To je zbog komplikovane i zamršene vladine kontrole kursa, koju ovde neću objašnjavati zato što: a) ni sam je ne razumem, i b) imate obilje članaka koji to objašnjavaju na drugim mestima, a pisali su ih ljudi koji zapravo znaju o čemu govore.
Ovde, međutim, želim da pomognem turističkoj industriji svoje zemlje pokazavši da zbog te neobične i zbunjujuće ekonomske prakse, u Venecueli možete da živite kao kralj sa samo jednom novčanicom od 100 evra. Ako ste lokalac koji zarađuje mnogo lokalnog novca, život za vas je težak; trenutno je velika nestašica osnovnih potrepština kao što su toalet papir i moraćete da stojite u redu satima samo da biste došli do njega. Ali ako ste turista koji sa sobom donosi stranu valutu, ova zemlja je za vas raj.
Pre nego što sam se upustio u svoju luksuznu avanturu, sastavio sam spisak stvari koje dodatno planiram da uradim, uz normalan život koji vodim u Venecueli. Evo tog spiska:
Iznajmiti na mesec dana sobu u skupom centru Marakaiba (gde živim).
Provesti jednu noć u hotelu sa pet zvezdica.
Kupiti povratnu avionsku kartu za Karakas, glavni grad Venecuele.
Iznajmiti kabriolet i vozikati se njim ceo dan.
Kupiti gomilu piva.
Kupiti gomilu droge.
Večerati u pet najboljih restorana u Marakaibu.
Otići na masažu i akupunkturu u najskupljem salonu koju mogu da nađem.
Dati svima u mojoj zgradi dovoljno novca za pun rezervoar benzina.
Čim sam sastavio spisak, prodao sam svojih 100 evra na crno. Znam da verovatno zamišljate nekog sumnjivog tipa sa smešnim brkovima u iznošenoj trenerci kako me pušta u radnju sa rešetkama na vratima i prozorima punu lažnjaka živenšijevih ženskih torbi i “ulja za masažu” od starog ulja za prženje pomfrita, ali da biste prodali valutu u Venecueli dovoljno je da na svojoj Fejsbuk stranici okačite status: “Prodajem 100 evra”.
Posle toga samo čekate. Pre ili kasnije. neko će vam ostaviti komentar, a onda će vam ta osoba otkupiti novac.
Ovo iznad je kako 100 evra izgleda u bolivarima.
Sledeće rasipništvo bilo je malko uzbudljivije od plaćanja (veoma jeftine, doduše) rente na mesec dana, tako da sam se odlučio da se oprobam sa hotelom sa pet zvezdica. Odabrao sam jedan od najluksuznijih hotela u Marakaibu – koji, uzgred budi rečeno, subvencioniše vlada Venecuele – i iznajmio sobu sa doručkom i stalnim pristupom bazenu.
To me je koštalo 7.000 BsF (8,70 evra) na noć. U krevet sam otišao osećajući se kao da sam nekog žešće izradio. Ali nisam; samo sam živeo kao Birdman na račun Slim Jesusa.
Moja avionska karta
Nekoliko dana kasnije, kupio sam sebi avionsku kartu za Karakas, glavni grad zemlje i, sve do nedavno , grad sa najviše ubistava po glavi stanovnika na svetu. Let je trajao 50 minuta i koštao me je oko osam evra. Shvatio sam da sam spiskao oko trećinu budžeta, a ostalo mi je još mnogo toga da uradim.
Tokom čitavog dana više od 30 ljudi tražilo je da se slika sa mnom. Ako, kao ja, svoj uspeh merite time koliko nepoznatih ljudi želi da se slika sa vama i autom koji ste iznajmili za tri evra, mislim da ćete se složiti: nije mi išlo loše.
Gorivo je trenutno vruća tema u Venecueli. Litar benzina od 95 oktana košta 0,097 bolivara, dok dizel – gorivo koje se najviše troši u javnom saobraćaju – košta 0,048 bolivara po litru. Šta god da koristite, nećete platiti više od 0,30 evra. Međutim, na granici sa Kolumbijom, cena po litru već skače na 83 BsF. To je zato što na granici cveta krijumčarski biznis – ali to je jedna potpuno druga tema kojom se sada neću baviti.
Bilo mi je dovoljno tri bolivara da napunim rezervoar kadilaka do vrha. Treba vam, dakle, oko 0,30 evra da napunite čitav rezervoar automobila sklepanog pre skoro 60 godina.
Brinete da će vas ovde zakinuti dok pokušavate da kupite drogu? Makar ćete biti na gubitku samo u vrednosti pola litre užasnog piva u izuzetno jeftinom britanskom pabu.
Od te silne trave mi je proradio apetit, tako da sam, čim sam se vratio u Marakaibo, prešao na svoj drugi omiljeni hobi: hranu. Odabrao sam pet omiljenih restorana i, za pet dana, večerao pastu, cezar salatu, picu, ribu, hamburger i rižoto.
Prosečna cena svakog obroka, uključujući i piće, bilo je 1,80 evra. Svih pet večera zajedno koštalo me je kriminalnih 9 evra.
Već sam potrošio veći deo svog novca i bio sam pomalo tužan zato što moram da se vratim u realnost života u Venecueli po lokalnim cenama, tako da sam odlučio da popravim svoje raspoloženje sa malo akupunkture. Pozvao sam prijatelja koji radi u salonu za masažu i, za svega nekoliko sati, već sam ležao na stomaku, dok me je masirao stručnjak koji je ruke oprao kristalima marihuane kako bi “pročistio i poboljšao iskustvo”.
Cena ove kombinacije akupunkture i masaže bila je 2,5 evra. Prebrojavši budžet, utvrdio sam da mi je preostalo još nešto novca, tako da sam otišao u taj salon još dva dana zaredom. To me je koštalo ukupno 7.5 evra.
Posle svog tog ugađanja sebi, osećao sam se kao da bi trebalo nečim da uzvratim. U zgradi u kojoj obično živim (ne u stanu iznajmljenom na udarnom mestu) stanuje još 45 ljudi sa kojima gotovo da nemam nikakvih kontakata. Želeo sam da se iskupim zbog toga. Obratio sam se predsedniku kućnog saveta zgrade i pitao ga da li bi imao nešto protiv da napunim rezervoare kola svih naših komšija. On se složio, naravno, zato što bi u suprotnom to bio jedan žešće jadan potez. Ukupan trošak točenja goriva za 32 automobila bio je 120 BsF, što ispada manje od tri evra.
I to je bilo to; ostao sam bez sredstava. Život u Venecueli je možda sranje na mojoj lokalnoj plati, ali ne mora da bude za svakoga. Za vas, Venecuela bi mogla da bude letnje odredište iz snova.
I konačno, pošto sam potrošio svega 1.400 reči pokušavajući da vam pokažem šta sve možete da uradite u Venecueli samo sa novčanicom od 100 evra, dozvolite mi da vam pokažem šta možete da kupite sa novčanicom od 100 BsF – najvećom banknotom koju štampa moja zemlja.
OVO:
Za vas koji ne prepoznajete tu narandžastu tubu, ona je venecuelanski ekvivalent Nutele.
Vidimo se kad dođete ovamo na odmor!