Novosadski bend Atheist Rap aktivan je na domaćoj rokenrol sceni već trideset i
pet godina, a devedesetih godina su bili među vodećim rokenrol grupama ex-Yu.
Pjesme “Varburg limuzina” i “Blu trabant”, s albuma prvenca
“Maori i crni Gonzalez” iz 1993. godine, doprinijele su da Atheist
Rap postigne vrtoglavu popularnost, a iste godine ovaj album je na
manifestaciji “Brzi bendovi Srbije” proglašen za najbolji. Nakon toga
bend 1995. godine snima album “Ja eventualno bih ako njega
eliminišete”, koji nije bio ništa manje uspješan od prethodnog. Nakon
objavljivanja i trećeg albuma “II liga zapad”, 1998. godine, Atheisti
potvrđuju kvalitet i nižu nastupe širom regiona, pa čak i u inostranstvu.
Njihova diskografija sadrži osam studijskih albuma i nekoliko kompilacija.
Ove godine Atheist Rap će gostovati na desetom OK Festu, koji se tradicionalno
organizuje na Tjentištu. Povodom ovog
nastupa novinar Buka magazina razgovarao je sa Vladimirom Radusinović
Raduletom, gitaristom, pjevačem i autorom većine pjesama Ateista.
Atheist Rap je ove godine na OK Festu. Šta za vas znači, kao provjerene
antifašiste, mjesto na kojem se održava ovaj događaj, a to je Tjentište? Budi
li vam nekakve emocije patriotizma, junaštva, nostalgije za bivšom državom i
slično?
Bitka na Sutjesci je bila jedna od istorijskih po više osnova.
Svaki put kada bi se samo penjali do spomenika pomislio bih na psihičku i
fizičku snagu koja je bila potrebna u to vreme. Sama prisutnost na tom polju i
okolini natopljenom krvlju ljudi koji su se borili za slobodu, ne samo od
okupatora, nego čitav niz ljudskih sloboda, povremeno te potera na razmišljanje
o tome koje su to ljudske gromade bili, ceo narod taj, vojnici, ranjeni i
bolesni, ljudi iz zbegova, kada su uspeli da prođu taj pakao. I kako su im se
kasnije postrevolucionarne generacije odužile za to. Ispranih mozgova naseli su
na priče u kojima je civilizacijski zenit ovih krajeva, koji je uvažavan širom
sveta, bio tamnica naroda i popišali se po svemu tome. I sada živimo u koloniji
i konstantnom stanju paranoje.
Izgleda da se fašizam i nacizam na velika vrata ponovno vraća na
svjetsku scenu. Vaše mišljenje o tom fenomenu?
Nažalost, nisu pobeđeni. Sistemski su apsorbovani u većini
država i po potrebi se aktiviraju, mahom kada ne mogu naći dovoljno spoljnih
neprijatelja, jer su upereni prvenstveno protiv sloboda svojih građana.
Vi kao bend imate istančan i jasan stav prema društvenim
anomalijama i grozotama koje čine naši vlastodršci. Da li ste ikada zbog toga
doživjeli neprijatnosti?
Osim gutanja suzavca, guranja sa batinaškim kordonima i sličnog,
nismo. Inače svakodnevno trpimo niz neprijatnosti kao i većina slobodnomislećih
građana, i to je previše.
Da li su se na ove prostore vratile devedesete, ali ne u smislu
pojavljivanja sjajnih bendova nego u smislu društveno-političke atmosfere?
Države nastale nakon Jugoslavije su takve tvorevine koje opstaju
proizvodeći konfliktne situacije ne bi li bukom prikrili svoje pljačkaške
pohode uperene prema sopstvenim građanima i to je to. U tome imaju svesrdnu
međunarodnu pomoć sa više kontinenata. Ne postoje ni suverenitet, ni
integritet, ni nacionalni interes, sve je farsa. Velike pare se preusmeravaju
iz državne kase u privatne džepove malog broja ljudi. Da, ima sličnosti sa
devedesetima. Žao mi je moje sjebane mladosti, a još više ove sada, koja većinom
nema pojma o tome kako izgleda život u koliko-toliko sređenom društvu.
Plašite li se da bi ponovno moglo da bukne neko žarište na
Balkanu?
Rat je najunosniji posao na svetu, ako neka moćna ekipa odluči
da će ga biti, biće ga. Realno ga može biti bilo gde, niko nije potpuno
siguran, velika je to zver i treba je nahraniti, mislim na svetski
vojno-industrijski kompleks. Dokle god je rat biznis, biće ga. Nebitno je ko je
protiv koga formalno, odavno je sve trgovina, a glavni neprijatelji su im razum
i ljudskost.
