I ona neće moći da traje, kazao je Badju na prvom od tri predavanja koja je održao u Srbiji u toku svoje posete od 12. do 14. januara
Prvo predavanje jednog od najznačajnijih francuskih mislilaca, matematičara i dramaturga, Alena Badjua, 12. januara, kasnilo je oko pola sata pošto je u salu Doma kulture Studentski grad u Beogradu pristiglo duplo više ljudi od prijemnih kapaciteta. Oni koji su ostali bez sedišta su se smestili na stepeništima ili su stajali usred talasa posetilaca. Za sve druge, koji nisu uspeli ući u salu, obezbeđen je razglas na hodniku i u bifeu na donjem spratu.
Badju za koga smo mislili da je nepoznanica ovih prostora je učinio da interesovanje za filozofiju postane, kažimo to njegovim rečnikom, revolucionarni događaj jedne večeri u Beogradu. A možda će taj događaj uticati da se pokrenu druge filozofske debate; da se sve ono o čemu je francuski mislilac podrobno govorio na dalje analizira i konačno uspostavlja u date okolnosti. Izdvajamo nekoliko uvida sa ovog predavanja sa naglasnom na analizu ideje komunizma i potencijala da nešto što je bilo skrivena stvarnost sveta – kao takvo za nas nemoguće – postane moguće.
Četiri stožerne ideje komunizma
„Želeo bih da preciziram smisao koji dajem reči komunizam. Naravno, kao što dobro znate, posebno ovde ta reč komunizam je takođe jedno istorijsko iskustvo koje je moglo da bude i bilo je izuzetno dramatično i smrtonosno. I koje je svuge doživelo neuspeh. Trebalo bi reći da se treba vratiti prvobitnom smislu reči komunizam. Pojam komunizma znači afirmaciju četiri mogućnosti. Po mom mišljenju, to je strateška reč, koja ukazuje na određene mogućnosti i mislim da tih mogućnosti ima četiri.
Prva reč to je da je moguće organizovati društvo drugačije nego na osnovu privatnog vlasništva na nivou velike, masovne prozvodnje – to je najrasprostranjenija i najpoznatija ideja. I potrebna ideja. Ne možemo se miriti sa sadašnjom situacijom. Vi znate da danas 10 odsto planete poseduje 86 odsto raspoloživih resursa. Dakle, neravnopravnost u savremenom svetu je monstruozna. I ona neće moći da traje. Komunizam je afirmacija mogućnosti neke drugačije afirmacije zajedničkog života od organizacije nametnute od strane diktature privatnog vlasništva.
Druga mogućnost jeste da rad može da bude organizovan na potpuno drugačiji način. Posebno moramo biti u stanju da prevaziđemo podelu između manuelnog i intelektualnog rada. Podelu između sela i grada. Podelu između zadataka upravljanja i zadataka izvršenja. Komunizam je revolucija organizacije rada. To je nešto na šta moramo stalno podsećati. To uopšte nije ono što je nekada bilo realizovano. To je jako bitno.
Treća mogućnost to je da nije potrebno da čovečanstvo bude podeljeno po nacionalnostima, kulturama, veroispovestima ili jezicima. Jezici mogu da postoje. Kolektivne grupe mogu da postoje. Ali ideja da će zauvek biti nacija koje se međusobno suprotstavljaju – komunizam kaže da to nije neophodno. Komunizam je zbog toga internacionalizam u najsnažnijem značenju te reči. Jer se tvrdi da je univerzalnost ljudskog postojanja takva da mora biti snažnija od nacionalnih identiteta. Marks je zbog toga počeo da stvara Internacionalu.
I na kraju, četvrta i poslednja ideja je da država kao posebna sila, kao policijska i vojna organizacija, može i mora da jednog dana nestane. Čovečanstvo mora da bude u stanju da direktno organizuje sebe, odnosno kolektivni život, bez da ima potrebu za jednim posebnim aparatom.
