Konferencija za štampu Josepa Borelja u subotu, tri frtalja
sata pre ponoći, bila je jedna od najtužnijih koje sam ikad gledao. Posle
celodnevnog natezanja u Titovoj vili kraj Ohridskog jezera, umorni evropski
diplomata izašao je pred “sedmu silu”, pet minuta diplomatskim rečnikom mrmljao o
tome kako će se sporazum i aneks primenjivati tokom pridruživanja Evropskoj
Uniji strana nepotpisnica, prvo član sedam, pa onda sve ostalo, a ako strane
nepotpisnice ne budu poslušne, biće no-no i to bi bilo to, nosite se sad svi u
tri lepe, idem na spavanje.
Jeste bilo tužno, ali mi je, s druge strane, bilo donekle i
drago, jer smo imali prilike uživo da vidimo kako je to kada takozvana
međunarodna zajednica uloži karte u ruskog agenta i vođu organizovanog kriminala,
u nadi da je baš on, naslednik Slobodana Miloševića, biti onaj kome valja
verovatni. Odvukli su ga prvo u Brisel i umesto njega rekli da se slaže sa
sporazumom, koji su onda objavili na svom sajtu, pa su ga namamili u Ohrid, da
iz njega ipak iskamče svečani potpis, u lepoj vili, na divnom jezeru.
Ohridski sastanak je, da se ne lažemo, tome služio.
Trasiranje mape puta radi implementacije sporazuma, naročito ovakve “mape”,
koju će dva kandidata za članstvo u EU, od kojih jedan (Srbija) dve godine nije
otvorio nijedno poglavlje u tom procesu, pratiti nezavisno jedni od drugih,
iako se sporazumom rešavaju njihovi međusobni odnosi, potpuni je promašaj u
odnosu na ono što je “zapad” naivno očekivao.
Možemo samo da zamislimo na šta su ličili “Ohridski pregovori
posle dogovora”: “Potpiši.” “Neću.” Ali, prihvatio si, zašto ne potpišeš?”
“Neću da potpišem.” “Potpiši, šta te košta?” “Prvo Zajednica srpskih opština.”
“Pa, eto ti je Zajednica u sporazumu koji treba da potpišeš!” Eno je Zajednica
u Briselskom sporazumu, pa je nema na Kosovu. Ko mi garantuje da će sada biti
Zajednica?” “Mi garantujemo, najviše evropske i svetske diplomate, potpiši!”
“Ne.” “I Kurti garantuje, evo vidi, spreman je da potpiše!” “Neću da potpišem.”
(Posle šest sati ubeđivanje) “Pa ti ‘ladno nećeš da potpišeš
zbog Rusa, kakva crna Zajednica srpskih opština!” “Ne.” “Šta ne, bre?” “Lepo,
ne – ne, znači ne!” “Nije zbog Rusa?” “Ne.” “Ne, u smislu nije ili ne, u smislu
ne, neću da potpišem zbog Rusa?” “Lepo kažem ne, šta tu nije jasno.” “Okej,
pauza za drugu večeru.” “Neću da jedem.” I tako su se oni nagvaždali i drkali
sa likom, kome je u mozgu ostala čvrsto utisnuta slika jazavičara koji diše pod
vodom, uz nekoliko poverljivih razgovora s Moskvom i od celog kermeza, ostala
je otužna konferencija za štampu Josepa Borelja.
Ni konferencija za štampu Njegove Niskosti nije bila
najveselija. “Nešto smo se dogovorili, aj zdravo”, siže je njegovog sinoćnjeg
mumlanja. Dobro, ipak je bio u ringu dvanaest sati, podognutog garda, među
konopcima i vikao “ne”. Danas je potvrdio sve ovo što sam ja malopre nagađao:
“Može sve, osim toga da potpisom priznam Kosovo kao nezavisnu državu. Šta
kažete? Kakav bre ‘briselski sporazum’, to se ne važi, jer je vašem pamćenju
rok trajanja pet godina, a to su Dačić i Tači potpisali, ih, još 2013. Nego,
malo sad da kenjam o tome koliko je debilno optužiti Vladimira Putina za ratne
zločine. Zar ja, najbolji student Pravnog u istoriji fakluteta to moram da vam
crtam, šta vi sa zapada želite uopšte, koji sam ja meni car. Odvratni novinari,
nastavite sa postavljanjem debilnih pitanja…”
“Car” ima puno pravo da se oseća kao car. Ako i dođe do
međunarodne izolacije Srbije zbog njegove neposlušnosti, građani će da pate, a
mafijaški korov će da buja. Dan pre njegovog odlaska u Ohrid na pobedu u
vikanju “ne”, u dvanaest rundi, u Beogradu je održan veliki desničarski skup,
protiv “izdaje Kosova”. Cirkus je bio potpun – zaustavljanje autobusa koji su
krenuli u Beograd, slikanje pandura koji vrše vanredni tehnički pregled i onda
nešto po masovnosti nalik na osrednje posećeni protest “1 od 5 miliona”, samo
što bi ovog puta mogao da mu legne naziv “Dogodine u Preševu”.
