Na svaki bogovetni protest otišao sam sa nakanom da uzdrmam samodržavlje, svaki moj minut proveden na ulici, na mostu, na raskrsnici, svaki je bio posvećen razvlašćivanju predsednika Republike; povod su bivali izbori (sprovedeni u ponižavajućim uslovima, sa medijima u rukama samodršca, uz otvoren uvoz glasača izvana), povod je bio opsesivni zamysel predsednikov da rasproda litijum i zagadi zemlju koju, ah, toliko voli, povod je poricanje despotovo da ima ikakve veze sa zlokobnim padom državine nastrešnice, dvaput svečano otvorene; povod su naravno partijski batinaši koji su po naređenju došli da tuku mirne studente, ali razlog što odlazim na protest uvek je isti: da bacim još jedan kamen’ v ogorod vlasnika svega vidljivog i nevidljivog, jer je Aleksandar Vučić nepresušni izvor naopakosti ove države, takođe je garant te naopakosti (blago rečeno) i njezin je naravno prvokorisnik. Nauditi namerno nekome nije za podičiti se, i nerado se inače laćam kamenja, ali ovde to smatram dužnošću.
Studenti su nevolji prišli sa posve druge strane: zahtevamo da sva novija drastična kršenja zakona i morala budu zaustavljena, da vinovnici, svi do jednog, odgovaraju pred nezavisnim i nepristrasnim sudijama, despotu se ne obraćamo jer kao nominalni predsednik Republike nije nadležan, nije vlastan da se time bavi i mi sa njim nemamo o čemu da razgovaramo! Ovom (posve ispravnom) stavu blagopriklonio se rektorski kolegij odbivši da državi i univerzitetu potraži spasa u lekovitom razgovoru sa despotom, ali odjutros – više nego inače, a čuvši i reči mog kamarada D. I. na televiziji – strepim da će se studentska pobuna, kraj svih dragocenih poruka i pouka stanovništvu i vlasteli, naći na stranputici ako pobunjenici budu istrajno odbijali razgovor i saradnju sa opozicijom, sa pokretima poput Proglasa…
&
Studentski neoružani ustanak je u svojoj srži politički ustanak. Odbacivanjem tog atributa (politički) studenti i studentkinje govore nam da ne sanjaju o tome da budu poslanici, predsednici vlade, republike, ministri, verujem im, i svi im veruju, ali je pobuna politička; smatram je i preporodom, međutim: ponavljanje iste mantre – da ne traže ništa drugo osim da se ispune njihovi izrecivi, jasni zahtevi – moglo bi pokret dovesti u ćorsokak, ili u aporiju, jer ispunjenje pobunjeničkih zahteva zavisi od onoga od koga sve zavisi – hoće li odseći zlatnu granu na kojoj sedi, a sedi iznad provalije koju je najvećma sam stvorio?! Hoću reći: studentski zahtevi neraskidivo su povezani sa rušenjem samodržavlja, e sad, je li poraz samodršca preduslov da zahtevi ikad budu ispunjeni, ili će ispunjenje zahteva kao posledicu, ili kao drugu stranu istog novčića, imati pad Pantokratorov – ne znam. Ali, bojim se da Pantokrator, koji već puca na Pulicerovu nagradu za delo „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, može ovo vanredno stanje da trpi duže nego studenti, i duže nego poniženi i uvređeni, stoga se na ovom mestu i ja, koji ne slovim za ne znam kakvog lenjinistu, moram upitati: šta da se radi?!
