Foto: Dušan Velimirović
Mlade aktivistkinje Noemie Sublin iz Francuske, kao i Ines Tavares i Joana de Almeida iz Portugala došle su u Vukovar kao deo
volonterske mreže Evropske snage solidarnosti.
Studentkinja menadžmenta Noemie
(21) u Vukovar je došla sa severa Francuske, iz gradića Countances koji se
nalazi u Normandiji. Trenutno volontira u Mirovnoj grupi mladih „Dunav“, a kako
je u trenutku vođenja ovog razgovora na istoku Hrvatske boravila tek nekoliko
dana, želeli smo da saznamo njene prve utiske o gradu. Zatekli smo je u
razgovoru sa kolegama iz udruge u kojoj volontira.
– Kada sam birala gde ću
volontirati, odlučivala sam prvenstveno o organizaciji, a ne o lokaciji, a kako
je Vukovar malo mesto, kao i grad u kojem živim, za mene je savršen. Pre samog
dolaska malo sam istraživala i saznala da je grad bio poprište ratnih sukoba
1991. godine. Na Guglu sam tražila fotografije grada kako bih znala gde dolazim
– govori Noemie o svojim predznanjima o Vukovaru.
Neposredno nakon dolaska oduševilo
ju je što je Vukovar grad bogate istorije, ali je odmah primetila uticaj rata
na lokalnim zgradama.
– Osim ruševina, videla sam i mnogo
šaroliko ofarbanih zgrada što mi je prelepo jer toga nema u mom mestu. Posebno
mi se sviđaju ružičaste i narandžaste građevine, dok su kod nas uglavnom bele i
jednolične.
Noemie je prethodno već obišla
Poljsku, Litvaniju i Estoniju:
– U ove tri države posetila sam
nekoliko memorijalnih centara tako da sam već navikla na mesta sa velikom
ratnom istorijom kao što je ima i Vukovar. Nema mnogo razlika između tih država i Hrvatske,
a najveća je sličnost u arhitekturi. Takođe, ljudi ovde i u Poljskoj su slični po
tome što mi se čine veoma prijateljski nastrojeni, dok u Litvaniji i Estoniji
nisam upoznala mnogo lokalaca.
Što se tiče života u Vukovaru,
Noemi kaže da je obišla poneke lokalne klubove i barove te ima i nekoliko
zamerki.
– Da mogu nešto menjati ovde,
dodala bih diskoteka i barova kao i sportskih terena jer je to veoma važno za
nas mlade.
Za
razliku od Noemi koja kaže da ipak ne ne bi mogla trajno živeti u Vukovaru,
mlade Portugalke Ines (21) i Joanna (21) ne bi imale ništa protiv mada im je preseljenje
iz okoline Lisabona u maleni Vukovar donelo kulturološki šok. Nakon završetka
srednje škole, odlučile su da volontiraju do odlaska na fakultet pa ih je put
naveo na PRONI. Ova nevladina, neprofitna organizacija od 1998. godine je
usmerena na rad sa mladima i rad u zajednici te funkcioniše na nivou
međusektorske saradnje sa lokalnim ustanovama.
Devojke su takođe došle preko
programa Evropske snage solidarnosti, a u Vukovaru će provesti ukupno godinu
dana, od čega im je polovina već prošla. Koordinatori iz PRONI-ja obezbedili su
im volontiranje u Osnovnoj školi „Josipa Matoša“ u Vukovaru, u direktnom radu
sa decom sa poteškoćama u razvoju.
Ines i Joanna su na razgovor došle
nakon redovnog pohađanja nastave hrvatskog jezika, ali i rada u PRONI-jevoj
kancelariji gde su imale zadatak da pripreme informativne materijale o
prevenciji zavisnosti među decom i mladima. Odmah su nam rekle kako im se grad
svideo na prvi pogled.
– Ovo mi je prvi put da sam daleko
od kuće. Pre dolaska sam se informirala o gradu jer sam znala samo nešto
generalno o Hrvatskoj i primorju. Naučila sam ponešto o istoriji jer to nismo
učili u školi. Prvi utisak mi je bio da je grad prilično miran i da ima mnogo
prirode. Omiljeni nam je hobi šetanje uz reku. Ljudi su veoma dobri, a
interesantno je kako su gostoljubivi, posebno kada primete da neko nije odavde.
Odmah žele da razgovaraju. Lako je upoznati nove ljude jer su otvoreni prema
svima – priča Ines koja je u Vukovar došla nešto pre Joanne pa je prenela
koleginici svoje utiske.
– I meni se sviđa što je veoma
mirno i što su ljudi dobri i odmah će vam pomoći ako zatreba. Sviđa mi se što
ima mesta i organizacija poput PRONI-ja gde možemo otići kada želimo nešto da
naučimo ili ako nam treba prostora da predahnemo od obaveza – kaže Joanna.
