Prvi put sam se sprijateljila sa Andreom Dworkin u 1996. godini. Obesmo učestvovale na sedmodnevnoj međunarodnoj konferenciji u Brajtonu o nasiljunad ženama, gde je Andrea bila jedna od uvodničarki. Videla sam je kako govoripre na feminističkim događanjima, ali nikada nismo razmenile ni reč. Gužva kojabi je okružila nakon bilo kog javnog događaja bi ostavila sve van, osimbesramnih ulizica koje bi joj se približile.
Andrea je umrla pre deset godina ove nedelje. Ona je postala poznataranih osamdesetih zbog pravilnika koji su ona i pravna stručnjakinja Catharine MacKinnonizradile za Minneapolis, prepoznajući pornografiju kao polnu diskriminaciju ikršenje ženskih građanskih prava. Žene uključene u pornografiju su pozvane dasvedoče iz cele Amerike. To je bila inovativna upotreba građanskog prava; umestozabrane i cenzure pornografije, omogućila bi žrtvama porno industrije naknaduštete i priznanje nanesene štete.
Ali, za mene, njen najfiniji i najradikalniji rad je bila knjiga kojuje Andrea napisala kada je imala svega 27 godina, „Mržnja prema ženi“ (1974.).Prvi red glasi: „Ova knjiga je akcija, političko delovanje u kome je ciljrevolucija“. U „Mržnji prema ženi“, Andrea opisuje i teoretiše sve načinemuškog zlostavljanja i ugnjetavanja žena i devojaka.
Kada smo se Andrea i ja na kraju upoznale u Brajtonu, odmah smo sepovezale. Nisam se nužno slagala sa svime što je napisala, i nisam lično bilazaljubljena u njen pomalo jevanđeljski stil javnog govora, ali sam je ipakvolela od samog početka. Zao, suvi Andrein humor, nepokolobljivi integritet, isramežljiva ranjivost u kombinaciji činili su je sasvim neodoljivom. Bilo jenešto opojnog u upoznavanju sa ženom koja je ocrnjena kao beda koja mrzi muškarce,ali koja je bila, u stvari, topla intelektualka otvorenog uma.
Tokom sledećih osam godina, Andrea i ja smo se redovno dopisivale irazgovarale, i sretale smo se kad god bismo se našle u istoj zemlji. Krajem1998. godine, ona mi je poslala rukopis svoje knjige „Žrtveno jagnje: Jevreji,Izrael i žensko oslobođenje“, na kojoj je ona radila osam godina.
Ja sam ga proždrla, hvatajući se u čudu prekrasne proze, i sjajanjenog rasuđivanja. Andrea je smatrala sudbinom to što je citirala rođaka mojepartnerke Harijet, Roberta Wistricha, stručnjaka za holokaust, kroz celu knjigu,a pre nego što nas je upoznala.
Nisam se čula sa Andreom često tokom 1999. godine, dok nisam dobila10 stranica ispisanih rukom na faksu, u sedmom mesecu te godine. Pisanje jepočelo uredno, ali je na kraju bilo gotovo nečitko. Prvi red mi je slomio srce.
„Draga Julie, nismo se čule jer se u petom mesecu dogodilonezamislivo. Dok sam bila na odmoru u Parizu, bila sam drogirana i silovana.Mislim da to ne mogu da podnesem.“
Andrea nikada nije više bila ista. Njeno zdravlje je bilo narušeno;poslednji put smo se videle u devetom mesecu 2004. godine; izgubila je velikukoličinu težine kao rezultat toga što joj je bila ugrađena želudačna vrpca upokušaju da se nosi sa svojom opasnom gojaznošću.
Ali, tokom te posete Andrea je bila dobro raspoložena, irazgovarale smo o oživljavanju feminističkog pokreta protiv pornografije, u Evropikoji je, bojale smo se, umirao. „Liberterijanci pobeđuju u ovom ratu Julie“,rekla je Andrea dok smo sedele u njenoj hotelskoj sobi, pijući gorki espresokoji joj je omogućio da ostane budna preko dana (Andrea je bila notorno nokturna).„Ako mi sada odustanemo mlađim generacijama žena će biti rečeno da je pornodobro za njih, i one će poverovati u to.“
Te iste nedelje intervjuisala sam Andreu i taj je intervjuobjavljen u Gardijanu. Iako je Andrea mogla da zahteva visoki tretman,insistirajući na posebnim merama bezbednosti, kada je govorila nakonferencijama ili drugim javnim mestima (njen život je više puta bio ugrožen),nije bilo monstruoznog ega za bavljenje njime, i ništa od razmažene, uglađenesrednjoklasne feministkinje nad kojom smo mi Britanci našli da strepimo u našimsevernoameričkim sestrama.
Andreino pisanje i govori imaju mnogo pouka, ali ključna porukakojoj nas je ona naučila bila je kako da se ponašamo tokom bitke.
