Nedavno smo Thomas Hauner, Suresh Naidu i ja objavili prvu verziju zajedničkog rada (ovde i ovde)
u kome empirijski ispitujemo teoriju imperijalizma kod Hobsona, Lenjina
i Rose Luxembourg. Ali ovde se neću baviti našim radom (zainteresovani
čitaoci mogu pogledati prvo poglavlje), već ću se osvrnuti na jednu
drugu teoriju imperijalizma iz istog perioda koju je razvio Schumpeter.
Schumpeterova teorija je zanimljiva iz više razloga. Formulisana je u
isto vreme kada su o imperijalizmu pisali Lenjin i Rosa Luxembourg i
njihov rad mu je nesumnjivo bio poznat. Njegova teorija je odgovor na
događaje na koje su i oni reagovali. Ali njegovi stavovi su drugačiji i
on od svoje teorije nikada nije odstupio. Ključni tekst za njegovu
teoriju je „Sociologija imperijalizama“ (obratite pažnju na množinu)
objavljena 1918-19. To je veoma dugačak esej od 80 gusto štampanih
strana u engleskom prevodu. Schumpeter u svojoj teoriji nije menjao
gotovo ništa (od značaja), što potvrđuje njeno skraćeno ponavljanje u
„Kapitalizmu, socijalizmu i demokratiji“ (KSD), knjizi objavljenoj 1942.
godine (i doštampavanoj još mnogo puta).
Evo šta Schumpeter kaže. U najčistije definisanom obliku
imperijalizam je „bespredmetan“, to jest nije usmeren protiv nekoga ili
nečega za šta bi se moglo pokazati da ugrožava naše interese. U tom
smislu on nije racionalan: imperijalizam pokreće samo volja za moć.
Kanonski primeri koje navodi Schumpeter su Asirci, Persijanci, Arapi i
Franci (svaki od tih primera on opširno razmatra). Kada pređe na
istoriju Rima, gde je imperijalizam reflektovao klasne interese viših
slojeva, Schumpeterova analiza postaje uzorno materijalistička. (O Rimu
je rekao i nekoliko zaista ružnih stvari koje ću zbog nedostatka
prostora ovde morati da izostavim.)
To znači da je imperijalizam kao takav atavizam i da je u suprotnosti
sa „normalnim“ kapitalizmom koji je racionalan i čiji se ciljevi lakše
ostvaruju u miru i uz pomoć mira. Zato bi trebalo da očekujemo da s
jačanjem kapitalizma imperijalizam nestane. Najmanje imperijalističke su
one zemlje u kojima je kapitalizam najrazvijeniji, na primer,
Sjedinjene Države.
To je, verujem, standardno čitanje Schumpeterove teorije koje se može dovesti u vezu sa sličnim teorijama, od Montesquieove miroljubive trgovine do Doyleovog demokratskog mira (mada Schumpeter ima u vidu kapitalistički mir).
Ipak, mislim da je moguće i jedno drugačije čitanje, zasnovano na Schumpeterovim spisima i pogledima na kapitalizam.
U svojim Imperijalizmima… Schumpeter dozvoljava mogućnost javljanja
imperijalizma u kapitalističkim društvima. U takvim slučajevima
„[imperijalističke tendencije] očigledno moramo posmatrati kao strane
elemente koji se u svet kapitalizma unose spolja, uz podršku
nekapitalističkih faktora u modernom životu“ (str. 194).
Ali (to je jedno veoma važno „ali“), u slučaju da se kapitalizam ne
nalazi u stanju savršene konkurencije, već je u pitanju monopolistički
kapitalizam, onda je moguće, dopušta Schumpeter, da će „organizovani
kapital otkriti da se stopa prinosa može održati iznad stope koju
osigurava slobodna konkurencija ako se rezultirajući višak (kurziv
moj) može uputiti u inostranstvo“ (str. 200). „Organizovani kapital“
shvata da će profitirati od posedovanja kolonija. Schumpeter nastavlja:
„oni mogu koristiti jeftinu lokalnu radnu snagu…; mogu prodavati svoje
proizvode po monopolskim cenama čak i u kolonijama; konačno, mogu negde
investirati kapital koji bi ukoliko ostane u zemlji depresirao profit, a
ulaganjem u druge civilizovane zemlje donosi neznatno nizak prinos“
(str. 201-2).
Takođe, u takvoj situaciji „ogroman talas kapitala [iz metropole]
preplavljuje nove zemlje. Tamo se sudara sa sličnim talasima kapitala i
započinje ogorčenu i skupu bitku koja se nikada ne završava… U toj borbi
više nije svejedno ko će izgraditi određenu prugu, ko će biti vlasnik
nekog rudnika ili kolonije“ (str. 201-2).
U opisivanju uloge monopolskog kapitala u pružanju podsticaja za
kolonizaciju i imperijalizam Schumpeter je neobično blizak Lenjinu i
Rosi Luxembourg. Možda je to tačno, primetiće neko, ali to su, po
Schumpeteru, posebni uslovi monopolističkog kapitalizma koji se ne mogu
poistovetiti sa „normalnim“ ili „uobičajenim“ kapitalizmom slobodnog
tržišta.
Ali Schumpeter ne kaže tako u KSD. Tamo je jasno rečeno da je ključna
odlika kapitalizma (ono što mu omogućuje rast) inovacija koja je moguća
jedino u uslovima monopolističkog kapitalizma. Čak i ako monopola nema,
inovacija će ga proizvesti (što se danas i događa):
„Uvođenje novih metoda proizvodnje i novih roba gotovo je nezamislivo
u uslovima savršene konkurencije od samog početka. To znači da je
veliki deo onoga što nazivamo ekonomskim napretkom neuskladiv sa takvom
konkurencijom. Zapravo, savršena konkurencija je oduvek privremeno
suspendovana kada se uvodi nešto novo… čak i u okruženju inače savršene
konkurencije“ (VIII poglavlje).
Takođe, s obzirom da je monopolistička konkurencija dinamički
efikasnija od školskih primera kapitalizma slobodnog tržišta, ona
konačno postaje dominantna kao uobičajena forma u kojoj kapitalizam
postoji i napreduje.
Ako je osnovni oblik kapitalizma onaj monopolistički, onda je
„normalan“ oblik ponašanja takvog kapitalizma, kao što je upečatljivo
opisano u Imperijalizmima…, nastojanje da se izvozom kapitala u kolonije
domaće profitne stope održe iznad „prirodnog“ nivoa, da se jeftina
radna snaga i resursi zadrže pod kontrolom, kao i beskrajno
sukobljavanje sa drugim monopolističkim nacionalnim kapitalizmima. To
je, dakle, po Schumpeteru, osnovni modus operandi kapitalizma.
Tvrdnja da bi savršena konkurencija i slobodna trgovina bili
nespojivi sa imperijalizmom više nije relevantna: čak i ako je to tačno,
takva tvrdnja se odnosi na školske verzije kapitalizma koje će, smatra
Schumpeter, biti istisnute dinamičnijim i inovativnijim monopolističkim
kapitalizmom.
Povezujući ta dva nalaza dobijamo reformulisanu Schumpeterovu teoriju
imperijalizma koja je veoma slična, gotovo identična sa klasičnim
marksističkim teorijama imperijalizma, čak i u naglašavanju značaja
niskih stopa prinosa u zemlji. Da li bi Schumpeter bio zapanjen takvim
zaključkom, ili je to i sam već znao, nije od velikog značaja. U svakom
slučaju, rekao bih da se bliskost ovih teorija ne može poreći.
Global inequality, 04.01.2018.
Preveo Đorđe Tomić