Poziv na dijalog navodnog predsednika države mogao je glasiti čak i pametno, pa bi opet doživeo isti odgovor u nekoliko minuta, jer nije reč o izjavama, već o potpunom razumevanju ponašanja, odnosno providnosti navodnog predsednika od strane publike: prvo ide do pet minuta uvoda u sporom tonu i sa glumom razuma, posle toga ide direktno obraćanje celokupnoj publici sa optuživanjem, i zatim sledi zapenušano bulažnjenje. Poziv na dijalog bio je samo prvi deo. Gluma razuma, kurioziteta radi, sadržavala je sledeće:
1. Želja za dijalogom
2. Želja za razumevanjem druge strane
3. Želja za pobedom u dijalogu
4. Želja da se lažno izjednače strane
5. Želja da se sve prikaže kao predsednikovo dostignuće
6. Želja da se spase kriminalni režim
Prva želja je providan mamac, nije vredna rasprave. Formiranje Ćacilenda, od logistike do ponašanja likova, na nivou činjenica i simbola pokazuje da je dijalog poslednja stvar koja bi pala na pamet navodnom predsedniku. Ispunio je prostor između Skupštine i Predsedništva telima, da bi izbegao svaku mogućnost dijaloga; u slučaju opasnosti, tela bi ga branila, što je manje verovatno, neko bi bio povređen, što je mnogo verovatnije, pa bi se dobila sveta žrtva.
Druga želja je laž na laž na laž: navodni predsednik navodno je posmatrao i izučavao svoje protivnike s pomoću službi i moćne tehnologije, ne bi li napisao o tome knjigu kojoj je garantovan svetski uspeh. Stavove otpora i pobune mogao je bez prestanka pratiti u medijima i na internetu, ima sve raspoložive podatke. Šta to dakle ima da sazna u dijalogu? On može da izmuva Beograd na vodi, Expo27 koji uveliko izmiče i svašta još, i hteo bi da čuje viziju druge strane? Da mu neko ipak otkrije, da je to vizija bez njega, i ne mnogo više?
Treća želja je autentična i potpuno nerealna. U svim svojim intervjuima pokazao je, posle prvih pet minuta, svoje bolesno svađalaštvo i uverenje da pobeđuje onaj ko se više dere i kome se niko ne sme suprotstaviti.
Četvrta želja je manipulacija u kojoj se mesto „drugoga“ stalno menja: kako mogu „misliti drugačije“ oni koji su na vlasti? Svakodnevno i masovno pokazuju da im je mišljenje nedostižna osobina, tako da ni „drugi“ ni „mišljenje“ ne stoje. Uz to, Srbija sistemske korupcije i zaglupljivanja nije ista lokacija kao Srbija probuđenih gradova i sela, starih i sasvim mladih, žena i svakoga ko se sa svojim mišljenjem i sa svojom drugošću sreo i samoprihvatio.
Svaka čast mostovima i putevima. Nekada davno, presecanje traka pratili su govori u kojima se hvalio narod koji je gradio, niko nije bio tako blesav da to pripisuje sebi. Kad je pala smrtonosna nadstrešnica, ljudi su se pobunili i protiv laži i nezamislive mreže korupcije. Ništa od posla tugovanja, raskrivanja i pripisivanja odgovornosti režim nije obavio u devet meseci, sem teorije zavere afatičnog drekavca od pre tri dana.
Želja da se nešto spase morala bi se platiti, pre televizijskog dijaloga: puštanje iz zatvora svih pritvorenih u pobuni; javno izvinjenje i ostavka ministra unutrašnjih poslova, otpuštanje notorno nasilnih policajaca, hapšenje nasilnika, posebno kriminalaca-povratnika; javno izvinjenje i ostavka predsednik/ce skupštine; ostavka celokupne vlade. Neizbežno, treća ili četvrta ostavka navodnog predsednika države, ovog puta stvarno. A tada televizijski dijalog više ne bi bio potreban. Stilski, predigru takvog događaja videli smo u Loznici, kada je besni narod oterao Karleušu i njene polugologuze scenske pratilje.
Umesto dijaloga „na svim našim televizijama“ možda bi priznavanje drugih mišljenja, napredak Srbije i pristojnost koju smo „pre toga imali“ bili brže i bolje osigurani ako bi se organizovao rijaliti sa trenutnom srpskom nomenklaturom i saradnicima iz „naših medija“, pa da ih gledamo kako vode dijalog neko vreme, alal im besplatna hrana – taman dok ne počnu suđenja i besplatna hrana na drugoj lokaciji.