Evo šta, da se studenti odupru navici, uzrečici (o ispunjavanju njihovih uslova), koja počinje da liči na dogmu, da se obazru oko sebe, da promisle ko bi bili njihovi saveznici u borbi protiv bolje naoružanog i još uvek brojčano nadmoćnijeg okupatora: moguća je, tvrdim, i potrebna je, i neophodna je saradnja sa opozicijom i drugim pokretima, sa nevladinim organizacijama, sa staležima koji će se tek okuražiti i autovati kao žrtve samovlašća… Studenti su oberučke i sa blagodarnošću prigrlili i zemljoradnike, i nastavnike, i bajkere, i taksiste, i penzionere, prigrlili su ih sve, jer niko neće reći da su studenti puko oruđe u rukama bajkera ili penzionera, e, pa neće više niko reći ni da ste marionete Marinikine, Ćutine, Milivojevićeve ili Sava Manojlovića. Potrebni ste, potrebni smo jedni drugima, i na studentima je da pruže ruku svima koji ne drže stranu caru i njegovim vazalima. Kako da je pruže, kako, kako? – Predložiću naredna tri koraka, jer se bojim da bi negovana ekskluzivnost mogla ostaviti studente nasukane u amfiteatrima, na raskrsnicama i u šetnjama: ako se ubrzo ne pojavi krupniji plod te zaista veličanstvene mobe i odricanja, pokret će neminovno početi da gubi polet.
Nu, chto delat’?!
1. Da se studenti svi do jednog odazovu na prvi i na zapravo svaki obrazloženi i promišljeni poziv opozicije, da se zajedno svi suprotstavimo na primer kopanju litijuma (na čemu naša vlastela, ma koliko bila prvi put poplašena, vredno tj. podlo radi): kad Ćuta ili Savo pozovu da se dođe tu i tu, da se i svi studenti tamo stvore, sa svojim zastavama, svojim transparentima, da dođu svi pokretni stanovnici polisa, i svi koji su se dosad radosno priključili studentima; ne treba niko da se plaši, kao građanin sa kojim živim pod istim krovom, da će umesto Vučića na presto sesti Ćuta („Šta, zar da mi dođe Ćuta?!“ – upitao se građanin koji neka ostane anoniman), pa neće da dođe sam Ćuta, a ako i bude nešto u renoviranoj državi, sigurno će se ponašati bolje od sadašnjeg olimpijskog plemena.
2. Da studenti promisle i o zahtevima koji nisu na njihovoj listi, a koji bi od ove umnogome unesrećene zajednice stvorili mesto za srećan i dostojanstven život; za te zahteve ne bi morali niti bi mogli sami da se bore, nego bi ih mogli predočiti javnosti, opoziciji, grupama koje su više od drugih ugrožene u našoj krajnje neravnopravnoj zajednici. Jesu dosadašnji zahtevi ambiciozni, i okupator će nas sve još dugo mrcvariti pitajući šta još studenti hoće, s druge strane, ti zahtevi nisu dovoljni da se zajednica oporavi: sirotica lebdi između dobra i zla, između preporoda i ponovnog pada u beznađe.
3. Ako se davljenik bude uhvatio sa slamku zvanu novi izbori, da studenti budu kao sada što su: budni, posvećeni, razboriti, požrtvovani i preduzimljivi, da organizuju tribine u svim manjim mestima, u selima gde istina ne može da stigne, da premrežimo Srbiju mi, koji još imamo vozačku dozvolu, i studenti u čiju čestitost sumnjaju samo oni koji moraju; ustanicima se veruje, nekoristoljubivi su, načitani su, rečiti su (rečit je i svaki pojedinac koji zna šta tvrdi ili šta poriče: zadivljen sam sam svime što sam uživo čuo od nastavnika, učiteljica, roditelja, poljoprivrednika, bajkera, gimnazijalaca!); da biračima studenti kažu ono što birači inače nikad neće čuti, jer, po uzoru možda i na predsednikovu majku, ne gase nikad TV Informer.
3 a. Napokon, ako budu izbori, da ih studenti prigrle, ne samo tako što će svi do jednog ovog puta izaći na glasanje (studenti koji sada zapomažu zbog propalih kolokvijuma možda je bolje da uče i dok bude glasanje), nego treba i da se postaraju svak oko svoje rodbine, i bliže i dalje, da ih najpre podstaknu na glasanje, a, ako mene pitate, i da svojti strogo sugerišu za koga nipošto i nikada više ne bi smela da glasa.