Prvo, preživeli
smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava
pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana
trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes…
Kao deca, vozili smo se u autima bez
pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za
vožnju biciklom ili na rošulama…
Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u
velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole ili nare sa
našim prijateljima i niko nije umro zbog toga.
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, nare
koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo
se stalno igrali napolje…
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke,
graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca,
fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli,
sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.
Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja a bez zlostavljanja u porodici.
I nikad nije bilo problema …
Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma
ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili
kočnice. nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica…
Naučili smo kako da rešimo problem. mi nismo imali imaginarne
prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali !!!
Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi…
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. mi nismo imali
školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu ispred škole …
Mi nismo imali playstation, nintendo, x-box, nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od
popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne,
kompjutere, internet, chat rooms…
Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!
Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili
ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo
se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu
godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica!
Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do prijateljeve kuće,
zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i
budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta.
Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. imali
smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. i naučili smo živeti
s tim!
I ti pripadaš toj generaciji?
Čestitam! Možda ćeš želeti podeliti ovo s ostalima koji su imali
sreće odrasti kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade
počeli određivati kako treba živeti !
Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali!
Pozdrav generacijo i živeli! svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo tek zagrljeni…