Ne može biti nikakve sumnje da je feministička borba protiv muškogseksualnog, porodičnog i kulturnog nasilja nad ženama i devojčicama krvavi i opasnirat. Ali, Andrea nije nikada zaboravila svoje manire ili svoju ljudskost urovovima. To može biti kliše, ali Andrea nije bila potaknuta mržnjom svogneprijatelja – muškom dominacijom – nego ljubavlju prema ideji novog sveta ukome je seksualni sadizam nepotreban.
Andrea nas je podsetila da su muškarci zauzeli polnu klasu kojoj jepredana vlast pri rođenju, te da ne postoji ništa „prirodno“ u muškojdominaciji i ženskoj podređenosti. Na mnogo načina, uprkos nekoliciniprimljenih udaraca, Andrea je bila najoptimističnija feministkinja koju samikada upoznala.
Kada su pornografi počeli da se svete Andrei, objavljivanjemgadnog, seksualno eksplicitnog crteža parodije na nju, ona ih je tužila, ali jeizgubila. Uprkos pronalaženju sebe predstavljenom kao nacionalnom ikonommržnje, optuženu za pokušaj rastavljanja dragocenog Prvog Amandmana, Andreanikada nije odustala od pojavljivanja u javnosti, odnosno debate s pojedincimakoji se u osnovi nisu slagali s njom.
U današnjem svetu ratnog aktivizma s tastatura, Andrein život trebada bude podsetnik feministkinjama, i drugim aktivistkinjama, da se ništa ne daporediti sa susretima i razgovorima s ljudima sa kojima želite da pronađetezajednički jezik.
Nije bilo kompromisa sa Andreom, ali ona nikada ne bi odbila daraspravlja neku temu sa nekim, tako dugo sve dok su bili na strani društvenepravde. „Za mene nema smisla sedeti sa silovateljem deteta ili pornografom“,rekla mi je u našem razgovoru 2004. godine, „jer im je, kako bi postigli svojeciljeve, potrebno da nas povrede.“ Ali sfeministkinjama sa svih strana rasprave, Andrea bi ih strpljivo i s poštovanjemslušala, pre nego što bi im odgovorila u jednom dahu, tihim glasom. Bez obzirana to koliko bi postajala umorna, Andrea nikada ne bi ostavila raspravu dokneka linija slaganja nije bila postignuta.
Andreino srce je puklo na komadiće za vreme trajanja celoživotnog zlostavljanja– početak kada je silovana u bioskopu s devet godina, pre nego što je brutalnounutrašnje pregledana, dok je bila u pritvoru godinama kasnije, a zatimdoživljavala nasilje u porodici u rukama njenog prvog muža, koji je odveo uprostituciju. Ali ona nikada nije zaboravila svoje mesto u pokretu zaoslobođenje žena. Andrea je lečila svoje rane slušajući priče drugihpreživelih, uprkos boli koju je to moglo da prouzrokuje, da bi se prisetilakoliko su visoki ulozi bili u toj borbi. Nikada neću zaboraviti telefonskirazgovor sa Andreom, u kome je govorila o tome kako su neke feministkinje u SAD-ui Velikoj Britaniji javno izrazile sumnju o tome da li se ili nije silovanje uParizu zapravo dogodilo, uključujući i jednu/og poznatu/og aktivist(k)u protivzlostavljanja dece, koja/i je pitala/o: „Ko bi hteo da siluje Andreu?“
„Moja mržnja je dragocena“, rekla mi je jednom. „Ne želim da jetrošim na one koji su u dosluhu sa njihovim sopstvenim ugnjetavanjem. Mojamržnja je usmerena prema muškarcima koji stavljaju to sranje u njihove glave i premaonima koji rade silovanja.“
Bez Andree, generacije feministkinja bile bi namerno u neznanju osmislu i delovanju pornografije, te kako prevladati želju za muškim odobrenjemkako bi se rekla istina o životima žena. To nije sve što bi današnjefeministkinje mogle da nauče o Andrei. Tu je poštovanje koje je ona imala zabraniteljke ljudskih prava, koje su bile pre nje, i njena odanost drugim ženamau borbi koje su napadali oni neprijateljski nastrojeni prema našim ciljevima iuverenjima. Tu je bilo njene apsolutne hrabrosti, nikada odustajući iliodričući se od svojih principa, jer bi joj to olakšalo život ili isplatilodividendu; to je bilo određujuća karakteristika Andree, kao što je bila smelanjena mržnja prema muškarcima koji mrze žene.
Jedna stvar je sigurna. Ako niste poznavali/e Andreu, bilo ličnoili da ste bili/e uključeni/e u iste političke borbe kao ona, skoro sve odonoga što ste mislili/e da znate o njoj će bi pogrešno. To je nažalost slučaj dasu mnoge feministkinje danas previše uplašene da uznemiravaju. Andrea to nije bila nikada.
Preveo: Miloš Urošević uz solidarnu podršku Aleksandra Puheka
Izvor Gledišta