KRAJEM 1960-ih i ranih 1970-ih, u isčekivanju kiše nuklearnih bombi kao posledice Hladnog rata, predsednik Maonaredio je da se u svim gradovima širom zemlje izgrade zgrade sa skloništima koja bi mogla da izdrže eksploziju nuklearne bombe. U narednom periodu, samo u Pekingu je izgrađeno oko 10.000 bunkera.
Ali kada se Kina otvorila ka spoljnom svetu kasnih 1980-ih, pekinško Odeljenje za odbranu iskoristilo je priliku da iznajmi bunkere i pretvori ova nekadašnja skrovišta u male stambene jedinice. Danas, kada noć počne da pada, više od milion ljudi – uglavnom radnika migranata i studenata iz ruralnih područja – ulazi u skriveni podzemni univerzum.
Fasciniran ovim fenomenom, fotograf Antonio Faćilongo je otputovao u Peking, decembra 2015. godine kako bi ga dokumentovao. Iako bunkere nije teško naći – oni se nalaze svugde u gradu – ući u njih je bilo mnogo teže.
Činilo se da gde god da ode, uvek ga sačeka čuvar ili opštinski zakon koji je strancima zabranjivao ulazak u nekadašnja nuklearna skloništa. Obeshrabren, uputio je zvaničnu žalbu lokalnoj upravi, koja je odbijena. Faćilongo je ipak, uspeo da se ušunja dok je jedan od čuvara bio na pauzi za ručak.
Ali nakon što je uspeo da uđe, mnogi stanovnici bili su sumnjičavi prema njemu, a u nekim slučajevima i postiđeni prilikom fotografisanja.
“Upoznao sam oko 150 ljudi i samo 50 mi je dalo dozvolu [da ih fotografišem]”, rekao je on. I dodao, kako su neki od njih bili uplašeni, jer su svojim porodicama rekli da imaju dobar posao i da žive u pristojnim stanovima.
Uslovi za život u bunkerima su teški. Iako su izgrađeni sa kompletnim električnim, vodovodnim i kanalizacionim sistemima koji mogu da služe ljudima i po nekoliko meseci u slučaju rata ili nuklearne katastrofe, zbog nedostatka odgovarajuće ventilacije vazduh unutra je ustajao i plesnjiv. A tu je i problem prenatrpanih i nehigijenskih kuhinja i kupatila, koje stanovnici dele.
Iako lokalni zakon zahteva da minimalni stambeni prostor po zakupcu bude četiri kvadratna metra, ova regulativa se često ignoriše. Na jednoj od Faćiolongovih fotografija se može videti četvorogodišnja Đing Đing, koja živi sa bakom, ocem i malim bratom u sobi tako maloj da u nju može da stane jedino krevet. Njihov dom se nalazi odmah pored većeg prostora koji se koristi kao parking za motocikle.
“Ovo je jedno od najsiromašnijih mesta na kojima sam ikada bio”, kaže Faćilongo.
Kako bi se pozabavili pitanjem nemara stanodavaca i bezbednosnih rizika, uprava grada Pekinga je tokom 2010. godine zabranila korišćenje nuklearnih skloništa i drugih skladišnih prostora u stambene svrhe. Ali pokušaji izmeštanja ljudi do danas su ostali bezuspešni. Glavni razlog – stanovnici nemaju gde da odu.
Tokom proteklih nekoliko decenija, cene kuća u Pekingu naglo su porasle. Kvadratni metar stambenog prostora u proseku košta 5.014 evra, što ga čini jednim od najskupljih gradova na svetu za život. S druge strane, milioni ljudi su migrirali iz ruralnih područja u glavni grad u potrazi za boljim prilikama. Ali Hukou – zastareli sistem registracije porodice – povezuje socijalne beneficije pojedinca sa njihovim mestom porekla.
Nuklearni bunkeri predstavljaju jednu od retkih opcija dostupnih radnicima iz unutrašnjosti. Faćilongo kaže kako manja jedinica može da košta oko 34 evra godišnje, dok veće sobe u spavaonicama za do 10 osoba izađu oko 17 evra.
Mnogi od stanovnika su mladi ljudi koji veruju da su podzemne nastambe samo prelazna faza u njihovim životima dok ne budu imali finansijskih sredstava da priušte sobu sa prozorima i sunčevom svetlošću.
Poslednjih godina je primetan još jedan fenomen, organizacije koje prazne skloništa i pretvaraju ih u društvene centre. Faćiolongo je pronašao prostore pretvorene u trpezarije, sale za bilijar, karaoke, pa čak i akademiju kaligrafije.
Ovi centri stanovnicima koji žive u betonskoj džungli Pekinga pružaju priliku da komuniciraju sa drugim društvenim klasama koje su inače prilično krute i nametnute. Ili, rečima Faćilonga: Bunkeri su postali ujedinjujuća snaga u društvu, u kojima “i siromašni i bogati” pronalaze dom.
Autor: YE MING