Komunizam su te četiri mogućnosti. Da li ćemo od njih odustati, da li ćemo ih napustiti pod izgovorom da iskustvo nekog istorijskog komunizma nije uspelo da realizuje te četiri pretpostavke, da je doživelo neuspehe? Ja kažem ne. To nije zbog što prvo iskustvo neke velike ideje nije uspelo i moramo od te ideje da odustanemo i da se pomirimo zauvek, što opet nema nikakvog smisla, sa globalizovanim kapitalizmom. Želeo sam time da preciziram povratak ideji komunizma. To je povratak jednom procesu i projektu emancipacije čitavog čovečanstva. Dakle, moramo u tom pravcu naći odgovarajući politički put. Za sada nam taj put nije poznat. I sva iskustva biće dobra ako budemo mogli da delimo ideje. Sva politička iskustva će biti jako zanimljiva i dobra. I ne vidim kako, bez tog puta, možemo da izbegnemo generalizaciju globalizovanog kapitalizma koji će nas jednog dana dovesti do rata. Ratovi su već tu. U raznim delovima sveta. Zemlja poput Sjedinjenih Američkih Država je konstantno u ratu već 40 godina: rat u Koreji, Vijetnamu itd. To je jedna ratnička zemlja. I ta mešavina kapitalizma i rata jednog dana dovešće do dramatičnih katastrofa.
Dakle, imamo sve razloge da se vratimo na ideju i pojam da kolektivna sreća predstavlja povratak komunizmu… Potpuno sam uveren da će bez povratka idejama komunizma čovečanstvo sigurno doživeti jednu konačnu katastrofu posredstvom rata. I verovatno nekog konačnog rata. Tako da to nije samo pitanje politike u užem smislu te reči. To je zaista strateško pitanje postojanja čovečanstva kao takvog.“
Otkrivanje mogućeg u nemogućem
Badju insistira na tome da je sreća uvek ’’užitak nemogućeg’’, ali ne u lakanovskom smislu. Ovde je reč o konkretnom procesu u svetu koji razvija različite oblike mogućnosti onog što je bilo nemoguće. A to je za Badjua ’’izvršna moć’’ sreće, što to ilustruje kontekstom moći države.
„Razlikovanje mogućeg i nemogućeg biva odlučeno arbitrarno od strane države. Pod državom podrazumevam ono opšte, recimo zakon… Svaka vlast je vlast (moć) koja odlučuje i nameće ono što je moguće ili nemoguće. Dakle, kada govorim o nemogućem govorim o otkriću onog što je moguće kod tog nemogućeg. Dakle, to nije nemoguće kao nemoguće. Već govorim o nemogućem kao stvaranju jedne mogućnosti.
Događaj je nešto što stvara novu mogućnost. Najbolji primer je susret dvoje zaljubljenih. Kod susreta ljudi koji se zaljubljuju jedno u drugo događa se to da postoji stvaranje nove mogućnosti postojanja. Ako je ljubav prava onda, zaista, slučajem jednog susreta dolazi do stvaranja nečega za šta smo mislili da je nemoguće. Promeniti svoj život – to postaje moguće. I to ja zovem nemogućim. To je novina mogućnosti; nemoguće starog sveta. Ali to je mogućnost onoga što je bilo ranije proglašeno nemogućim. I to je bila skrivena stvarnost starog sveta.
Želeo bih da završim sa Vagnerom, sa pričom o ‘Tristanu i Izoldi’. Ono što nam govore Tristan i Izolda to je da nemoguće – nemoguće. To nam ne govori o nemogućem kao mogućnosti. Jer ono što se tu kaže jeste da je njihova ljubav u ovom svetu nemoguća. Dakle, oni prihvataju zakon sveta i zbog toga je jedino rešenje smrt. Jedini ishod je smrt. I kada kažete da ono što je nemoguće ne može da bude nikako drugačije izvršeno već samo smrću, vi zaustite i hvatate se za zakon nemogućeg. Jer užitak u nemogućem je da se to oživi u nemogućem. Dakle, mislim da su Tristan i Izolda trebalo da se ukrcaju u brod i da odu, a ne da se ubiju na kraju, na jedan krajnje bedan način.“
Posetu Badjua Beogradu i Novom Sadu od 12. do 14. januara organizovala je Edicija Jugoslavija.
Izvor Kontrapress