Kako se dešava da su u priče o lepoticama upletene njihove ljubavi,
bilo srećne ili nesrećne, ispunjene ili neispunjene, biće reči i o tim
ljubavima.
Ana Marija fon Miterer (Travnička hronika)
Ana Marija fon Miterer je supruga autrijskog konzula Jozefa fon
Miterera koji dolazi po dužnosti u Bosnu. Kako kaže pripovedač, supruga
fon Miterera je duševno obolela. Koliko je lepa toliko njen suprug plaća
njeno društvo: nema trenutak duševnog mira zbog njenih histeričnih
ispada.
Voleo ju je „kao što se voli bolesno dete“, tako je i tolerisao njene
ispade i potragu za „vitezom“, „srodnom dušom“ iako su bili u braku.
Saznaje bolnu istinu na kraju svake bezuspešne portage; svi me žele a niko me ne voli.
Oduševljavala
se s vremena na vreme za mlade ljude, obično mlađe od sebe, verujući da
je u tom čoveku kod koga je ona naslućivala snažan duh i hrabro
srce,puno čistih osećanja, našla sanjanog ritera i srodnu dušu.
Majka doktora Maksa Levenfelda (Pismo iz 1920. godine)
Majka doktora Levenfelda (pominje se samo u ovim redovima, ali vrlo upečatljivo):
Njenog
stasa, hoda i gospodstvenog načina odevanja sećaju se dva naraštaja
Sarajeva. To je bila jedna od onih lepotica čiju lepotu i najdrskiji i
najsiroviji ljudi gledaju sa poštovanjem i obzirom koje inače nemaju.
Roza Kalina (Na obali)
žene u svetlim i živim bojama, što mame oko izdaleka kao šaren cvet leptira
Protagonista ove pripovetke je Marko koji sa prijateljima leži na
obali i na trenutak vidi drugaricu iz mlađih dana, Rozu Kalinu. U Rozu
su bili zaljubljini svi drugovi:
njena kosa, plava, tvrda i oštra kao od metalnih žica, golica mu oči
tako se na mahove ukazivao kratak blesak njenih velikih modrih očiju, koje su imale sjaj i bogatstvo nepoznatog dragog kamenja
Roza Kalina je kći finansijskog inspektora Antona Kaline, odnosno,
pastorka, ali to znaju samo on i njegova supruga. Kreće pripovest o
Roznom poreklu, objašnjenje zašto ju je Kalina priznao kao svoju kćerku,
iako je nije voleo. Nakon istorije o Rozinim roditeljima, pripovedač
priča o Rozi. Od majke je nasledila dve važne crte: veliku i upečatljivu lepotu i slobodu u ophođenju sa suprotnim polom.
Roza
je uvek ista, nepokolebljivo mirna i ćutljiva, ali u tome je negde
nevidljivo sitna klica one krvničke mirnoće sa kojom se odrasle lepotice
kreću među muškarcima koji se za njih otimaju.
Kada su se nakon dugog dogovaranja složili da će je Marko poljubiti,
Roza je pristala, ali u nesigurnosti i ne znanju kako tačno treba da se
izvede taj poljubac, ništa se nije desilo. Roza je već sledećeg leta poslata u Češku i ostala je za Marka i ostale dečake samo san letnje noći.
Mila (Mila i Prelac)
mudra, lepa, moćna žena zbog koje se čovek, dok sklapa oči na san, unapred raduje buđenju i suncu
To je bila devojka zrelih godina i
punih oblika. i ostala mu je u sećanju kao takva, sa osmejkom koji zari,
uvek lepo obučena, snažna, živa i laka, sva tvrda i glatka kao litica i
skroz prožeta nepoznatim jakim mirisom.(…) Dečaku je bilo devet godina,
njoj oko dvadeset i dve. Važila je kao mnogo tražena devojka, sa dobrim
glasom i velikim mirazom, ali izbiračica i već pousela.(…) Ostala mu je
naročito u sećanju njena bujna kosa, češljana i nošena drugačije nego
kod ostalih devojaka, koju je ona zabacivala naročitim pokretom glave,
naglim i uzbudljivim kao stihija.
Protagonista ove priče je dečak, nećak od tetka Mile, koja je predmet
ovog odeljka. Mila je izvanredna lepotica, što primećuje i dečak:
Dečak
je uživao u njenom prisustvu, sve u nesvesnoj veri da je tetka Mila
srećno i gordo stvorenje večite radosti i svemoćne, neprelazne lepote
među nama.
