Ne tako davno, Fejzbukom je kružio jedan status koji bi svakog roditelja
ženskog deteta trebalo da natera da se zamisli. Žao mi je što ne mogu
da ga pronađem, veoma rado bih ovde pomenula autorku (ako je neko
prepozna neka nam javi), ali ću se potruditi da parafraziram. Reč je o
majci dva dečaka, koja kaže da obožava svoje sinove, ali i da je oduvek
želela devojčicu. Posmatrajući devojčice u svom okruženju videla je
koliko su one bistre, napredne, koliko brzo uče i nekako lakše od dečaka
kapiraju kako svet oko njih funkcioniše. I u kom to trenutku, onda, taj
isti svet, uveri te iste devojčice (sutra žene) da su one manje vredne
od dečaka (sutra muškaraca) i da za isti posao treba da budu manje
plaćene? Da one ne mogu da budu podjednako dobri sportisti, naučnici,
direktori, zato što su – devojčice?
I baš negde tih dana mi je ruku dopala knjiga „Furam feminizam”. Ih,
pomislio bi čovek, još jedna priča feministkinja. Ne, ovo je definitivno
knjiga koju će svaki odgovoran, samosvestan roditelj kupiti svom
detetu. Ne devojčici, već detetu, ma kog pola bilo. Knjiga je pisana iz
ugla trinaestogodišnje devojčice, u formi bloga, potpuno opuštenim
jezikom, tako da će tinejdžerima sigurno biti bliska.
U ime svih devojčica, dvanaestogodišnja Likica postavlja hiljadu pitanja
koja u našem društvu ostaju bez valjanog odgovora. Postavlja ih svojim
roditeljima, drugarima, nastavnicima, koji nesvesno rade upravo ono o
čemu smo govorili na početku teksta – ubeđuju devojčice da su manje
vredne od dečaka. Da, to rade i roditelji i nastavnici, komšije,
prijatelji, a da toga nisu svesni. Zato bi, verovatno, ovu knjigu
trebalo da pročitaju i oni.
Iz Likicinog bloga izdvajamo nekoliko banalnih, svakodnevnih situacija s
kojima se devojčice susreću i koje nam daju odgovor na pitanje s
početka teksta.
…zadnji dan polugodišta!
oficijelno su mi zaključene sve petice! zezao me je drug iz razreda juče
da sam štreber. ja sam mu samo rekla da nisam štreber, nego štreberka,
okrenula se i otišla. pre mi je baš smetalo kada me neko za to zeza,
onda sam razgovarala sa sestrom prošle godine i ona je rekla da nema
ničeg lošeg u tome što sam pametna i što imam super ocene i da samo kod
nas to uspeju da pretvore u lošu stvar. realno, meni štreberka znači da
radim domaći na vreme, da volim da čitam i pišem, da me zanimaju stvari
koje radim u školi, ali i da sam dovoljno odgovorna da radim i stvari
koje me ne zanimaju. zašto je to loše?
jedino što mi pada na pamet jeste da je to zato što društvo misli da
postoji nešto što bi bilo prikladnije da radim, umesto da učim.
pretpostavljam da me niko ne bi zvao štreberkom kada bih umesto istorije
učila da kuvam, da razvijam kore ili da smotam sarmu. pritom ja uopšte
ne mislim da te stvari ne treba znati, ali mi užasno ide na nerve ta
pretpostavka da dečacima istorija prirodno upada u mozak, a meni sarma! e
pa nije!
…
posle škole došli tata i sestra po mene da idemo kod nane u bolnicu.
nana je u bolnici s još dve žene. složile su se da smo sestra i ja a)
devojke za primer b) lepe, v) lepe g) prelepe d) lepe na mamu. očigledno
za devojčice nema većeg komplimenta od onog da su lepe, a za tate da su
im ćerke lepe na mame, jer su im onda lepe i ćerke i žene, a pošto je
lepota glavni ženski kvalitet, onda tate mogu biti ponosne na svoje
životne izbore. (a uspeh u školi niko ne pominje)
…
onda sam morala da priđem nastavniiku i kažem mu. sav se zacrveneo kad
sam rekla da sam dobila menstruaciju i rekao da od sada mogu samo da
kažem pošteda i da ne moram da radim. kakva pošteda? od čega sam
pošteđena? mislim, nisam radila fizičko ni kad sam istegla mišić na
plivanju pa to nije bila pošteda i nisam o tome morala da šapućem.
Da li je sada malo jasnije koji su to trenuci kada se devojčicama kaže:
„vi ste manje vredne, treba da se stidite svoje prirode, a spoljašnja
lepota je ono najvažnije čemu treba da težite.”?
Knjigu „Furam Feminizam” pisale su tri autorke i mnogo pomoćnika i
pomoćnica. Šta je rešenje problema o kom govorimo rekle su nam upravo
one.
