Šezdesetih godina 20. veka obična porodica Borisa i Lene Nikitin, u
kojoj je bilo neobično mnogo dece, postala je poznata širom tadašnjeg
SSSR-a. Svoje sedmoro dece Nikitini su vaspitavali prema sopstvenom
sistemu ranog razvoja, koji je za to vreme bio vrlo čudan. O svom
iskustvu napisali su mnoštvo knjiga, o njima su se snimali filmovi, a
logičke društvene igre i mozgalice koje su oni izmislili bile su vrlo
tražene. Međutim, načela po kojima su Nikitini odgajali svoju decu
nailazila su na stalne osude.
Kako je sve počelo
Inženjer vazduhoplovstva Boris Nikitin nije bio saglasan s metodama
vaspitanja omladine u SSSR-u. Zainteresovavši se za pedagogiju,
pedesetih godina je pokušao da otvori sopstvenu školu, ali su mu vlasti
to zabranile. S budućom ženom Lenom, nastavnicom ruskog jezika, upoznao
se na jednom seminaru iz pedagogije. Boris je bio stariji četrnaest
godina, ali slični pogledi na život i zajednička interesovanja –
pedagogija, umetnost, školski sistem – učinili su svoje.
Ispalo je tako da „školu budućnosti“, koju im vlasti nisu dozvolile
da otvore, stvore u svojoj porodici. Sin Aleksej rodio se 1959, zatim
1960. Anton, 1962. Olga, 1964. Ana, 1966. Julija, 1969. Ivan, i najmlađa
Ljuba 1971.
Kako su eksperimentisali na deci
Nikitini su u jedno bili sasvim sigurni: dete će se sámo razvijati
fizički i mentalno – potrebno je samo stvoriti uslove koji ga na to
podstiču. Zadatak roditelja nije da ga teraju nego da ga usmeravaju. I
da se raduju uspehu i da ga podržavaju, ali isto tako da ga ne
prezaštićuju da mu ni u kom slučaju ne bi gušili samostalnost.
Podsticanje sposobnosti treba započeti što ranije. Ako se detetu ne
pruži ta mogućnost, njegovi talenti će vremenom iščileti, a život će mu
biti dosadan.
Sledeće principe Nikitini su smatrali svojim pronalascima:
• Zdravlje i fizički razvoj: okolina ne treba da bude sterilna,
čeličenje i gimnastika od detinjstva, lagana odeća, jednostavna ishrana
bez prejedanja, kućno vežbanje. Supružnici su sportsku opremu učinili
delom kućne atmosfere, pa su zadovoljstvo kretanja i fizičke aktivnosti
lako postali životne navike dece.
• Emocionalni razvoj: dojenje od prvih minuta života i uvek kada dete
to traži, čest telesni kontakt s mamom i tatom, zajedničko spavanje,
mogućnost istraživanja sveta bez nepotrebnih zabrana, razne zajedničke
aktivnosti s roditeljima, usmerenost na pomaganje drugima.
• Intelektualni razvoj: bogato „razvojno okruženje“, brojanje, slova,
čitanje, geografske karte, mozgalice, zagonetke i, na kraju, naročite
igre koje su osmislili roditelji. Igre su imale za cilj razvijanje
analitičkih i kreativnih sposobnosti spram sklonosti i interesovanja
deteta. Deca nikada nisu bila primorana da se bave njima.
• Kreativni razvoj: porodica je podržavala kreativnost u svim oblicima, kao i nestandardna rešenja i otkrića.
Zašto su ih počeli osuđivati pa i proganjati
Danas se ovi principi čine prirodnim, ali u to vreme rodbina i
javnost bili su ogorčeni. Mnogi su smatrali da Nikitini decu dovode u
opasnost, lišavaju ih detinjstva i iživljavaju se. Najviše otpora
izazivalo je čeličenje, rano čitanje i samostalnost dece. Supružnici su
morali da brane svoje pravo da odgajaju svoju decu onako kako oni
smatraju da treba.
A sve zato što nisu krili da rade gimnastiku sa bebama, trče sa decom
po snegu, čeliče ih hladnom vodom i dozvoljavaju im da pomažu odraslima
u svim poslovima. Na primer, dečaci su već sa tri godine umeli da
naprave sebi igračke pomoću čekića i testere. I naravno, igrali su se
prema svojim metodama.
Čudne metode vaspitanja poznatih: Pamela deci ne brani drogu, seks i alkohol
Rezultati njihovog pristupa inspirisali su supružnike i uveravali ih
da su u pravu. Deca su se mnogo ređe razbolevala od druge dece,
odrastala su samostalna i radoznala, sa tri godine znala su da čitaju, a
sa četiri rešavala jednostavne jednačine. Polazila su ranije u školu,
lako savlađivala gradivo, preskakala razrede.
Prvi film o porodici Nikitin „Jesmo li u pravu?“ snimljen je 1965. godine i u njemu su govorili o svom iskustvu i mogućnostima.