Srbija je svečano dobila novu opoziciju. Mesecima pre
aprilskih izbora, 2022, firer je uložio puno truda da profiliše desničarski,
proruski, antievropski blok, kao najjaču opoziciju, kako u parlamentu, tako i
na ulici. Tu su bili čak i “uvredljivi” plakati “Lažljivica” i “Francuz”,
upereni protiv vođa Zavetnika i Nove DSS, taman dovoljno da sve deluje kao da
to jeste prava opozicija, a da ne bude baš prvo vređanje. Proevropska opozicija
svaki put prestaje da postoji kad god se pomene Kosovo.
Populistički algoritam nalaže da se ima izaći na ulicu za
Kosovo, a ne zato što je Srbija carstvo korupcije, u kome se svakodnevno gazi
ustav, pere prljav novac, valjaju gudra, ljudi i oružje, te napadaju novinari.
To nije bitno. Bitno je Kosovo. Ovaj pokvareni spin, koji dolazi iz udruženog
propagandnog poduhvata vlasti, lažne opozicije, a ima pretpostavljam i
logističku podršku sa dalekog i još daljeg istoka, političku scenu u Srbiji
pretvara u zlu paru, sa jasnim licem (mafijaša vlast) i naličjem (desničarska
opozicija).
Od demokratije, građanskih i ljudskih prava, te evropskog
puta Srbije, više nema ništa. Rezultat višemesečnog iživljavanja nad građanima
povodom kosovskih pregovora jeste monopolarna Srbija, u kojoj kriminogena vlast
drži desničarsku batinu, kojom udara po svemu što je demokratsko, građansko i
liberalno.
Osim desničarske “opozicije” i “proruskih ekstremista”, tu
su i “Studenti za Kosovo”, neformalna parapolitička grupa desničarski
nastrojene zatucane nazoviomladine, kojoj bi valjalo da promeni naziv u
“Studenti na Kosovo” (izvol’te, vidite, pojedite, popijte, uživajte). Oni drže
nepolitičke mitinge, na kojima govore desničarski političari i na kojima se
mlate novinari. Šta od ove silne borbe za Kosovo možemo da očekujemo? Da li da
“se vojska na Kosovo vrati” ili novu “Oluju”, kojom će Albanci jednom za svagda
probati da “reše” problem koji im pravi Srbija ili ujedinjenje Albanije i
Kosova?
Da vam kažem nešto o mitinzima – bili ste svi (ah, ne, u
stvari, niste) na velikom mitingu opozicije, na Preobraženje Gospodnje, 1999,
svega dva meseca posle potpisivanja “Kumanovskog sporazuma”. Razjedinjena
opozicija se nekako skrpila, gomila naroda je došlo i baš niko nije tražio da
se brani Kosovo – verovatno zato što je bilo sveže okupirano.Tražila se smena
Miloševića. Tražio se kraj desetogodišnje tiranije tog prokletog čudovišta.
Odmah potom, SPO je nastavio svojom stranputicom, a krajem
septembra, 1999, počeli su svakodnevni protesti “Saveza za promene”, u kom je
najveća od nekoliko udruženih kombi-stranaka bila DS. Ti protesti trajali su
duže od protesta protiv izborne krađe 1996/1997. Niko na njima nije tražio da
se brani Kosovo – verovatno zato što je bilo sveže okupirano. Tražila se smena
Miloševića. Već na drugom mitingu policija nas je izmlatila kao volove i mi smo
nastavili, mereći se desetinama, da šetamo žutom trakom, kao šaka demokratskog
jada. Da nas je neko tada video, mislio bi da tom zlu nikada neće doći kraj, a
došao mu je kraj za manje od jedne godine.
Ne kažem da će zlu sada doći kraj, jer je sada zlo na obe
strane – i u režimu i u desničarskoj opoziciji. Preko tri decenije zla mnogo je
za jedan život i za jedan mali narod. Uz to, i protivnik je, izgleda, naučio
neke lekcije. Međutim, i danas, kao i tada, “protivnik” zaboravlja da je
dovoljno da se neko na pravom mestu, u pravom trenutku, nakašlje i da odjednom
sve krene nizbrdo i da se ispostavi da batina kojom nas mlati ima dva kraja.