Kako vam je pošlo za rukom da „obujete cipele” jedne sedmakinje i tako je verno prikažete?
Lamija Begagić:
Iskustva koja nas tri imamo su se dopunjavala: meni je pomoglo
roditeljsko iskustvo majke tinejdžera, ali i višegodišnje urednice
magazina za tinejdžerke i tinejdžere sa kojima sam često radila i razne
radionice, a Marini je neprocenjivo bilo iskustvo blogovanja dok je i
sama bila tinejdžerka, ali i nešto kasnije, kao i pokretanje i
administriranje FB stranice Krajnje Neuračunljive na kojoj su joj se
redovno javljaljale devojčice i devojke sa svojim iskustvima
svakodnevnog seksizma.
Moramo priznati da smo i same, već na samom početku procesa, bile
iznenađene koliko je Likica brzo dobila karakter i postala tačno onakva
kakva smo htele da bude: snažna, ponosna, mudra, britka i solidarna. I
spremna da uči i da svoja saznanja dijeli sa drugima kroz svoj blog, a
mi, preko nje, kroz naš priručnik!
Šta mislite zašto, iako su devojčice u školi obično bolje učenice, i
aktivistkinje u sekcijama i vannastavnim aktivnostima, kad odrastu imaju
manju platu iako obavljaju isti posao kao neki njihov kolega, ređe
dolaze na rukovodeće položaje, o ključnim mestima u upravljanju državama
da i ne govorimo…?
Marina Veličković:
To što su devojčice bolje i aktivnije u školi je isto posledica roda – u
stvari nas od početka odgajaju tako da mislimo da se moramo truditi
više, da bi na kraju postigle iste rezultate. Uče nas da su devojčicama
ocene bitnije za kasniji uspeh, jer će se za razliku od dečaka one
morati osloniti na rad i praćenje pravila, umesto na “prirodnu
inteligenciju.” Devojčicama njihovo mesto u školi ne pripada (kao što
Likica primećuje nema ih u udžbenicima, u lektirama, na slikama na
zidovima) i one ga moraju osvojiti i svoje pripadanje dokazati.
S druge strane, devojčice svoju ulogu “dobrih devojčica” mogu ostvariti
samo ako prate sva pravila – od roditeljskih, preko društvenih, do
školskih – tihe, poslušne, uredne, tačne – i ako se ne ponašaju u skladu
sa tim nametnutim pravilima, devojčice se posramljuju – a čuj devojčica
da neuredno piše, a čuj devojčica da ružno crta, a čuj devojčica da se
tuče/trči/prlja sa dečacima. Tako da mislim da od početka postoji
percepcija da je način bivanja “dobrom devojčicom” praćenje pravila, a
način bivanja “dobrim dečakom” preispitivanje, savijanje i kršenje
pravila (dobrih u smislu ispunjavanja zadatih rodnih uloga).
Jedna od posledica toga je kasniji pristanak na sve druge društvene
nepravde, jer smo u školi naučene da je sasvim “prirodno” da se trudimo
više i radimo više, da to nije napor, nego priroda, da je više našeg
rada u stvari oblik jednakosti, a ne izrabljivanja. I to se kasnije
prenosi na plaćeni rad, na emocionalni i reproduktivni rad.
Ne ubede nas da smo manje vredne u nekom presudnom trenutku, već nas
odgajaju tako da svoju vrednost konstantno moramo dokazivati.
Knjiga jasno sugeriše gde je problem, a onom ko pažljivo čita između
redova se nazire i rešenje. Ipak, možete li dati nastavnicima i
roditeljima par saveta kako da ne sruše samopouzdanje devojčicama, jer
je sigurno da svi oni to rade nesvesno?
Ana Pejović
Na ovo pitanje, naravno, ne postoji jednoznačan odgovor. Pre svega,
smatram da je ključ u razgovoru i u posmatranju svake devojčice kao sebi
ravne individue. Drugo, jako je važno ne upadati u rodni kliše, što je
danas mnogo češće još od najranijeg doba, od kog se i devojčice i dečaci
spremaju za svoje rodne uloge. Ovim se rodnim ulogama pridaje veća
važnost kako deca stupaju u tinejdžerske godine, i tu je ključna uloga
okoline koja treba da inspiriše i uveri devojčice da su ravnopravne u
svakom segmentu života.
Knjiga „Furam Fenizam” može se kupiti u knjižari Kreativnog centra (u TC
Eurocentar, Dečanska 5/ Makedonska 30, prvi sprat) ili putem linka:
http://www.kcknjizara.rs/?b=C609. Vredi napomenuti da poručivanjem putem
interneta možete ostvariti popust.
(Mama koja je napisala status pronađena, u pitanju je Ida Prester).
Izvor: Zelena učionica