovu. Onako kako znamo i možemo.
Jer, to je ono što imamo – jedni druge.
I solidarnost, u ovim mučnim vremenima. Nije malo.
Hoće li biti dovoljno? Na nama je da pokažemo.
Do pravde. Za sve.