A sad o mjuzi. Mnogi ne znaju da je ideja o formiranju benda
Atheist Rap zapravo nadošla na koncertu Ramba Amadeusa. Zašto ste baš na
koncertu Ramba došli na ideju da oformite bend?
Jednostavno, tako se desilo. Taj koncert je konceptualno bio
radikalniji od Laboratorije zvuka i celoj našoj ekipi je otvorilo nove prostore
za izražavanje spram naših muzičkih afiniteta. Nismo želeli da ga kopiramo,
nego da primenimo tu slobodu na naš način. A ni ne možeš ga kopirati. Pratimo
Ramba od samog početka, albumi su ok, ali su zapravo koncerti tada bili
dešavanja za sebe, muzičke predstave sa skečevima. Kasnije stvari postaju
ozbiljnije jer je i vreme takvo bilo.
Da li je zbog toga i prisutan vaš satirični stav prema
stvarnosti, jer i Rambo je poznat po svom satiričnom poetskom izražaju?
U nekoj meri sigurno jeste, mada bih rekao da je to zajednička
crta ljudi sa istančanim smislom za humor, a ne neka formula za pristup temi.
Vi ove godine punite 35 godina rada. Kako ste uspjeli da sve ovo
vrijeme budete na sceni? Neki od vaših kolega su i odustali od muzike. Da li je
tebi i Popu ikada prekipjelo i došlo da i vi dignete ruke od mjuze?
Svi smo živa bića i imamo uspone i padove raznorazne. Ja ne mogu
da odustanem od svog života, prijatelja, zabave, razmene ideja i emocija,
putovanja, svog tog kompota koji čini život u bendu. Puno godina smo zajedno i
i dalje nam je zabavno sve to. Malo teže to fizički podnosimo.
Sa vama danas svira i tvoj sin. Kako se on snalazi sa vama i
postoji li tu neka vrsta nepotizma?
Bilo bi nepotizma da ja nisam bio protiv toga. Srećom sam
nadglasan i pokazalo se da sam se zajebao u proceni. Meni godi jer nikada nisam
u Ateistima svirao sa nekim ko ima toliko bluesa u glavi i rukama, a uz to
panka, surfa, stonera i svačega još, suludi mladi sunđer koji ispaljuje muziku
u boji. Mislim da se snašao ne samo u vezi muzike, nego kao drug član. I nije
mu dosadno sa nama.
U vrijeme kada ste počinjali s svirkom u Vojvodini je niklo
sijaset bendova. Goblini, Džukele i da ne nabrajam. Danas kao i da nema novijih
bendova sa tih prostora. Zašto je to tako? Sviraju li klinci ili ih je ubila
letargija?
I ne samo u Vojvodini. Sviraju i svirali su, samo što se od
2000. godine nema gde videti i čuti veliku većinu toga. Pa se to preselilo na
alternativna mesta, bilo da su u pitanju internet radijske stanice, nebudžetni
DIY festivali ili underground klubovi. Treba samo malo kopati, svakakvih
dragulja ima.
Kakva je budućnost generalno rock muzičara na ovim prostorima?
Neizvesna, kao i većini. Sve je gore, a biće i gore.
Koliko festivali poput OK Festa doprinose da se rock koliko
toliko održi u životu?
Mislim da je formulacija “održavanja u životu” pogrešna. Festivali poput OK Festa doprinose tome da se vidi i čuje da rokenrol scena nije ni mala ni nezanimljiva i da ima još uvek dovoljno ljudi koji je cene. Rokenrol je univerzalna kultura koja ne poznaje granice.
Da li teško podnosite putovanja i nastupanja i da li uopšte i
ima puno svirke za vas danas?
Ume da bude naporno, malo smo ostavili zdravlja na putu, nije
baš najudobnije, ali sami biramo i ne umemo drugačije. Veći deo napora
zaboraviš kada se na bini uključiš u strujno kolo. I dalje ima dosta koncerata
i putovanja i postižemo to.
Šta bi poručili mladim muzičarima koji tek treba da zagaze na
muzičku scenu i da li uopšte i mogu da se nadaju nekom uspjehu?
Pitanje je šta se smatra uspehom? Bavite se muzikom, umetnošću,
sportom, naukom, bilo čime, zbog sebe. Ako imate nešto kvalitetno da izbacite
iz sebe pronađite najadekvatniji način. Ne trudite se zbog drugih. Budite
iskreni, opet prvenstveno prema sebi. Ako na taj način dođete do uspeha, to je
pravi uspeh.