Devojke nisu znale mnogo o ratu u
Vukovaru, ali su kroz boravak u Hrvatskoj ponešto naučile.
Zanimljivo je da su kao prednost
navele blizinu drugih gradova, što stranci često primete:
– Ukoliko ne bih da izađem u navečer
u Vukovaru, mogu da odem, na primer, u Osijek. U Portugalu mi treba pola sata
da stignem autom do prodavnice, a ovde za to vreme dođem do drugog grada – kaže
Joanna i napominje da bi volela da se u klubovima u Vukovaru više pušta strana
muzika.
Ines dodaje da je očekivala da neće
biti najbolje prihvaćena u malom gradu, međutim doživela je sasvim drugačija
iskustva. Zbog tamnopute boje kože ljudi je posmatraju sa zanimanjem, što joj
je čak i simpatično.
– Često primetim da ljudi bulje u
mene, ali znam da to nije ništa negativno i do sad sam se već navikla. Stalno
me pitaju odakle dolazim jer naravno da se primeti da nisam odavde i to mi je
sasvim u redu – zaključuje Ines svoj doživljaj Vukovara.
Isto kao i Noemi, Joanna i Ines, dr. Charles David Tauber (69) došao je
privremeno u Vukovar. Još 1995. godine stigao je na šest nedelja kao mirovnjak,
a tih šest nedelja traju i danas. Ovaj lekar zanimljive biografije predsednik
je Koalicije za rad sa psihotraumom i za mir. Odrastao je u u porodici
jevrejskih imigranata u Brooklynu gde mu je jedan od komšija bio slavni Woody
Allen. Aktivizmom je počeo da se bavi još 1966. godine. Dok je studirao na Reed
koledžu u Oregonu, bio je jedan od aktivista koji su se našli na prvom Green
Peace brodu. Već je tada bio upoznat sa problemima koje donose klimatske
promene.
Nakon studiranja na Univerzitetu u
holandskom Groningenu, započeo je sa aktivizmom u državama koje su prošle rat.
Radio je kao lekar u Severnoj Irskoj, sarađivao je sa Amnesty Internationalom i
Lekarima protiv atomskog rata gde je radio sa azilantima i izbeglicama.
Obavljao je sve one poslove koje nisu želeli da rade holandski lekari i
psiholozi. Taj posao ga je i doveo u Vukovar.
Ugurao nas je u svoj zgusnut raspored
jer trenutno iz svoje vukovarske kancelarije radi onlajn sa Ukrajincima koji
proživljavaju ratne traume. Društvo su nam pravili terapeutski psi Brandon i
Bear.
– Kad je krenuo rat u Jugoslaviji,
u Holandiji je bilo mnogo ovdašnjih izbeglica. Formirali smo projekat za njih.
Prvi put sam došao na ovo područje 1993. godine pa opet 1994, ali tada sam
obilazio ratne zone u Bosni i Hercegovini. Sledeće godine došao sam u Vukovar.
Prvobitna ideja je bila da edukujemo ovdašnje profesionalce za rad sa ljudima
koji se suočavaju sa ratnom traumom. Videli smo da ovde baš i nije bilo
dovoljno profesionalaca pa smo odlučili da edukujemo obične građane kako bi
mogli pomagati jedni drugima. Taj program smo razvili u Holandiji sa tamošnjim
azilantima pa smo odlučili da ga primenimo i u Vukovaru mada su uslovi bili
skroz drugačiji. Nismo imali novca, posao je na početku bio veoma zahtevan,
vozio sam od sela do sela i radili smo sa grupama i za edukaciju i za terapiju.
Sada moja koleginica radi uživo sa ljudima, dok ja radim onlajn sa ljudima
širom sveta – počinje Charles priču o svom dolasku.
Kaže da ni sam ne zna šta ga je
toliko dugo zadržalo u Vukovaru. Sebe opisuje kao pitbula koji kad nešto
započne, grize do kraja, tako da i dalje radi isti posao koji je radio pre 27
godina.
Iako je živeo i radio u državama koje
su prošle ratna dešavanja, dolazak u Vukovar i slike razaranja grada ostavile
su na Charlesa poseban utisak.
– Bio sam šokiran. Niti jedna
zgrada nije bila bez oštećenja, ali me je posebno šokiralo stanje ljudi. To je
problem Vukovara i danas. Saniraju se vidljive materijalne štete, ali se još
uvek slabo pruža psihološka pomoć. To je velika opasnost za budućnost, jer se trauma
može preneti i na sledeće generacije. Postoji mnogo literature napisane na tu
temu. Ako ne tretiraš traume kako treba, one ostaju zauvek, to znamo još iz
primera Drugog svetskog rata.