Vremenom su priznali da su grešili u nekim stvarima
Na pitanje da li nastoje da naprave vunderkide od svoje dece, Lena i
Boris su uvek odgovarali odrično. Govorili su da to nije „rani razvoj“
nego blagovremeni i da će na taj način svako dete postati pametna,
samostalna, kreativna ličnost koja će pronaći sebe u životu. Međutim,
kada su deca odrasla, Lena i Boris su priznali da im nije pošlo za rukom
da sve prođe bez ozbiljnih grešaka.
Kao prvo, Nikitini su bukvalno živeli kao pod lupom. Porodica je bila
pod stalnim nadzorom nepoznatog sveta i protivnika. Kada su postali
odrasli ljudi, deca su govorila o tome da se nisu osećala zaštićeno od
priča i spletki. Televizija, novinari, pedagozi, lekari, komšije i
drugovi iz razreda – svi su stalno raspravljali i osuđivali život
njihove porodice.
6 ključnih koraka u danskom vaspitanju zbog kojih su najsrećniji ljudi na svetu
Budite roditelj, ne drugar: Metode vaspitanja za buntovne tinejdžere otvaraju oči
S druge strane, život dece uglavnom se odvijao u kući. Nisu išli u
vrtić, a u školi su uvek bili najmlađi, pa nije bilo lako pronaći
zajednički jezik sa vršnjacima. Ujedno, vrata njihove kuće su stalno
bila otvorena za razne goste, prijatelje i istomišljenike.
Veliko interesovanje javnosti za neobičnu porodicu u nekom trenutku
je Borisa i Lenu fizički oduzelo od njihove dece. Putovali su širom
zemlje, držali predavanja, pisali knjige, gostovali na TV. Bilo je
trenutaka kada su se deca osećala emotivno uskraćeno. Ali u porodici je
uvek vladala atmosfera ljubavi, roditelji su se prema svim ljudima
ponašali ljubazno i bez predrasuda, i uspeli su da prevaziđu teškoće.
To što su u detinjstvu sva znanja i veštine lako usvajali, nekoj deci
je stvorilo iluziju da će i u budućnosti sve potrebno usvajati kroz
igru, nisu navikli na strogu disciplinu. Otuda je sticanje znanja koja
više nisu mogla dobiti u porodici išlo teže. Na primer, ćerka Julija je
tek u kasnijim godinama shvatila da mora učiti i ono što ne želi.
Istovremeno, sva deca Nikitina tvrde da im je navika iz detinjstva da
traže nestandardna rešenja dosta pomogla u profesionalnom životu.
Svih sedmoro dece odraslo je u kreativne i školovane ljude koji su
zadovoljni svojim životom. Međusobno su vezani, često se druže i s
toplinom i velikim poštovanjem pričaju o roditeljima. Deo iskustva
svojih roditelja i sami primenjuju. Njihovim zalaganjem ponovo se izdaju
knjige i razvojne igre Nikitina. Privatnost svojih porodica, međutim,
štite od novinara i radoznalih. Niko od unučadi Nikitina nije pošao u
školu pre vremena.
Ko su danas deca Nikitina, koja su roditeljima podarila 27 unuka
1. Najstariji sin, Aleksej, živi u Londonu. Po profesiji je nastavnik
fizike i radi kao konsultant u razvoju elektronike. Oženjen, ima dvoje
dece.
2. Drugi po rođenju je Anton. Diplomirao je na hemijskom odeljenju
Moskovskog državnog univerziteta. Bio je na rukovodećim pozicijama u
proizvodnom sektoru. Anton ima dvoje dece i četvoro unučadi.
3. Olga je diplomirala na Pravnom fakultetu na „Lomonosovu“. Radila je
na visokim pozicijama u velikim kompanijama. Odgajila dve kćeri. Danas
se bavi sa troje unučadi.
4. Ana Nikitina je završila medicinsku školu. Majka je četvoro dece i četvoro unučadi.
5. Julija je novinarka. Diplomirala na Moskovskom državnom institutu za kulturu. Ima dve ćerke.
6. Ivan je stekao visoko obrazovanje u oblasti radio i televizijskog emitovanja. On i njegova supruga odgajili su petoro dece.
7. Ljuba je diplomirala Bibliotekarstvo. Radila je svega tri godine, a
potom postala domaćica i majka vredna divljenja: Ljuba ima desetoro dece
i već dvoje unučadi.
Četiri porodice žive u Podmoskovlju, u kućama nedaleko od starog
roditeljskog doma. Deca, unuci i praunuci se često okupljaju na
porodičnim slavljima i redovno organizuju otvorene festivale porodice
Nikitin.
Porodica ima veb stranicu sa informacijama o njihovom životu, sistemu
vaspitanja, knjigama i filmovima roditelja, prenosi portal detinjarije.
Sistem vaspitanja Nikitina priznat je u Rusiji, Nemačkoj, Japanu, Americi…