Premijera predstave “Duh koji hoda” u režiji Aleksandra
Popovskog, što je praizvedba najnovijeg komada Dejana Dukovskog –
osvedočenog ovdašnjeg i evropskog stvaraoca poznatog po delima “Bure
baruta”, “Mamu mu ko je prvi počeo”, “Balkan nije mrtav”…- je bila sinoć
na sceni Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad.
Govoreći o početnim motivima, nastanku, komada Dukovski
kaže:”Okvir u kom smo počeli je bila – sloboda. Šta bi s njom, kud se
dela… Već samo izgovaranje te reč i je zanimljivo. No, “Duh koji hoda
ima više nivoa, slojeva..”
Šta je ključna nit?
– Glavnom junaku je sistematski činjena nepravda i on rešava da krene u
borbu za svoja prava. Kreće u (iracionalan) pohod protiv sistema. Oružje
mu je moć ubeđivanja, a metod neću da kažem. Pitanje je i ko je on;
heroj, negativac, običan čovek doveden do opstrukcije razuma, duh sa
sekirom, vihor revolucije, ideja koju danas imaju mnogobrojni
obespravljeni.
Ima li kritičko mišljenje i pobuna danas smisla ili je to samo luzerstvo?
-…I budalaština. (smeh) Ima se utisak da stvarnost pokazuje da je borba
uzaludna, a pobuna izlišna I uglavnom na sopstvenu štetu. Ali potreba
čoveka da teži boljem (i kroz pobunu) je u ljudskoj prirodi.
Alternativa pobuni I kritičkom mišljenju je pristajanje…Ako me pitate
ima li pobuna smisla, kažem ima. A što se slobode tiče; puno puta je u
pitanju lično opredeljenje. Svako sam sebi određuje slobodu…
Znamo li danas odgovor na pitanje iz naslova jednog drugog vašeg, čuvenog komada “Mamu mu ko je prvi počeo”?
-Je.em li ga – ne znam ko je prvi počeo, al’ mamu mu.
“Bure baruta” se ubraja u vaše najčuvenije naslove…
-Meni je ceo život prošao u nekim eksplozijama, ovakvim, onakvim. Rođen
sam 1969 I pripadam generaciji koju je stigla ona strašna kletva – imati
pa nemati. Ne mislim u materijalnom, već pre svega duhovnom smislu.
Mislim na atmosferu u kojoj smo živeli, mogućnost slobode, razmene,
vrednosni system…Ne kažem da u negdašnjoj nam zajedničkoj zemlji nije
bilo I problema, ali danas sa sigurnošću svi možemo reći – raspala se
jedna lepa zemlja. Primerice, rastao sam u vreme kad je YU rokenrol
posle britanskog bio najbolji u Evropi a sad smo stigli do turbo folka.
To sve govori..
Radite u raznim gradovima, zemljama, a šta se dešava u Makedoniji?
– Imam sreću da u Makedoniji imam kuću u jednoj varošici u planini,
daleko od svega. Prelepo mesto. Uglavnom napušteno. Moj plan je da se
tamo preselim, kupim sebi konja…
Vaša iskustva i utisci, možda uticaji koji su obeležili vašu karijeru?
– Imao sreće da radim sa velikim rediteljima. Jedan od njih je Dimiter
Gočev koji je možda jedno od najvećih imena u nemačkom pozorištu u
poslednjih 10 godina. Na žalost, nije više među nama. Rad sa njim mi je
bio velika, direktna škola nemačkog pozorišta koje je po mom uverenju
najbolje pozorište u evropi, možda i na svetu. Nije u pitanju samo
organizacija, sistematičnost, disciplina … nego potreba za pozorištem,
umetnika I čitavog društva, društvena verifikacija teatra.
Društvena, politička slika regiona?
-Kao da hodamo u začaranom krugu . Toliko puta sam krenuo rekavši –
preko one stvari mi je balkanske stvarnosti, odoh… I, uvek se vratim.
Začarani krug. Umorio sam se više od političke situacije I njene sve
veće banalnosti. Kao što smo sahranili miloševića sad moramo i neke
druge heroje poput malih fašista, stvarno mi je pun kufer malih
fašista. Kao pripadnik generacije obeležene prokletstvom ‘imati pa
nemati’ imao sam sreću da budem svedok vremena u kome je sistem
uvažavao čoveka i ljudski život, pa su ljudi shodno tome živeli bolje.
Kad je sistem shvatao I znao da ako ljudi nisu srećni onda nema ni
stabilnog društva. Zapravo, gomila poniženih očajnika nije ni društvo
ni država kako god da ih organizujete il nazovete. Šta da očekujete ako
imate preko 90 posto očajnika I mali procenat prebogatih pri čemu ovi
drugi čak ne plaćaju ni poreze a ovi prvi bezmalo moraju da prodaju
bubreg da bi preživeli.
Uloge tumače: Nenad Pećinar, Dušan Jakšić, Milorad Kapor, Radoje Čupić, Jovana Stipić, Gordana Đurđević Dimić i drugi.
Izvor: Blic.rs