Charles David Trauber, za razliku
od ostalih sagovornika, ima širu sliku Vukovara pa je upoznat i sa stavovima
političara koji i dalje šire međuetničku netrpeljivost.
– Političari igraju na kartu
etničke pripadnosti, a ne rade na suživotu i pomirenju, i to je po meni jako
loše. Da bi se promenilo sadašnje stanje, potrebno je da se krene od vrha. Osim
političara, treba da sarađuju i druge uticajne institucije poput Crkve, a ne da
idu jedni protiv drugih. Potrebno je da se skroz promene stavovi. Važno je da
ljudi zajedno žive, druže se i slave praznike, da bude grad kakav je bio dok je
tu živelo preko 20 različitih nacionalnosti. Mi u Vukovaru – kažem ’mi’ jer se
osećam pomalo kao Vukovarac – treba da imamo institut za pomirenje, koji bi radio
na uspostavljanju mira – govori Tauber.
Prema zadnjem popisu stanovništva,
Charles je jedan od petoro pripadnika jevrejskog naroda u Vukovaru. Sa
Jevrejskom opštinom je 2000. godine pokušao da ponovo izgradi sinagogu nedaleko
od samog centra grada, na mestu gde je nekad bila pa su je 1958. ondašnje
vlasti srušile i prodale u delovima. Nije bilo dovoljno novca pa je projekat
propao.
– Ponekad odem u Osijek i Beograd
gde posećujem jevrejsku zajednicu. Osećam se kao religiozan čovek, ali ne
upražnjavam baš verske rituale. Za mene su najvažniji poverenje i pomirenje,
ljubav prema drugima, čak i prema neprijateljima. Pomaganje ljudima, to je moja
religija – zaključuje dr. Charles David Tauber naš razgovor.
Ljudi su još kupovali karte na
blagajni i polako ulazili na stadion, kad se u drugoj minuti fudbalske utakmice
između ekipa Vukovar 91 i Orijent 1919 čulo oduševljenje navijača sa tribina.
Gledaoci koji nisu uspeli na vreme da uđu na stadion bili su veoma razočarani
jer nisu uspeli da vide novu majstoriju Robina
Gonzaleza (24) koji je matirao golmana Orijenta 1919.
Ovaj kolumbijski ofanzivac je u
Vukovaru već tri godine i zavoleo je grad, a i grad njega. Za razliku od
prethodnih sagovornika, doselio je zbog fudbalske karijere. U hrvatskom
prvoligašu (drugi rang hrvatskog fudbala) prošao je i niže lige, a i u
sadašnjoj je jedan od najboljih igrača.
Robina smo uhvatili nakon treninga.
Rado daje izjave, a već je i navikao na medije. Kako govori španski, u
razgovoru nam je pomagao njegov suigrač Kolumbijac koji dobro vlada engleskim
jezikom. Kada smo pitali trenera ekipe kako se sporazumevaju, rekao je: „Gestikulacijama, svakako.” Ipak, uspesmo
se mi nekako razumeti i popularni Robin nam je izneo svoje viđenje Vukovara.
– Sviđa mi se mesto jer je veoma
mirno, za razliku od mog grada Kartagene gde je stalno buka. Imam i obožavaoce
pa kada šetam gradom, ljudi me zaustavljaju i pozdravljaju. Ne bih ništa ovde
menjao jer imam sve uslove da budem zadovoljan – zaključuje Robin naš kratki
razgovor i nakon toga odlazi u svlačionicu da s trenerom i saigračima odradi
završne dogovore pred utakmicu koju su sutra dan igrali protiv Dubrave te na
kraju slavili rezultatom 1:0. Ovo je
možda bila i jedna od poslednjih prilika da uspemo uhvatiti ovog momka u
Vukovaru jer postoji šansa da ga neki bogatiji klub dovede u svoje redove i
tako zaključi njegovu veoma uspešnu epizodu u ovom gradu.
Došli su iz različitih delova
sveta, a put ih je naneo u Vukovar, grad koji se još uvek navikava na strance.
Neki kažu da ne bi mogli dugo živeti u gradu na Dunavu i Vuki, nekima je
idealan za život, dok su neki svoj boravak produžili na više od četvrt veka.
Možda će upravo stranci biti ti koji će zameniti rupe popunjene odlaskom
domaćeg stanovništva u druge krajeve.
Prilog
je nastao u suradnji s Goethe-Institutom u sklopu projekta Media Incubator
kojim Goethe-Instituti iz Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Rumunjske i
Sjeverne Makedonije podupiru društveno odgovorno novinarstvo