Pripovedač naznačava moguće postojanje ljubavi prema tetki, koja nije
tipična nećačka, već nagoveštaj čulne ljubavi. U njegov odnos sa tetkom
se upliće stranac, Mile Prelac, doduše, samo na nivou Milinog
interesovanja za njega, ali se opet dečak oseća ugroženo. Prelac je bio
primoran da radi nedostojan posao (da bude šinter) da bi preživeo, te je
bio odbačen od strane kasabe u kojoj se obreo.
Milina i Prelčeva ljubav se okončala i pre nego što je počela,
poginuo je. Mila se potom udala, te se razbolela i umrla, i bila
zaboravljena od strane svog nećaka koji je „ginuo za njenim prisustvom“.
Obožavanje tetka Mile je iščezlo, kada je dečak video „trag teške suze“
na Milinom licu, za (prema dečakovom osećanju –nedostojnog) Prelca.
Rifka (Ljubav u kasabi)
I tu se jednom javila ljubav: kad je Rifka zavoljela Lednika.
Mlada, raskošna, semitska lepotica se zaljubljuje u Lednika,
hrvatskog poručnika, a ta ljubav je zabranjena. Priča o Rifki i Ledniku
je tragično završena, jer njena poroica a ni Jevreji iz kasabe nisu
dozvolili da Jevrejka bude u vezi sa Hrvatom. Rifka se utopila, a Lednik
je tražio premeštaj, i verovatno s vremenom zaboravio na nju.
Pripovedač prikazje delovanje Rifkine lepote koja se ne da sakriti:
Nema
joj punih šesnaest godina, a već odavno ne može mirno da prođe kroz
čaršiju. Ma kako udešavala hod, sve na njoj trepti, igra i drhti:
haljina, grudi, kosa.
Lednik u pismu svome prijatelju piše:
Kosa
joj je zagasito crvena i semitski bijna, koža začudno čista i tanka, a
oči smeđe, gotovo tamne. (…) Kratko: zalogaj za bogove.. (…) Zaljubljena
je, izgleda, u mene, ali to ovdje nije nikako dovoljno da se do žene
dođe.
Anica (Zlostavljanje): snažna i skrivana lepota
Jedna
od onih stasitih i snažnih devojaka koje se stalno boje da razviju i
pokažu svoju lepotu i stide se oblika svoga tela, obaraju oči pred
svačijim pogledom i, kad su u društvu, pripijaju nogu jednu uz nogu,
grčevito stežu mišicama grudi, sve od neke bolne potrebe da se načine
manje i slabije nego što jesu, kad već ne mogu da prođu nečujne i
nevidljive u društvu.
Anica je skromna devojka iz siromašne kuće koja se udaje za Andrju
Zerekovića. U početku joj se činilo da je to pristojan i dobar čovek,
dok njena čudesna lepota nije probudila u njemu sve najpoganije
sklonosti koje je imao.
On
je uviđao da dobra žena nema cene; Mogao je u tami da položi obe ruke
na čvrsto toplo telo zaspale žene da ih položi ma gde, tamo gde slučajno
padnu, i da kaže sam sebi: sve je ovo moje, od kose do nožnih prstiju,
moje i ničije više! Njena lepota koja je njegova mu daje iluziju da je
ona njegov posed.
Anica biva zlostavljana verbalno. Naime, njen suprug je malo-pomalo
počeo da se šepuri izmišljenim pričama o svojim sposobnostima i
uspesima, do mere da je Anicu pritiskao i tretirao kao sasvim glupo
stvorenje koje ne može da shvati da izmišlja i preteruje. Ona mu je
služila kao publika koju nikad nije imao, namesto da je voli zbog svega
što je mogla da mu pruži, što nije bilo malo.
Ona se oseća kao stvorenje koje zloupotrebljavaju na bezdušan, podmukao, a prividno bezazlen i dopuštan način.
Anica je uspela da pobegne od svog supruga. Pripovedač naznačuje da
ona živi sama, odbačena od prijatelja i porodice, koji nisu mogli da
shvate zašto je otišla od tako pristojnog i društveno podobnog čoveka.
O ovim lepim damama iz nekoliko pripovedaka i romana Ive Andrića nije se mnogo pisalo, za razliku od ženskih junakinja kao što su Anika (Anikina vremena), Mara (Mara milosnica), Marta L. (Žena na kamen).
Piše: Tanja Milenković